Književna mašta pisca i prevodioca Gorana Skrobonje odavno je proputovala kroz najrazlačitije scenarije velikih globalnih katastrofa, „suočila“ se sa „dolaskom vanzemaljaca“, „prošla“ je kroz pandemije i košmare. Već punih 35 godina, od svojih prvih priča, on je neko ko našu horor i SF književnu scenu formira i slobodno možemo da kažemo o njoj brine svojim prevodima kao i priređenim antologijama iz ove oblasti.
Iako je napisao „Bleferski vodič za horror“ kada su horor i naučna fantastika u pitanju, on je daleko od svakog blefiranja. Poslednji put smo se sreli na dan kada je objavljena njegova nova zbirka „
Klopka i druge priče“.
Igrom slučaja bilo je to u osvit proglašenja globalne pandemije. Svi su već bili u panici od susreta sa nepoznatim, a on je na razgovor došao direktno iz Apatina, gde je veče pre toga organizovao retrospektivu subotičkog Međunarodnog festivala fantazije i horor filma „Hrizantema".
Čujemo se i razgovaramo posle dva meseca, prožeti nekim novim iskustvima.
Kako ste?
Evo dobro, hvala što pitate. Naravno, nadam se da ste dobro i vi, svi vaši, porodica i kolege...
Da li je ova stvarnost prevazišla vaše žanrove - horor i SF, ili je samo pomogla da se ne svrstavaju u paraliteraturu?
Stvarnost to sistematski čini već dobrih 30 godina. Neko je nedavno pomenuo kako u većini značajnih (angloameričkih) naučnofantastičnih knjiga iz druge polovine dvadesetog veka koje se bave bližom ili daljom budućnošću, i dalje figurira SSSR. Rušenje Berlinskog zida 1989. donelo je tektonske poremećaje u svetskoj geopolitici posle više od četiri decenije stanja koje je izgledalo zacementirano i nepromenjivo čak i najmaštovitijim stvaraocima.
Naravno da se to presudno prelomilo i u našoj bivšoj zajedničkoj državi, i mi smo, kao pisci fantastike, bili suočeni sa onim što grupa REM naziva „krajem sveta kakav poznajemo". Međutim, kod nas se sa tim tektonskim poremećajima nastavilo bez prestanka, i domaći pisci SF-a su se našli u prilično nezahvalnoj poziciji da kaskaju za događajima koji su često fantastičniji od bilo čega što su oni pisali, jednostavno zato što niko normalan ne bi mogao da ih zamisli.
Zato su mnoge žanrovske priče i romani kod nas vrlo brzo (kao što je svojevremeno pisac i kritičar naučne fantastike Mića Milovanović napisao za moj prvi roman „Nakot“) iz naučne fantastike prelazili u žanr alternativne istorije.
Čini mi se da smo zbog svih tih „trista čuda" koja su nas zadesila – na političkom, medijskom, tehnološkom, demografskom, kulturološkom planu - kolektivno, dakle kao publika, javnost, ne samo kao stvaraoci, otupeli, u toj meri da više ništa ne može da nas iznenadi.
Jedna od malobrojnih dobrih stvari jeste to što se o književnoj fantastici sve ređe govori kao o paraliteraturi. Možda zbog toga i što su sve ređa mesta na kojima ljudi mogu ozbiljno da se bave književnom kritikom, a možda i zbog toga što je percepcija, ne samo kod čitalaca već i kod – sad već malobrojnih – kritičara stasalih u isto vreme i pod istim kulturološkim uticajima kao i pisci domaće fantastike – izmenjena u odnosu na period pre trideset i više godina.
Vi ste kao pisac već u svojim pričama pisali o negativnoj budućnosti, konkretno u vidu smrtonosne epidemije. Ima li ta priča Marta neki zajednički element sa ovim što trenutno živimo?
