Havijer Bosk: Ovo je roman posvećen mojim roditeljima, čiji je omiljeni grad bio Pariz

Poslednji roman Havijera Boska „Voleti nekog poput tebe“ trasirao je svoj put nagradom „Ramon Ljulj“, kao i prestižem kod čitalačke publike. Ovo je autorov četvrti roman i, u isti mah, prvi kojim on ostavlja za sobom novinarski triler i lik Danija Santane kako bi nam ponudio ljubavnu priču smeštenu u Pariz između Barselonjanke Pauline i francuskog vlasnika galerije Žan-Pjera.



Da li ste očekivali da će roman „Voleti nekog poput tebe“ biti uspešniji od vaših prethodnih knjiga?

Uspeh zavisi od mnogo stvari tako da se on ne očekuje, nego eventualno naslućuje. Ja sam bio svedok reakcija osoba iz mog okruženja na čitanje ovog romana još pre nego što ću ga poslati na konkurs za nagradu. Nakon što sam dobio nagradu i saslušao šta su nasamo imali da mi kažu članovi žirija, pomislio sam da bi priča mogla da se svidi čitaocima. Međutim, ni u jednom trenutku mi nije palo na pamet da bi posredi mogla biti najprodavanija knjiga na katalonskom jeziku za godinu dana. Veoma sam zadovoljan reakcijom čitalaca i čaršije.

Registar ove knjige je različit u odnosu na one iz vaših poslednjih romana. „Voleti nekog poput tebe“ apeluje na ljubav i strast. Zbog čega ste napravili takvu promenu?

Zbog dva ili, da kažemo, tri razloga. Nisam želeo da postanem autor jednog jedinog junaka pošto mi je bilo potrebno da iznenadim čitaoca i pošto sam morao da dokažem sebi da sam u stanju da pišem drugačiju priču. Stoga sam odlučio da napišem roman o nadi posredstvom rekonstrukcije ljubavne priče. Ovaj roman pripoveda o jednoj kćerki, Gini, koja godinama po smrti rođene majke, istražuje njenu prošlost ne bi li na taj način mogla da je upozna i da je se seća.

Šta mislite, da li bi naracija funkcionisala na isti način da je lišena kćerkine rekonstrukcije priče o majci?

Naravno da ne bi funkcionisala na isti način da je lišena Ginine uloge. Kćerka je najzaslužnija za čitalačka otkrića. Čitalac i Gina zajedno razotkrivaju stvarnost njene majke. U tome je ključ romana. Ne samo u ljubavi koju je Paulina mogla da proživi sa Žan-Pjerom u Parizu, nego i u ljubavi koja povezuje kćerku i majku. U onom što je majka učinila za nju. U onom što je Gina otkrila da je majka učinila za nju. I neću više da govorim o tome kako ne bih pravio reklamu.

Kako se suočavate sa kreativnim procesom i praznom stranicom?

Prazna stranica predstavlja iskušenje. Od tebe traži samo jedno: da sedneš, i vodiš sebe, i pišeš, i brišeš, i tražiš rečenicu koja zvuči što bolje i pridev koji na najprikladniji način opisuje određenu stvar. Pisanje je magična borba između autora i prazne stranice. Međutim, pre nego što sednem da pišem, tokom mnogih meseci prežvakavam i dokumentujem priču. Fascinira me taj romansijerski proces koji je možda i bliži novinarstvu.

„Voleti nekog poput tebe“ je ljubavna priča Katalonke i francuskog galeriste, priča o gotovo nemogućoj ljubavi smeštena u Pariz. Da li je moguće podriti ili izbeći opšta mesta kakva se mogu povezati sa jednom ljubavnom pričom u Parizu?

Opšta mesta mi nisu ni najmanje važna. Naravno da gledam da im izmaknem, ali ova priča je posvećena mojim roditeljima, čiji je omiljeni grad bio Pariz. Iako niko od njih dvoje neće moći da čita ovaj roman, svidelo mi se da smestim dobar deo scena na ulice koje su oni voleli i kojima smo mnogo puta zajedno šetali. A šta je to Pariz? Pa, Pariz. Da je Prag bio njihov omiljeni grad, smestio bih ovu priču u Malu četvrt.

U romanu jedan od likova kaže: „Uvek je kasnije nego što misliš“. Da li je ovo poruka iz stvarnosti ili zalaganje za ono Carpe diem?

„Uvek je kasnije nego što misliš“ čini sintezu romana pošto čini esenciju života. Ta rečenica je podsetnik za čitaoce i za sve nas. Koliko smo samo ljudi upoznali kojima je, nesrećom, izlivom krvi u mozak, infarktom ili bilo kojom drugom bolešću, sve propalo? Pa, jebiga, iskoristimo život dok smo dobro. Živimo intenzivno. Zaljubljujmo se. Nasmejmo se. Naravno, uštedimo, ali nikada sa ciljem da budemo najbogatiji na groblju.

Muzika, umetnost, knjige i knjižare imaju posebnu težinu u romanu. Kako vam se čini to što oblasti poput filozofije ili muzike gube sve više prostora u školskom programu?

Umetnosti i muzika su u mom životu odigrale vitalnu ulogu. Kao i u životu mnogih drugih ljudi. Hoću da kažem da po tome nisam nikakva čudna zverka, niti dotaknut nikakvim čarobnim štapićem, ali i da posmatranje slike, čitanje knjige, slušanje muzike koja nam se sviđa – svakom po njegovom ukusu – čini da budemo potpunije osobe. Obrazovanije, vaspitanije, senzibilnije, emocionalno spremnije. U knjigama se nalazi sve: istorija, književnost, umetnost, nauka… Neko u romanu izgovara da čitati knjigu znači živeti druge živote i, često, dati smisao sopstvenom.A to što postoje školski programi sa negativnim posledicama po učenje muzike ili časove čitanja jeste da čovek zaplače. Zapravo, u najmanju ruku, da neutešno plače.

Da li biste voleli da po vašem poslednjem romanu bude snimljen film?

Naravno da bih voleo. Prejudiciranje možda donosi lošu sreću ali znam da trenutno bar dva producenta čitaju roman u želji da naprave adaptaciju. Daj bože da neko od njih rizikuje. Mogli bi da dobiju nagradu „Gaudi“ ili nagradu „Goja“ na osnovu moje priče.

Čijim knjigama ste se najčešće vraćali?

Ja sam od jednog dede nasledio sabrana dela Đosepa Pla. Koju god stranicu od njegovih četrdeset šest tomova da otvoriš, uvek se dobro provedeš, zainteresuješ se za ono o čemu on piše i uvidiš da je pisao poput anđela. Nekom prilikom sam izjavio da je Đosep Pla čovek koji mi je priuštio najviše zadovoljstva.

Ako biste morali da nešto opišete jednom rečju, da li bi to bila spisateljska ili novinarska reč?

Tu već ne bih rizikovao. Ja sam novinar. To je moja profesija i kada znam nešto što još uvek ne zna niko drugi, krv mi uzavri. E sada, od 2009. godine, kada sam odlučio da živim od pisanja na sopstvenom jeziku, fikcija mi omogućuje apsolutnu slobodu pa su posredi dva zadovoljstva od kojih ne mislim da odustajem. Pomislite na to da živimo samo jedan život i da moramo da ga iskoristimo.

Autor: Anžels Valjs
Izvor: mercatllibre.cat
Foto: Amadalvarez - Own work / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commons