Guzelj Jahina: Prevazilaženje straha kroz ljubav i pisanje

Svaki novi roman je novi delić duše, rekla je u razgovoru za Bukmarker ruska autorka Guzelj Jahina, koja je u knjigu „Deca Volge“ utkala talenat, najtananije emocije, sopstvenu porodičnu istoriju i stvorila remek-delo.

Guzelj Jahinu, rusku književnicu i scenaristkinju tatarskog porekla, književni svet upoznao je preko romana „Zulejha otvara oči“. I odmah ga je osvojila svojim jedinstvenim lirskim stilom. Zatim je usledila i veličanstvena knjiga „Deca Volge“, kojom je potvrdila svoj izuzetan dar. I prvi i drugi roman ovenčani su brojnim nagradama, a autorka je 2020. nagrađena priznanjem ruske vlade za doprinos kulturi.

Nakon ova dva Jahina je objavila još jedan roman. Čitaoci u Srbiji upoznali su se sa njenim stvaralaštvom preko romana „Deca Volge“, koji je arhetipska priča o ljubavi, nežnosti i surovosti na obalama ove moćne reke. Obuhvata dvadesetak godina burne ruske i sovjetske istorije opisujući život nemačke autonomne zajednice u stepama kraj Volge i na maštovit način prepliće istorijsku i ličnu priču učitelja Jakoba Ivanoviča Baha.

Šta za Vas znače ove priče?

Istorijski događaji opisani u oba romana deo su istorije moje porodice ili porodice mojih prijatelja i sunarodnika. Jer Sovjetski Savez – to su milioni veoma različitih života i u isto vreme veoma sličnih sudbina. Tragedije sovjetskog perioda nisu pogodile pojedine porodice u zemlji, već čitave društvene grupe i klase. Nadam se da se moji romani ne čitaju samo kao istorijski. U svakom tekstu pokušala sam da na svaki konkretan istorijski materijal progovorim i o vanvremenskim temama – o tome šta zanima različite ljude, ali da nije vezano za određeni istorijski period ili određenu geografiju. U romanu o učitelju Bahu želela sam da postavim pitanje: može li čovek pobeći od vremena, sakriti se od istorijskog procesa? Odgovor je nedvosmislen: ne, ne može. Pisanje ova dva romana je za mene bio, pre svega, intiman zadatak: pokušaj da razumem sopstvenu porodičnu istoriju i da dublje i suptilnije osetim generaciju bake i deke. A drugo – poučan zadatak: da malo bolje razumem našu zajedničku sovjetsku prošlost. Pisanje velikog teksta tokom nekoliko godina nesumnjivo menja autora. I ponekad ne znači nabolje. Autor dobija nešto – nova iskustva, nove profesionalne veštine, nova razmišljanja i unutrašnje sazrevanje. A nešto poklanja – gubi iluzije, sa kojima je bilo lakše živeti, gradi nove komplekse i strahove, žrtvuje vreme koje bi mogao da provede sa decom ili drugim bližnjima. Svaki novi roman, ako ga napišete pošteno i savesno – biće novi delić duše koja raste tokom stvaranja teksta.

Kako je nastao roman „Deca Volge“?

Nastao je na ušću moje dve velike ljubavi – prema voljenoj reci i prema, za mene, veoma važnoj nemačkoj temi, jer je u mom životu uvek bilo mnogo nemačkog. Može se reći da sam ovim romanom želela da izjavim ljubav prema Volgi, kao i svim svojim nemačkim prijateljima i rođacima. Bez duhovnog strahopoštovanja pred nekim istorijskim periodom, pred temom ili fabulom, ili karakterom junaka, ili nečijom konkretnom sudbinom, verovatno je nemoguće stvoriti roman.

Kako ste gradili Bahov lik? Šta nam njegov život govori o usamljenosti i različitosti, koju svet teško prašta?

Karakter glavnog junaka izgradila sam kao klasični karakter „malog čoveka“, po tradiciji koju su postavili Gogolj i Puškin i koju su nastavili mnogi ruski pisci, na primer Čehov i Gorki. Bah vodi „mišji“ život, dok iznenada u njegovu sudbinu ne upadne velika priča: revolucija, građanski rat i ratni komunizam, borba protiv seljaštva, kolektivizacija, glad, represija. Bah pronalazi sopstveni način da se odupre surovom vremenu – počinje da živi kao pustinjak sa porodicom na osamljenoj farmi. Prilično dugo Bahu se čini da se od vremena može pobeći i sakriti. Ali na kraju romana se ispostavlja da se ne može sakriti od istorijskog procesa. Još jedna odlika romana „Deca Volge“ jeste da je skoro u potpunosti napisan u ime nemog junaka. Učitelj Bah postaje nem kada gleda kako mu ženu siluju – to se dešava već u prvim poglavljima knjige. Na nivou fabule ova nemost je rezultat teškog psihičkog stresa. Ali to je istovremeno i metafora: odbijajući da komunicira sa svetom, junak se konačno okreće od ljudi, od velike istorije koja se dešava oko njega, i uranja u sebe. Odgovor na kraju romana je nedvosmislen: sa velikom istorijom se ne može nositi ćutanjem i uzdržanošću. Dijalog među generacijama je neophodan, inače nikakva ljubav neće zadržati dete uz roditelja.

