Knjiška ambicija! Čudna nežnost! Gotički seksepil! Imao je sve to. Godina je 1819. i jedan usamljeni tinejdžer kočijama putuje ka gradu Kopenhagenu. Sa vrha visokog brda njegovi kanali i zidine svetlucaju na jutarnjem suncu kao palata iz bajke. Mada se oseća jak smrad smeća, dečaku to ne smeta. Ima samo deset riksdolara u džepu, ali u sebi potajno gaji ambiciju da postane popularan među gradskim aristokratskim porodicama. I više od toga – ima čežnju koju još nije pretvorio u reči – želi da ga pamte zauvek. Hans Kristijan Andersen – ima 14 godina, nema prijatelja, skoro bez prebijene pare – želi da postane besmrtan.
Foto: Pixabay
Okolnosti mu ne idu u prilog. Rođen je u seljačkoj porodici i ima samo najosnovnije obrazovanje. U tom trenutku, jedini njegov primetan talenat je anđeoski glas kojim se nada da će privući pažnju nekog bogatog pokrovitelja. Ali kao što je to slučaj sa svim junacima iz bajke, on ima još nešto, nešto što je nasledio od majke, stamene i jedva pismene žene koja pije rakiju i priča priče o trolovima i duhovima, i od pokojnog oca, romantičnog idealiste koji mu je čitao priče iz „Hiljadu i jedne noći“: ljubav prema svemu fantastičnom i maštu u kojoj žive sirene, duhovi iz lampe iz čarobni ćilimi.
Dok se Andersen spušta niz brdo ka gradu, blizu mesta gde će jednog dana podići statuu u njegovu čast, više ne razmišlja o preprekama koje su pred njim. Kao Aladin, sa kime oseća snažnu povezanost, spušta se u pećinu čudesa.
Andersen će osvojiti besmrtnost koju je očajnički želeo, mada samo donekle. Grube neravnine u njegovim pričama – u najboljem slučaju bile su jezive i uznemirujuće, prepune halucinantne ikonografije i potisnutih čežnji – poravnate su tokom sto godina prepričavanja, dok je uloga Denija Keja u mjuziklu iz 1952. koji je nosio njegovo ime ustalila utisak o njemu kao kapricioznom pripovedaču koji zabavlja decu pesmom i igrom.
Ali došlo je vreme za novu procenu Andersena. Istinita priča o njegovom životu – neizlečiva društvena neprilagođenost; strastvena, neuzvraćena čežnja prema ženama, ali i muškarcima; nehajno prkošenje rodnim normama; njegov razdražljiv, osećajan i (za njegove savremenike) često nepodnošljiv karakter – čini od njega i dalje relevantnu ličnost. Svetu je potreban ovakav Andersen: romantičarski, samotni sanjar, feminiziran i stidljiv, zaštitnik kulture i prijatelj marginalizovanih.
U svojim memoarima Andersen govori o dečačkom flertovanju sa jednom Jevrejkom, Sarom. Želeći da je impresionira, predstavio joj se kao potomak jedne plemićke porodice koji će jednog dana naslediti zamak. Ponudio joj je posao mlekarice u tom zamku. Uvređena Sara ispričala je drugaricama: „On je lud, baš kao i njegov deda“.
Ova priča opisuje tipičnog Andersena: nehotična nepristojnost, bajkovito preuveličavanje, potpuna nesnalažljivost u ljubavnim odnosima, patnja zbog odbijanja – osobine koje će ga pratiti kroz život, jer je Andersen zadržao notu dečačke naivnosti čak i kao odrastao čovek, zbog čega je neke nervirao, a nekima bio drag. (Engleska spisateljica Elizabet Rigbi opisala ga je kao „džigljastog, žgoljavog čoveka bez mesa i kostiju“ – bez mesa i kostiju! – „koji se savija i migolji kao gušter sa izduženom donjom vilicom, mrtvačkog izgleda“.)
