Gradimir Stojković: Pisanje je uživanje, ljubav, sanjarenje, igra

Gradimir Stojković, pisac na čijim su knjigama odrastale i odrastaju generacije čitalaca, svojim delima poručuje da je u životu najvažnije voleti, želeti i činiti dobro, i biti uporan i istrajan na putu odrastanja u dobrog, poštenog i ispravnog čoveka.



Pisac je čarobnjak. On ima moć, onu dobru, da vas uvede u svet književnosti. Jedan od takvih, zbog kog su mnogi mališani zavoleli knjigu, upravo je Gradimir Stojković, tvorac voljenog serijala o Hajduku. Prva knjiga „Hajduk u Beogradu“ objavljena je 1985. i od tada njegove avanture ne prestaju da iznova privlače mlade čitaoce. Stojković kroz svoje knjige uči dobroti, pomaže čitaocima da shvate da nije sve baš onako kao što izgleda, pita se zajedno sa njima da li je dobro da nam se ispune baš sve želje, ističe da kroz burne godine odrastanja treba zaplivati snažno i odlučno i da nikad ne treba gubiti veru u bolje sutra.

Čitamo Vaše knjige i uživamo u njima, a mnogi od nas i nisu više mali. Uživate li dok pišete danas isto kao pre?

Najpre ispravka: svi koji zažele da čitaju moje knjige, pa ih i čitaju, jesu uvek i mladi i mali... jer zašto bi ih čitali? A što se mene tiče – uživam... jer zašto bih ih pisao! Pisanje nije zanimanje, posao, zanat! Pisanje je uživanje, ljubav, sanjarenje, igra – bar za mene.

Veoma je važna uloga pisca u životu dece koja čitaju njegove knjige. Šta je najvažnije što želite da deca nauče iz Vaših knjiga?

Da čitaju knjige. Toliko. Malo li je?

U knjizi „Ne brinite za sutra“ devojčice su odlične na terenu sa fudbalskom loptom i na ulici sa kamerom. Svi su dobri u svemu. Da li ste time hteli da potcrtate da nema i nikada ne bi trebalo da bude podele na muške i ženske poslove i stvari?

Ne, ne to! Ima razlike. Najvažnija i neprikosnovena je razlika u tome što žene rađaju decu. U poslovima koje ljudi obavljaju izgleda da ne postoje razlike: žene mogu da budu kovači, muškarci krojači; žene mogu da voze kamione, muškarci da heklaju, žene mogu da kopaju u rudnicima, muškarci da štrikaju... i tako dalje. Na stranu koliko bih to „potcrtavao“. Ne bih. Samo sam konstatovao, a čitaoci i kritičari neka tumače po svome.

U knjizi pišete i o socijalnim razlikama među decom. Jedna od najtužnijih rečenica koju sam našla u knjigama za decu i mlade je rečenica: „Najviše volim da budem sam. Onda me ni od čega nije sramota.“ Kakvu funkciju u romanu ima lik Miloja? Koliko su deca i mladi, pa i odrasli, danas senzibilisani prema onima koji su siromašni u materijalističkom svetu u kome živimo?

Odgovor na ovakva pitanja svakako postoji u samoj knjizi. Miloje ima, dakle, „funkciju“ da živi. A njegov lik je bezmalo istinit. Rađen je prema nekoliko sudbina poznatih koliko autoru toliko i ljudima današnjice. Miloje preživljava i ima budućnost. Mnogi takvi nisu to ispeli. Otuda je Miloje putokaz ili bi to trebalo da bude... Što se senzibilisanja tiče (uzgred, nikako ne volim tu reč), odrasli odavno već nemaju ni želje, ni volje, niti vremena da se bave sirotinjom. Kako veli ona nemačka poslovica: „Svako je kovač svoje sudbine“. Ko je kriv siromasima što su siromašni, osim njih samih, zar ne? Odrasli formiraju i formirali su svoje potomstvo. Osvrnite se oko sebe i videćete vrlo lako koliko sam u pravu. Ja sam na to onomad odgovorio pesmom: „Ako su roditelji lepi, / ne mora i dete da bude lepo. / Ako su gluvi il’ slepi, / ne mora da bude slepo! / Samo jedno mora, svima je poznato, / bogati roditelji – i dete bogato!“

„Odrastanje je shvatanje da zloba i pakost postoje.“ Koje sve važne lekcije uče Vaši junaci?

Ne bih da prepričavam svoj roman! Ko bude pročitao, taj će shvatiti „lekcije“, no da li će ih upamtiti, da li će da se ravna po njima – to je već individualno. Namera mi je bila, ipak, da pokažem koliko je važno u životu voleti, želeti dobro, činiti dobro i biti, prevashodno, uporan i istrajan u svemu na putu odrastanja u dobrog, poštenog i ispravnog čoveka.

Da li je jevanđelski deo koji ste iskoristili za naslov („Ne brinite se dakle za sutra; jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla svog.“) zapravo poruka da treba imati vere u život i ljude, što Vaši junaci pokazuju jedni drugima, i da će svet biti bolje mesto?