Mnogi pisci bavili su se tom temom, od Kamija preko Kinga do
Pekića. Tu sam pripovetku napisao za antologiju priča o smaku sveta koju sam priredio pre 7-8 godina („Apokalipsa juče, danas, sutra“) i zamislio sam pandemiju smrtonosne bakterije koja proždire ljudsko meso – ta bakterija inače postoji i zaista uništava ljudski organizam na užasan način – kao uzrok tog već pomenutog REM-ovog kraja sveta. Naravno, pandemija kroz koju smo, evo sada (nadam se), prošli daleko je od grozota koje pisci mogu da smisle i o kojima smo čitali toliko puta, ali jeste zvono za uzbunu. Sada smo svi svesni da je nešto takvo ne samo moguće, već i izvesno, ako svet nastavi da se ponaša kao u proteklih dvadesetak godina. Da li će nam se pandemija za koji mesec vratiti sa osvetničkim žarom i pokazati da nismo naučili lekciju? Nadam se da neće.
Hoće li se posle ovog iskustva promeniti Vaša pripovedna strategija?
Nema razloga za to. Pisaću i dalje kao što sam pisao do sada. Delom je to zbog onoga – „ne možeš starog psa učiti novim trikovima" - ali više zato što me je oduvek zanimalo to kako da kroz žanr horora ili fantastike komentarišem aktuelno stanje u kojem se kao društvo nalazimo i, eventualno, predvidim ono što nas čeka. Ali, kao što smo već videli, stvarnost je često fantastičnija od mašte.
Šta je futurizam za maštu Gorana Skrobonje pisca, sada posle ovakvog iskustva pandemije kovida-19 ?
Trenutno sam fokusiran na prošlost, ne na budućnost – radim na novom romanu zajedno sa Ivanom Nešićem – i ta knjiga će biti u žanru tzv. tajne istorije, što znači da će se baviti događajima koji se gotovo izvesno nisu zbili, ali ne postoje dokazi da nisu.
Ne bih da otkrivam mnogo toga, ali biće tu kralj Milan Obrenović, Džek Trbosek, i Milovan Glišić kao glavni junak... Dakle, možda sam se malo umorio zbog futurizma, verovatno zato što se sumorna današnjica preliva u još sumorniju sutrašnjicu, pa se ustežem da tu sumornost doživljavam dvostruko – i u stvarnosti, i u mašti. Zato odoh natrag na kraj devetnaestog veka. To je jedna od privilegija pisaca – kad im sadašnjost izađe na nos, mogu sasvim lako da otputuju kroz vreme.
Kako ste provodili dane izolacije? Ima li nešto što vas raduje, jer ste uspeli da uradite, a da za to niste ranije pronalazili vreme?
Osim ograničenja u kretanju, za mene se nije promenilo mnogo. Radio sam sve vreme – preveo jednu i započeo prevod druge knjige – i odmarao se uz igre na računaru i serije na Netfliksu. Eto, odgledao sam Frojda, austrijsku seriju koja upravo pripada gore pomenutom žanru tajne istorije (i horora), kao i famoznog Kralja tigrova... Uz svakodnevno „fejsbučenje" bila mi je to glavna razonoda.
Koliko vam je vreme tokom ova dva meseca značilo na porodičnom planu, po ćemu ćete ga kao porodica pamtiti?
Moja starija kćerka je nedavno doktorirala u Švedskoj i došla kući početkom marta na drugaričin rođendan i svadbu druge drugarice (koja je potom otkazana), pa ju je pandemija ovde zatekla i „zarobila". Aerodromi se otvaraju za desetak dana, pa je kupila kartu za povratak. Opet, mlađa kćerka mi je ostala u Švedskoj kod dečka i trebalo bi da dođe u junu. (Niko ne ume da kaže kako će izgledati te procedure oko putovanja, provere, karantini... videćemo.)
Zato smo kao porodica ovo vreme proveli u „krnjem sastavu" i radu od kuće. Prijatno sam iznenađen time što smo se svi manje-više dobro slagali i uspeli da se nekako prilagodimo novom ritmu i režimu života, bez svađa ili problema. Mislim da u ovakvoj situaciji čovek i ne može da traži mnogo više od toga.
Autor: Vojka Pajkić Đorđević
Izvor: rts.rs