Ekskluzivno: Britanski pisac i glumac Kris Hamfriz o romanu o osvajanju Konstantinopolja. Posebno nadahnuće dobio proučavajući lepote Crkve Svete Marije Mongolske. Glumac u meni je dosta uticao na moje pisanje.
Iz porodice čiji su svi članovi glumci, Kris Hamfriz se i sam priklonio ovoj profesiji i igrao širom sveta, od pozorišnih scena u Londonu, do holivudskih blokbastera i TV serija. Istovremeno ovaj britanski umetnik ostvario je i zavidnu književnu karijeru: napisao je nekoliko istorijskih romana koji su prevedeni na mnoge jezike, a neki su bili i hitovi. Našim čitaocima zapao je za oko romanom o pravom Drakuli “Vlad - poslednja ispovest”, u izdanju “Lagune”. Isti izdavač nedavno je objavio i “Grad zvani Armagedon”, raskošnu istorijsku priču o osvajanju Konstantinopolja 1453. godine.
Roman započinje ratnom objavom Mehmeda II koji je pred zidine grada dragulja, koji su Turci odavno želeli doveo više od 100.000 dobro obučenih vojnika. Branilaca je bilo deset puta manje, a među njima je i Gregora Laskaris, poznat kao Zoran Dubrovčanin, koji se vraća u grad odakle je svojevremeno prognan. Knjiga obiluje zanimljivim događajima i detaljima, upečatljivim likovima i nešto fantastike u vidu proročanstava, tajnih knjiga, alhemičara...
Šta vas je podstaklo da se pored intenzivne glumačke karijere prihvatite pera?
- Previše slobodnog vremena. Imao sam pauze između filmskih uloga, i morao sam da pronađem način da izrazim svoju kreativnost, umesto da samo pijem i spavam. Takođe, oduvek sam maštao da ispričam svoje priče, kojih je u mojoj glavi mnogo. Kombinacija slobodnog vremena i želje da ispričam svoje priče bila je ključna da počnem da pišem.
Koliko je u vašem slučaju glumac uticao na pisca i obratno?
- Gluma je uvek imala, i još uvek ima ogroman uticaj na mene. Volim da stvaram upotpunjene i zahtevne likove, i da ih stavljam u dramatičan kontekst. Imao sam i previše iskustva sa scenarijima u kojima nisam imao šta da “igram”. U mojim romanima, čak i sporedni likovi imaju svoju ulogu. Dodajte tome moju želju za pisanjem uzbudljivih priča koje se dešavaju brzim tempom, i moju ljubav prema razvijanju zapleta kroz dijaloge - da, glumac u meni je dosta uticao na moje pisanje. Obrnuto? Ne baš. Ali mi se tolerancija prema loše napisanim scenarijima smanjila.
Autor ste deset istorijskih romana. Zašto ste se opredelili za ovaj žanr?
- Najnoviji, Plague, objavljen je prošle godine, i dobio je kanadsku nagradu za najbolji kriminalistički roman 2015. godine (nagrada “Artur Elis”). Njegov nastavak, Fire, biće objavljen na leto 2016. godine. Takođe sam napisao pet romana za tinejdžere, koji su mešavina istorije, horora i fantastike. Za istorijske romane sam se odlučio zato što sam oduvek voleo istoriju. Istorijski romani su obeležili moje odrastanje. Omiljeni predmet u školi mi je uvek bio istorija, ali gluma se isprečila u mojoj misiji da odem na univerzitet i nastavim da čitam o istoriji.
Rad na romanu “Grad zvani Armagedon” tražio je detaljno i iscrpno proučavanje istorijske građe?
- Uvek volim da detalji u mojim knjigama budu istorijski tačni, a ova tema je bila posebno komplikovana: politika religije - katolici, pravoslavci, muslimani. To je politika svih tadašnjih država - Đenova, Venecija, Rim, Turska - i naravno samog grada Carigrada, u koji sam se zaljubio prvi put kada sam ga posetio (u povratku iz Rumunije, gde sam istraživao za knjigu “Vlad - poslednja ispovest”). Istraživanje mi je poslužilo kao izgovor da se vratim u Konstantinopolj, da se prepustim lepotama grada i da utonem u kulturu (sa turske strane). Uvek se potrudim da odem na takva mesta gde su se velike, užasne stvari dogodile, jer postoji energija koja je ostala u samom kamenu i zidinama. A veoma je malo zidina značajnijih od onih u Konstantinopolju. Istraživanje je važno ne samo zbog detalja, već služi i kao odskočna daska koja pomaže mašti da se dalje razvije.
Na kraju romana navodite da vas je posebno nadahnula lepota Crkve Sv. Marije Mongolske...