Meni jedino u preostalom životu ostaje vera u to da u svakom čoveku postoji makar zrnce dobrote, ali se ovo vreme uporno trudi da me razuveri. Moji junaci imaju stvarnu podlogu, verovali vi to ili ne. Borjana ima početni deo sudbine moje velike i iskrene drugarice, prijateljice, književnice, čiji su mi saveti podosta pomogli. Njena rana životna priča bila je istinska inspiracija za formiranje lika ove junakinje. Otuda je i osnovna poruka da će svet morati jednom da bude pravo i dobro mesto za srećniji život. Optimizam, ipak. U celoj priči je, u suštini, optimizam. Vera, ne samo nada. Svi ti klinci se trude da im život bude bolji, srećniji, ispunjeniji. Čak i Miloje živi od vere u nešto bolje, koje će mu se dogoditi.

Veoma je zanimljiva i scena na kraju knjige, gde dvoje siročadi, posle teških životnih muka, izlaze iz crkve nakon čina krštenja. To je jaka simbolička slika. Šta ste njome želeli da poručite?

Ja sam hrišćanin, pravoslavac, a pravoslavlje podrazumeva dobrotu. Krštenje obavezuje na život u duhu svega što pravoslavlje daruje. Taj čin nije samo crkveni čin. Otvoren im je put u budućnost. Imaju oboje za šta da žive. I kako da žive.

„Ne brinite za sutra“ je ozbiljna kritika društva u kome žive veliki i mali. Neki ostaju, a neki odlaze u bolju budućnost van Srbije. Kakva će budućnost biti za nas koji ostajemo i za našu decu?

Moj brat je dugo, dugo van Srbije. Njegova deca već imaju decu. Za njega je Srbija samo puko sećanje. Moj srednji sin je takođe van Srbije. Nepunih mesec dana nakon završetka NATO agresije spakovao se i otišao u beli svet. Sada živi normalnim životom, radi ono što voli i ume, ima i sina i srećan je. Da li je ovo pravi odgovor na pitanje? Ne znam. Nije ružičasta nijedna budućnost ni tamo, ni ovde. Videćemo...

Važnost razumevanja između roditelja i dece je takođe jedna od glavnih poruka ovog romana. Kako se na tom razumevanju radi?

Teško, ali se ipak radi tu i tamo. Izuzetno je važno, a eto dobar deo nas zaboravlja na to. To je već ofucana priča: raditi i zarađivati za život kod obične većine. Ne raditi, ali imati sve, to je sadašnje pravilo o kom ipak snevaju roditelji. I deca. A kako se radi? Moje nije da roditelje učim. Ja samo pišem, smišljam i izmišljam pozitivne primere, pokušavam da ih što manje nametljivo uguram u živote roditelja i dece. Možda i uspevam. Bar se tome nadam.

Pouzdano znam mnoge studente književnosti koje je Vaš čuveni junak Hajduk uveo u svet knjige. Prvu knjigu o njemu objavili ste 1985. Prvo pomislim kako su se deca tada igrala drugačije. Zašto je važno da nove generacije čitaju Hajduka i da li one mogu uopšte da se povežu sa njim?

Verovali ili ne, a ja sam se uverio, Hajduk se uvek vraća u ruke čitalaca. Taman izgleda da je zaboravljen, a on oživi kod novih generacija. I opet isto: ide od ruke do ruke, klinci ga sami preporučuju jedno drugome. Hajduk je romantična priča. Pojedini teoretičari i kritičari ga nazivaju fenomenom. A ja velim: Hajduk ima dušu, ima privlačnost borbe i uspeha u životu. Nije teško mladom čitaocu da se identifikuje s njim. Mladi svakako to žele u svim vremenima: pobedu i uspeh. Hajduk im to pruža.

Priča o ekranizaciji Hajduka polako ulazi u finale i nadamo se da će uskoro početi snimanja. Hoćete li raditi na scenariju? Kakva su očekivanja?

Još uvek je to samo priča koja najmanje zavisi od mene. Ostaje mi da verujem u filmadžije kojima sam dao u ruke sva ovlašćenja. Na scenariju nisam radio, koliko do uobličavanja nekih nezgrapnosti i proizvoljnosti, koje ipak nisam dozvolio.

Kako Vam se čini vreme u kome živimo, ljudi i deca u njemu? Rekla bih da i jedni i drugi žele samo da im bude lako...

Ne bih o tome... samo toliko koliko da sve manje razumem i vreme, i okolnosti, i ljude, i decu. Možete li da zamislite koliko je to tragično za mene? Čitav svoj život sam posvetio razumevanju mladih i podršci njima. I kako sad...

Šta Vam nedostaje iz vremena Vašeg detinjstva, a šta je danas bolje?

Nedostaje mi sve i ništa! Kako kad. Živeo sam punim životom, preživeo sve i svašta, nagomilalo se baš veliko iskustvo, a onda – čemu sve to danas? Detinjstvo je samo sećanje: Mramorak, beskrajno nebo banatsko, sloboda i, nažalost, nekoliko bolesti. Potom Vršac – najsrećnije doba detinjstva. Prva cigareta, prva ljubav, prvi sportski uspesi, prve pesme, a bolesti kao rukom odnesene! Kratko beše. Potom Pančevo, no to je već mladost. Ne bih pogrešio da kažem kako je tada sve bilo bolje. Danas? Pa... lakše se piše, komfornije, računar je velika pomoć. Ostalo ništa: godine starosti, prebrodio sam šlog, operaciju karotide i – eto me. Živ. Još uvek. Toliko.

Autor: Tanja Vučković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 6