Kojom ste bojom obojili radnju romana, darujući joj likove Bahove žene Klare i dece Ane i Vaske?

Ja pišem romane o teškim stranama sovjetske prošlosti. Da bi uravnotežili teške teme, naravno, potrebno je nešto staviti na drugi tas vage. Tema ljubavi nije predstavljena toliko kroz seksualnu strast između muškarca i žene, koliko kao ljubav u širem smislu koja pomaže da se izdrži užas. U „Deci Volgе“ govorim o različitim osećanjima. Glavni junak vrlo kasno upoznaje ljubav. Pre svega, ovo je ljubav prema ženi: kada je već premašio tridesetu godinu, on upoznaje Klaru, ljubav svog života. A zatim ljubav prema detetu: nakon više godina provedenih sa Klarom, rođena je devojčica Ana. A posle ljubav prema usvojenom sinu, kirgiskom beskućniku Vaski. Može se reći da je roman „Deca Volge“ priča o prevazilaženju straha kroz ljubav.



Reka Volga je jedan od glavnih likova Vašeg romana. Šta ona znači za Vaše junake, a šta za Vas kao autora?

Volga u romanu je mnogo više od reke: ona je glavni prirodni entitet, i dojilja, i glavni izvor lepote, ponekad prijatelj sa kojim možete da podelite radost ili tugu, ponekad izvor opasnosti. I više od toga: Volga je simbol Najveće Istorije koja se odvija okolo.

Posebno je interesantno oživljavanje motiva dobra i zla, odnosno bajkovit prikaz mesta Gnadental kroz Bahovo pero. Zašto su bajke važne za ovu priču?

Bah je maštovita osoba. On zapisuje nemačke folklorne priče, i jednog dana počinje da zamišlja da se te mitološke priče ostvaruju u ranim sovjetskim godinama. Na početku bajke ožive vedro, veselo, bogato, plodno. Ali nešto kasnije bajke se ostvaruju na drugačiji način: mračne su, žestoke, pa čak i krvave. Naravno, nemačka bajka nije samo stilsko sredstvo za zabavu čitaoca. Ona je glavna metafora romana: metafora sovjetske bajke. Junaku romana se čini da se mitološke fabule ispunjavaju – a ljudima u zemlji se čini da će se sovjetska bajka uskoro ostvariti. Tri ključna poglavlja romana govore o 1926. i 1927. godini, kada je u društvu procvetala nada u ostvarenje sovjetske bajke. Ovo je vreme neviđenog duhovnog uzdizanja, uspona umetnosti, vreme velikih nada i neverovatne stvaralačke energije. Ali sovjetska bajka, nažalost, neće se ostvariti: počeće da se ostvaraju najmračnije i žestoke fabule. I Bah će shvatiti da se bajke uopšte ne ostvaruju onako kako je želeo. Inače, kao autor smatram da je roman potpuno realističan. Pažljivi čitalac će primetiti: sve fantastično se dešava samo u glavi dva glavna lika – učitelja Baha i Josifa Staljina. U nizu događaja u knjizi nema nijednog magičnog incidenta.

Za svoje knjige dobili ste brojna priznanja. Na koji način ona utiču na Vaše stvaralaštvo? Postoji li dodatni pritisak jer su čitalačka očekivanja velika ili ne razmišljate na taj način?

Naravno, književne nagrade i dobre kritike su velika odgovornost. Pre svega – pred čitaocima, za buduća dela. A taj osećaj odgovornosti je veoma otežao pisanje mog drugog romana. Strah od neuspeha me je tako ozbiljno mučio da se uvukao u tekst i postao glavna tema knjige. Kao rezultat toga „Deca Volge“ govore o prevazilaženju strahova glavnog junaka i istovremeno o uranjanju u paranoju i neurotične strahove „vođe naroda“ Josifa Staljina.

Šta za Vas znači biti pisac?

Napisala sam tri romana, i u njima se, uglavnom, govori o dve teme. Prva je „mali čovek“ u Velikoj istoriji: interakcija istorijskog procesa i samopouzdanja, razvoj, transformacija ličnosti. Druga govori o interakciji i suživotu različitih naroda. Ove dve teme – samopouzdanje pojedinca u pozadini Velike istorije i interakcija različitih naroda – po mom mišljenju su večne. Zato želim da se nadam da će moji romani biti shvaćeni u inostranstvu. Osim toga, tema totalitarizma, koja objedinjuje sva tri romana, poznata je u mnogim zemljama iz prve ruke. U književnocentričnoj Rusiji reč „pisac“ ima sveto značenje i vezuje se prvenstveno za velike klasike – Puškin, Tolstoj, Bulgakov, Dostojevski. Dugo sam izbegavala da sebe nazovem piscem jer sam se stidela ovog uzvišenog značenja. Nakon izlaska tri knjige ta sramota je nestala. I sad razumem da titula pisca uopšte ne garantuje da ćete imati još jedan dobar roman. Stoga, možda lakše treba da doživljavam to. Najlepše u ovoj profesiji je, po mom mišljenju, mogućnost intimne komunikacije sa čitaocem. A najteže je ne postati previše profesionalan. Sjajno je kada pisac ume da ostane malo amater – što znači da zadržava odvažnost u svojim planovima, svežinu stila, nezavisnost od svojih prethodnih tekstova.

Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 17