Žoel Diker, mladi Švajcarac objavio je 2012. godine roman o čoveku u dvadesetim koji piše roman. Knjiga u knjizi postaje besteler, a protagonista, Markus Goldman, na narednih sedamsto strana pokušava da se sakrije i ispuni očekivanja iznenadne slave.
Ono što je Diker tada pisao ispalo je da nije samo knjiga, već njegova budućnost. Nekoliko nedelja nakon što je „Istina o slučaju Harija Keberta“ objavljena u Francuskoj, to je postao roman o kojem se najviše pričalo u prethodnoj deceniji. Prodat je u preko dva miliona primeraka, preveden je na 32 jezika. Vrlo mali broj stranih romana uzburka anglofone zemlje, ali izgleda je ovaj upravo to uradio – a na osnovu onoga šta se izdešavalo iza scene, izdavački insajderi su to znali već neko vreme.
Diker sada ima 32 godine i još uvek nije baš svestan šta mu se dogodilo. „Potpuno je suprotno!“, kaže u vezi sa sopstvenim proročanstvom. Nalazimo se u hotelskom baru u Londonu, jednom od bezbroj gradova u koje je zbog izdavača morao da ide. On je prijatan, džentlmen – advokat po zvanju. U Britaniji, se reklamira kao „najbolji švajcarski izvoz još od Rodžera Federera.“
„Tera me da shvatim da je pogrešno ono što sam napisao, zato što uspeh nije takav kada ga živite. U knjizi, roman glavnog lika postaje besteler, a on ide na odmor. Ja na odmor nisam otišao dve godine zato što sam morao da promovišem knjigu!“, smeje se. „Mada, nešto od toga se i meni desilo, posteri u metrou, izložben prostor u mojoj staroj školi...“
Diker priznaje da ga tako lako prepoznaju u rodnoj Ženevi da sad više ne može ni da razgovara preko mobilnog u javnosti, a njegovoj devojci – sportskom psihologu u ženevskom hokejaškom timu – trebalo je malo vremena da se na to navikne. Od septembra 2012., kada je knjiga prvi put objavljena na francuskom, njegov život je bio, kako sam objašnjava „ludački uragan.“
Ipak, uspeh nije došao preko noći kao što se čini. „Istina o slučaju Harija Keberta“ je šesta Dikerova knjiga. Samo još jedna je objavljena – „Les demiers jours de nos pères“ (Poslednji dani naših očeva) knjiga o Upravi za specijalne operacije u Drugom svetskom ratu, poznatijoj pod nazivom „Čerčilova tajna armija“. Izašla je u januaru 2012. i prodata je u manje od 200 primeraka. Razočaran, Diker je svoj sledeći rukopis poslao što većem broju izdavača; osoba koja je objavila njegovu prvu knjigu, ovu je dočekala sa ogromnim entuzijazmom i insistirao je – na Dikerovo blago čuđenje – da je odmah objavi.
Prvi put sam čula za „Istinu o slučaju Harija Keberta“ mesec dana nakon toga, na Frankfurtskom sajmu knjiga. Retko se dešava ovih dana, da jedna knjiga pokrene tolike šapate uzbuđenja. Ali u oktobru 2012. o „francuskom romanu sa dugim naslovom“ se pričalo svuda u gradu. Gde god da ste otišli, ljudi bi pomenuli ovu knjigu, ponekad vadeći papirić iz džepa kako bi se prisetili imena.
Nakon Frankfurta, nije bilo toliko rata ponudama koliko tajnog došaptavanja. Stvari su bile komplikovane, a postale su beskonačno intrigantnije činjenicom da je knjigu objavila mala izdavačka kuća, kojom je upravljao čovek od 87 godina i koji se spremao da je zatvori pre nego što je dobio Dikerov rukopis. Bernar de Faloa, čuveni urednik, koji je među prijateljima imao pisce poput pokojnih Marsela Panjola i Žorža Simenona, postao je poznat pošto je radeći kao mladi urednik u Galimaru našao, uredio i objavio dva rukopisa Marsela Prusta. Nezavršeni roman „Jean Santeuil“ i kritički rad „Contre Sainte-Beuve“ Marsela Prusta videli su svetlost dana zahvaljujući Falou.
Kristofer Meklehos, izdavački mogul koji je otkupio prava na romane Stiga Lašona, mislio je da je do dogovora došlo do kraja sajma u Frankfurtu, ali najmanje dve urednice iz različitih velikih izdavačkih kuća više puta su letele u Pariz u pokušaju da ubede starog Francuza da preda rukopis. Zaplet je postao još komplikovaniji.
Do tada je knjiga u Francuskoj bila svuda. Osvojila je nagradu Francuske akademije i Gonkurovu nagradu gimnazijalaca, a bila je i u najužem izboru za glavnog Gonkura. Ali koliko često ostatak sveta brine o knjizi koja je osvojila Gonkurovu nagradu? Nije tajna da, iako je bila popularna tokom devetnaestog i većem delu dvadesetog veka, francuska književnost trenutno nije toliko zapažena. Ali „Istina o slučaju Harija Keberta“ označava promenu: u pitanju je pametno konstruisan roman koji je takođe i triler: roman napisan na francuskom, smešten u SAD; knjiga prepuna dijaloga na nivou visokobudžetnih dobro napisanih američkih televizijskih drama. I tako je postao, na neki način, reklama francuske kulture. Postojao je period, ako biste brzim vozom došli do železničke stanice u Parizu, svaki reklamni prostor bio bi zauzet primercima Dikerove knjige. Bele korice sa slikom Edvarda Hopera bile su sveprisutne u Parizu i delovale su poput halucinacije.
