Gorki ukus tranzicije

Društvena kritika i opis naličja svega onoga što smo hteli, a nismo želeli od tranzicije – zaključak je iz recenzije romana „Plastic“ Ivana Jovanovića (1980) koji je objavila „Laguna“.

Pripadas generaciji rodjenoj kada je Tito umro, koja je bila u naponu mladalacke snage i ideala u vreme 5. oktobra i pobune protiv Milosevica, a ulazila u svet odraslih u vreme tranzicije. Kako vidis tu generaciju i njene danasnje zivotne mogucnosti? Da li joj je stvarnost donela razocaranje, apatiju? Da li su iluzije izgubljene?

Mislim da smo mi najveći gubitnici tranzicije posle ovih nesrećnih ljudi koji su u pedesetima ostali bez posla. Gubitnici smo jer su se naši roditelji školovali besplatno, nalazili poslove lako, imali godišnje odmore, putovali auto-stopom na more i imali vremena da odgajaju svoju decu. Mi školovanje plaćamo kao da živimo u Velikoj Britaniji, moramo da radimo više poslova da bi preživeli, ne možemo nigde da otputujemo bez hiljadu evra u džepu, a decu, ako ih uopšte bude bilo pošto je imati dete u Srbiji ekonomski luksuz, ćemo vaspitavati preko društvenih mreža. Stvarnost je donela surovu borbu i razočarenje jer su životne mogućnosti u traznicijsko-levantsko-rodnom društvu svedene na minimum ukoliko nekog ne poznaješ ili ti roditelji nisu uticajni. Iluzije nisu izgubljene, za njih smo se borili kao klinci, ali mislim da su duboko zakopane ispod mulja svakodnevne borbe za preživljavanje. Borimo se i dalje da ne upadnemo u kompletnu apatiju mehaničkog sterilnog života u kome se samo gleda ispred, a ne oko sebe.

Glavni junak romana je mag advertajzinga. Koliko taj univerzum reklama u koji smo dospeli, utice i formira sadasnju srpsku knjizevnost i umetnost?

Advertajzing je postao osnova i ishodište svega, pa i književnosti. Knjiga više nije umetnički proizvod već razlog da budete u novinama, na televiziji, na raznim balovima i “iventovima”. Sve se prodaje ako je reklama dovoljno dobra ili, čak, dovoljno loša. Jedan stručnjak za advertajzing mi je rekao : “U Srbiji je negativna reklama najbolja reklama”. Nije bitan proizvod, bitno je da se o njemu priča.

"Plastik" neskriveno pokazuje svakodnevicu punu scena nasilja, seksa, otudjenosti... da li je to nalicije "boljeg zivota"?

Srpska stvarnost sve više postaje naličije umetnost, a trebalo bi da bude obrnuto. Mislim da je moj roman, kao i svaka umetnička interpretacija naše svakodnevice, puno blaži nego sama svakodnevica. “Plastik” je naličije srpske tranzicije koja je trebalo da predstavlja bolji život, ali se to nije desilo. Naravno da je život sada neuporedivo bolji nego život u ratu i pod sankcijama, ali, s druge strane, preživljavamo početnu akumulaciju kapitala koju je ostatak liberalnog sveta prošao krajem devetnaestog veka i taj pritisak, uz slavnu tradiciju devedesetih, je uzrok nasilja. Sve je postalo nasilje : politika, ekonomija, odnosi među ljudima.

Da li se srpski pisci dovoljno bave autenticnim zivotom?

Pisci se ili bave autentičnim životom od pre petnaest godina koji su sami proživeli, pa im pisanje dođe kao neka vrsta reminiscencije na slavne dane mladosti ili se bave prošlošću u istraživačko-avanturističkom smislu pokušavajući da otkriju neke misterije vezane za bitne istorijske događaje. I jedno i drugo sa sobom nosi komercijalni potencijal pošto Srbi vole da otkriju nešto što ne znaju o svojoj istoriji i vole da se sete vremena kada su entuzijastično lupali u šerpe za vreme Drugog dnevnika. Literatura je postala tržišna roba, a piše se ono što može da se proda što je dobro i za pisce i za književnost. Samo se plašim da će autentična stvarnost koja nas okružuje, a ona je i više nego alarmantna i inspirativna, doći na red tek kada se pisci budu sa setom prisećali tranzicije. Ili kada prođe jedno osamdeset godina.

Da li mladi pisac sme da bude politicki nekorektan?

Mladi pisac mora da bude politički nekorektan pošto će, u starosti, morati da bude korektan. Kada nemate šta da izgubite izlazi ono najbolje iz vas, u kreativnom smislu. Čim postanete okruženi srpskom svakodnevicom, punom raznih kompromisa i, na žalost, autocenzure onda više i nije moguće da budete politički nekorektni ili, još tačnije, politički svesni društva u kome živite pošto ste usvojili i punim plućima živite u sistemu vrednosti našeg društva. To nije dobro, ni za naše ni za bilo koje druge društvo.

Branislav Đorđević, „Večernje novosti“, 26.11.2011.