Andersena su kao dečaka često mešali sa devojčicama – zbog toga je dobijao batine – i često je u privatnoj prepisci pominjao svoju ženstvenost i „žensku nežnost“. Nikada nije zaboravio strogog učitelja koji ga je optužio da je feminiziran i zabranio mu da piše fikciju. Njegova averzija prema nasilju prikrivala je crtu osvetoljubivosti – decenijama kasnije je pisao priče u kojima zlikovci sprečavaju decu da čitaju bajke – ali Andersenova empatija i potpuna nezainteresovanost za poštovanje konvencionalnih rodnih normi sada su pravo osveženje u svetu koji kaljaju zadrti prevaranti i toksični zavodnici koji prodaju sumnjive ili nasilne ideale muškosti.
Ako nam se Andersenova feminiziranost čini neverovatno modernom, njegova seksualnost je još modernija. Kao i Luis Kerol, Emili Dikinson i još neki pisci toga vremena, razvijao je snažna romantična osećanja na koja nikada nije uzvraćeno istom merom, izražavao je naklonost kroz duga, detaljna pisma, opterećivali su ga izražena stidljivost i nemogućnost da prođe kao normalan u svojoj kulturi, i na kraju se razočarao u ljubav. Andersen se nije ženio, mada nije jasno da li je to uopšte želeo. Bio je posvećen svom pozivu više nego bilo čemu i reklo bi se da je uživao u jakim emocijama usled neuzvraćene zaljubljenosti; u retkim prilikama kada bi mu voljena osoba uzvratila ljubav, davao je sve od sebe da je odgovori od toga. Andersen je živeo za svoje simpatije; na svom vrhuncu, često je imao dve istovremeno, muškarca i ženu, od kojih su obično i jedno i drugo bili bezbedno nedostupni. Ono čega je, izgleda, bio gladan bila je varnica ushićenja zbog strastvene bliskosti sa nekom srodnom dušom.
Možda je baš za ovakvom platonskom intelektualnom bliskošću Andersen tragao tokom svoje čuvene posete Čarlsu Dikensu u Geds Hilu 1857. godine, kada je ostao kod njega pet nedelja koje je porodica Dikens doživela kao beskrajno mučenje: Andersen je, nesvestan bračnih tenzija – Dikens se spremao da napusti ženu zbog mlađe glumice – proveo boravak melodramatično jecajući na travnjaku, istovremeno slomljen radošću i bolom, i praveći maštovite modele od papira da bi zabavio decu. U ovoj epizodi, Dikens je ispao simpatičniji od Andersena, mada ne u potpunosti: kao uglađen i vešt svetski čovek, razvijene socijalen inteligencije, Dikens je često koristio šarm i laskanje da bi opustio druge ljude. Kada je neiskreno pozvao Andersena da ostane koliko god želi, Andersen mu je naivno poverovao.
Ova duga poseta nepovratno je upropastila Andersenovo prijateljstvo sa Dikensom, koji je na kraju prestao da mu odgovara na pisma. Previše lakoveran, stalno opterećen, nadaren romantičarskim osećajem za užase i lepote ovog sveta, Andersen je imao bezbroj mana, ali čak su mu i te mane nekako išle u prilog. Određeni kritičari ukazuju na postmoderan prizvuk njegovih kasnijih bajki, ali i sam Andersen se čini jedinstveno modernim, što mnogi njegovi savremenici, koji su rado poštovali društvene konvencije svog vremena, više nisu. Haotičan, depresivan, krajnje emotivan i simpatično zbunjen, on je istovremeno neko sa kime se možete poistovetiti i neko ko budi duboko saosećanje. Izvanredna osećajnost koju je oličavao snažan je protivotrov za grubost i okrutnost, koje sve više inficiraju naš javni život.
Autor: Bouz Herington
Izvor: lithub.com
Prevod: Borivoje Dožudić