Centralni zaplet knjige tiče se istrage ubistva u Nju Hempširu, ponovo otvorene nakon 33 godine kada dva tela bivaju otkopana u nečijem dvorištu. To dvorište pripada Hariju Kebertu, obožavanom piscu iz šezdesetih, koji je i dalje poznat zbog samo jedne knjige. Neizbežno, meštani grada Aurora okreću se protiv njega i on biva uhapšen. Jedina osoba koja i dalje veruje u njega je Kebertov bivši student, poznati mladi pisac Markus Goldman, koji pati od piščeve blokade. Goldman kreće da reši misteriju, a rezultat postaje njegova druga knjiga.
Knjiga je poput „Tvin Piksa“, „Iskupljenje“ i „Hladnokrvnog ubistva“, sa drugarstvom između dva pisca i mogućom pedofilijom. Govori o slavi i sramoti, pisanju i ljubavi, krađi i podvali; o ubistvu, ludilu i religijskom fanatizmu. Govori o krivici; ne samo u kriminalnom smislu, već o emociji koja može uništiti život. U pitanju je zaplet koji oduzima dah. Iskvarenost konstrukcije knjige nije samo matematička; zasniva se na ugrađenoj ambivalentnosti svakog lika, jer u suprotnom ne bi ostalo mnogo toga da se zadrži toliko dugo. Čini se da je slučaj nekoliko puta rešen, ali sto strana pre kraja (od ukupno 700), taman kad pomislite da je odgovoreno na sva pitanja, dešava se iznenadni zaokret u tragovima. I još smo dosta daleko od istine.
Dikera upoređuju sa Nabokovom i Rotom – mora se reći, više zbog sličnosti teme kojom se bavi, nego zbog nečeg molekularnog. Postavlja se pitanje o zabranjenoj ljubavi, raznih vrsta i da li ona mora biti dopuštena bez obzira na cenu. Scenografija u Nju Inglandu – inspirisana letima koje je Diker proveo u Mejnu dok je bio dete, prilično je ubedljiva. Postoje četiri knjige unutar knjige i uprkos početnom poglavlju koji nam daje istoriju autora i njegovog mentora, ponovo pokrenuti slučaj preuzima priču i kreće se zarazno brzo.
Takođe, tera vas da se zapitate: ko tu koga koristi? Da, neko je negde ubica, ali postoje ljudi koji na tome zarađuju – advokati, agenti, izdavač koji mašta da bi ime žrtve moglo da bude dobar zaštitni znak. Diker se ne boji satiričnog prikazivanja izdavačke industrije, ili same ideje o slavnoj ličnosti. Svako želi da iskoristi nekog, i potraga za posedovanjem ne završava smrću, kako njegova knjiga sugeriše.
MekLehos, engleski izdavač, opisuje „Istinu o slučaju Harija Keberta“ kao „neku vrstu čitalačkog sna. Dosta dugo nisam pročitao knjigu tako inteligentno isplaniranu. Ljudi će druge knjige ocenjivati u odnosu na ovu.“ Malo se nasmešio kada sam mu rekla koliko me je podsetila na „Tvin Piks“. „Rekao sam Žoelu: Ne dozvoli Falou da proda prava na film dok ne razmisli o televizijskoj seriji od 20 sezona.“
Da li je ovo francuska ili američka knjiga? Diker je bio poprilično opušten u vezi sa prevodom i rado je dozvolio urednicima američkog izdanja da promene ono što misle da nije tačno. „To je vaša teritorija“ rekao im je. Ali MekLehos ga je posavetovao da bude oprezan. „Rekao je, to je francuska knjiga, smeštena u SAD.“ I možda je delom zbog toga doživela uspeh: Diker prosto priča priču i ne pokušava ništa drugo. Francusko izdanje ne sadrži američki žargon ili sleng. Kada su ga upitali da li ga je inspirisala neka američka serija ili film, Diker je priznao da je „Tvin Piks“ odgledao tek kad su ljudi počeli da upoređuju njegovu knjigu sa tom serijom i želeo je da otkrije o čemu oni to pričaju. Nije zaljubljenik u filmove. Ako ga upitate za pisce po kojima se ugleda, pomenuće Romana Gerija, Margit Jursenar i Margerit Diras. Uživa u američkoj književnosti, naravno – „Stajnbek,Rot...“ kaže sležući ramenima – ali ovaj roman je pronikao iz specifičnog sveameričkog okruženja i francuskog pripovedanja dvadesetog veka. U potpunosti je nova stvar.
Diker pokušava da baci svetlo na njegov čudno peripatetički život. Postoje samo „manje smetnje unutar mnogo većeg zadovoljstva“ i gde god se nalazi, tu je uvek Skajp. „ Moj svakodnevni život se i nije puno promenio“, misleći da ima iste prijatelje i istu devojku i da ne živi na crvenom tepihu. Ali sada, sigurno nedž vodite svakodnevni život? Smeje se i predaje. „Ne“, tiho odgovara, „Ne vodim svakodnevni život.“
Autor: Gabi Vud
Izvor: telegraph.co.uk