- Čitao sam o njoj, mada nije se mnogo pisalo o tome u turističkim vodičima. Bilo je prilično teško pronaći je, ali vredelo je. Ta crkva je prelepi pravoslavni dragulj. Fascinirala me je činjenica da je Mehmed II odlučio da tu crkvu ostavi netaknutu posle pohoda. Zašto baš ta crkva, pored mnogo drugih? Na moju sreću, nikome nije poznat pravi razlog, tako da sam mogao da ga izmislim!
Ističete i da ste razgovarajući sa precima ljudi koji su se borili sa obe strane istanbulskog bedema izmenili prvobitni stav o dobrim i rđavim ratnicima?
- Ne znam baš koliko verujem u apsolutno zlo. Na kraju krajeva, napisao sam knjigu o Vladu Drakuli. Ali sam znao da ne želim da napišem jednostavnu priču o dobrim hrišćanima i lošim muslimanima. Toga ima i previše u svetu danas. Ljudi su se tamo borili iz sledećih razloga - bogatstvo, slava, odanost Bogu i kralju. Da bih tačno opisao ogroman poduhvat koji je predstavljala ta opsada, i da bih pokrio barem deo te velike celine, bili su mi potrebni muškarci i žene sa obe strane zidina. Neki koji su znali za šta se bore, i neki koji nisu baš bili potpuno sigurni, ali ujedinjeni u tom herojskom plesu.
Od mnogobrojnih istorijskih likova u knjizi, koji je na vas ostavio najsnažniji utisak?
- Uh! Ima toliko likova, ne znam za kojeg bih se odlučio. Konstantin me je zaintrigirao. Ali mislim da me je Mehmed II fascinirao. U romanu “Vlad” bilo mi je potrebno da on bude glavni negativac. Ali što sam više čitao o njemu, sve mi se više činilo da je to previše pojednostavljeno. Da, umeo je biti okrutan, ali i vreme je bilo takvo, ali takođe je bio učen i otmen, i uspeo je da postigne ono što njegovi prethodnici nisu uspevali 800 godina, da osvoji najmoćniji grad na svetu. U 21. godini života. Da, grad je bio oslabljen, i jeste Mehmed imao brojnu vojsku. Ali ako odete i stanete pred one zidine, zapitaćete se koliko je hrabrosti bilo potrebno da krenu u napad; koliko je hrabrosti bilo potrebno odbraniti ga. Iznova i iznova. Mislim da njegova vojska to ne bi učinila za njega da je bio običan tiranin. Takođe mi se svideo lik Džona Granta, koji se kroz istorijske spise provlači kao Johanes, i koga su optuživali da je Nemac. Mnogo mi se svidela činjenica da je on verovatno bio Škot, smrtno uvređen zbog te greške.
A koje su vam glumačke uloge najdraže?
- Bez razmišljanja mogu reći da je na prvom mestu Hamlet. Imao sam priliku da igram tu ulogu pre 20 godina, i još uvek sam pod utiskom. Zapravo, na neki način sam napravio karijeru na osnovu te uloge. Prilagodio sam svoj roman “Šekspirov buntovnik” za pozorište. Roman se bavi okolnostima u kojima je nastao lik Hamleta. Predstava će biti na repertoaru ovog leta u Vankuveru, u Kanadi. Još jedna od omiljenih uloga mi je kada sam igrao zilota koji postaje gladijator u američkoj mini-seriji AD - Anno Domini. Snimanje se odvijalo u Tunisu i trajalo je deset meseci. Bitka se odigravala u pravom koloseumu. Za glumca i istoričara kao što sam ja, prilika nije mogla biti bolja, i proveo sam dve godine u Holivudu zahvaljujući toj ulozi.
Kako uspevate da uskladite glumačke obaveze sa pisanjem?
- Više pišem, manje glumim. Trenutno nisam član nijedne glumačke trupe, i živim na malom ostrvu u zapadnoj Kanadi, pa mi je teže da putujem. Ali imaću nekoliko uloga. Sledeće godine glumim Magbeta!
Kako vaša porodica gleda na vaš književni rad? Imaju li sugestije, primedbe...?
- “Manje glumi, više piši” je njihovo mišljenje. Vole kada sam kod kuće, a pisanje mi to omogućava. Moja supruga ima talenta za pisanje, i uvek mi da odlične komentare. Sin ima 11 godina i najviše voli scene mačevanja u mojim knjigama. Moja mačka takođe voli što se bavim pisanjem, jer može da mi sedi u krilu - što je upravo i slučaj dok ovo pišem!
Izvor: Večernje novosti
Autor: Dragan Bogutović