Nekoliko je tema koje je englesko-australijski pisac
Nevil Šut (1899–1960) krajnje upečatljivo obradio u romanu „
Grad kao Alis“. To je možda i jedan od razloga zbog kojih se, periodično, ponovo skreće pažnja na ovu knjigu. Načini za to su različiti: filmska, pa televizijska i radio adaptacija romana tokom druge polovine dvadesetog veka – od 1956. do 1997. godine – i novi prevodi „Grada kao Alis“ i tekstovi o njemu duž dvadeset prvog stoleća.
Spolja gledano, najatraktivnija tema je Drugi svetski rat, pošto je knjiga izvorno objavljena samo pet godina nakon njega i pošto epizoda usiljenog marša žena pod japanskim okupatorom na Malaju ima istorijsku podlogu. Pitanje rata je neodvojivo od pitanja ljubavi, budući da se dvoje glavnih junaka, mlada Engleskinja Džin Pedžet i australijski narednik Džo Harman, izvorno sreću prilikom rečenog marša.
Muško-ženski odnos je obrađen na način bitno drugačiji nego u bezmalo svim romanima sa značajnim elementima melodrame. Tako je počev od upoznavanja dvoje glavnih junaka u najtežim mogućim okolnostima i pogrešnih pretpostavki koje oni grade jedno o drugom. Naime, Džin se u zarobljeništvu stara o jednom siročetu, zbog čega Džo misli da je ona udata; australijski narednik krade piliće od Japanaca da zbrine gladne sapatnike mesom pa ga okupatori podvrgavaju ritualnom razapinjanju (
Haritsuke) pri čemu deluje da ga ubijaju. Što srećom nije tačno i služi daljem razvoju melodramskog segmenta, kojim se možda i najplastičnije pokazuje da je diskretnost ključna osobina pripovedanja unutar ovog romana, ali i ona koja i decenijama nakon njegovog objavljivanja najviše pobuđuje reakcije na „Grad kao Alis“.
Kada Džin i Džo posle Drugog svetskog rata saznaju istinu jedno o drugom, te u međusobnom traganju ona dospe do njegovog Alis Springsa u Australiji, a on do njenog Londona; kada prevale ogroman, a jalov, put jer se tada ne sreću, i pored saosećanja koje to budi kod najvećeg mogućeg broja čitalaca, nezanemarljiv broj njih će opaziti i diskretno ironijski i groteskan okvir takvog razvoja događaja. Diskretno je i ironijski data i kritika rasizma, koji je, najpre i na nesreću, očekivan tokom Drugog svetskog rata, pri čemu, međutim, nosi i slojevitost i veliku ironiju i paradoks: dok je Džin tečno naučila malajski, što joj pomaže prilikom usiljenog marša da preživi, njene engleske sunarodnice koje su u mirnodopskom razdoblju koristile pomenuti jezik samo koliko im je bilo dovoljno da daju naredbe posluzi, time sebi praktično namiču omču na vrat tokom marša jer ne mogu da se sporazumeju u presudnim trenucima.
Tema polne neravnopravnosti takođe je prikazana kroz filter diskretnog paradoksa: dok na Malaju nastoji da pomogne lokalnim ženama gradnjom bunara čime bi ih poštedela svakodnevnog dugog pešačenja po vodu, Džin najpre mora da dobije potvrdu mesnih domaćina; iako uveliko punoletna Engleskinja, ni ona nije jednakih mogućnosti u odnosu na muškarce. Naime, ne može da dobije novac od nasledstva i počne da na Malaju pravi „grad kao Alis“ dok joj dozvolu ne izda Noel, njen advokat i, praktično, staratelj do trideset pete godine života (!). Diskretnosti pripovedanja i postepenog prikazivanja razvoja glavne junakinje i središnje melodramske priče – od usiljenog marša, preko interkontinentalne potrage do braka Džin i Džoa – sržno, ipak, doprinosi Šutova odluka da naraciju neočekivano poveri upravo Noelu. Zahvaljujući sabranosti i spokoju glasa advokata pred penzijom, svi navedeni segmenti romana, koliko god neki od njih teorijski delovali teško spojivi, prikazani su vrhunski sliveno.
Autor: Domagoj Petrović