U Salonu kluba SANU u ponedeljak 11. juna svečano je uručena nagrada Zadužbine Branka Ćopića za dela visoke umetničke vrednosti.
Nagradu je Goranu Milašinoviću za roman „Slučaj Vinča“, u izdanju Lagune, dodelio Upravni odbor Zadužbine Branka Ćopića, koji čine akademik Milosav Tešić (predsednik), dopisni član SANU Goran Petrović (potpredsednik) i akademici Matija Bećković, Dušan Kovačević i Nada Milošević Đorđević.
Roman „Slučaj Vinča“ govori o srpskom Černobilju, nuklearnom akcidentu iz 1958. godine, koji je bio zataškan, kao i o šestoro mladih naučnika iz Instituta Vinča koji su bili ozračeni, a čije lečenje je bilo moguće jedino u pariskoj bolnici.
Goran Petrović je u obrazloženju nagrade rekao da Milašinović o teškim i potresnim temama pripoveda svedeno, „kao da želi da sačini što objektivniju dijagnozu i istoriju bolesti. Kao da su i dijalozi, odnosno unutrašnji monolozi nastradalih, najtrezveniji mogući izbor iz onoga što pacijent saopštava lekaru, ne bi li se dobila što preciznija anamneza, slika prirode i posledica bolesti. Sam akcident, uzročnik, prikazan je tako kao da se događa blizu nas i sad, ili se dogodio pre minut-dva.“
Petrović je dodao: „Danas možemo da merimo gotovo sve, ali nam književnost katkad jedina preostaje za slučaj da moramo da izmerimo opseg – ljudskosti. Istina je, nekada – manjka ljudskosti. Ali nekada i njene vrhunce, kao u romanu ’Slučaj Vinča’ Gorana Milašinovića.“
Milašinović je primajući nagradu najpre izrazio duboku zahvalnost članovima žirija na dodeli ove „visoko cenjene i u velikoj meri obavezujuće književne nagrade. Jedna od srećnih posledica ove nagrade za mene je to što sam se poslednjih nedelja ponovo vratio Ćopićevim stranicama, otkrivši koliko sam ga kao mlad površno čitao.“
Autor je želeo da „Slučaj Vinča“ bude pisani omaž francuskim dobrovoljnim davaocima koštane srži koji su se izložili smrtnoj opasnosti iz humanosti i da novim generacijama omogući da saznaju o jednoj herojskoj epizodi u istoriji medicinske nauke.
Kada je reč o motivima koji su ga podstakli da napiše „Slučaj Vinča“, Milašinović je rekao: „Oni bi se mogli sažeti kao pokušaj da opisom jedne nesvakidašnje i neočekivane humanosti koju su izrazili francuski građani 1958. zapitam sebe i čitaoca da li bi se i u današnje vreme, izopačeno egocentrizmom, neosetljivošću i otuđenošću, našli ljudi koji bi pomogli drugom, i to nepoznatom čoveku koji se našao u nevolji, pritom rizikujući sopstveni život. Dok sam pisao ovaj roman, držala me je vera da odgovor ne može biti u vezi sa epohom i vremenom, državnim uređenjem ili društvenim prilikama, istokom ili zapadom naše planete, nego da će on uvek biti pojedinačno – ljudski – i da će najviše zavisiti od snage i dubine kojom je pojedinac u stanju da sam sebi uputi isto pitanje. Sve ostalo u romanu ostavljeno je čitaocu.“