Goran Skrobonja: Istine i zablude o „veselim“ osamdesetim u SFRJ

Goran Skrobonja, pisac, prevodilac, scenarista i pravnik, koji je na domaćoj književnoj sceni najpoznatiji po naučnofantastičnim i horor temama, napisao je knjigu „Kada kažeš da sam tvoj“ (Laguna), koja govori o beogradskoj rokenrol sceni osamdesetih godina i njenim akterima.

Koje su vaše prve asocijacije na Beograd osamdesetih godina?
 
– To su one asocijacije koje obično imate na mladost. Naravno, za svakoga je to individualno, ali meni to vreme danas, sa ove udaljenosti, izgleda nekako naivno – što je svakako i bilo jer niko tada nije mogao da očekuje ono što će se dogoditi sledeće decenije - i ispunjeno energijom, uzbudljivim vibracijama, muzikom, novim iskustvima. Za mene lično osamdesete su bile vreme sazrevanja, učenja i upoznavanja sa svim onim aspektima života koji vas istrgnu iz detinjstva i smeste među odrasle. Kao što na poleđini knjige „Kada kažeš da sam tvoj“ piše: „Seks, droge i rokenrol, ne nužno tim redosledom.” Pri čemu je ovog srednjeg, bar kako mi se čini, bilo mnogo manje od prvog i poslednjeg.
 
Čini li vam se da nema dovoljno knjiga koje se bave popularnom kulturom tog perioda?
 
– Ta popularna kultura je toliko snažno utkana i dan-danas u naš svakodnevni život da ovaj period svakako zaslužuje da se njime mnogo više bavimo. Zato mi se čini da zaista nema mnogo knjiga o osamdesetim godinama prošlog veka u tadašnjoj Jugoslaviji, i to je bio svakako jedan od najsnažnijih motiva da ovu knjigu napišem. Želeo sam, takođe, da pokušam da dočaram duh tog vremena bukvalno svima koji bi knjigu mogli da uzmu u ruke – pripadnicima moje generacije kako bih ih podsetio na mladost i možda nagnao da i sami sednu i napišu sopstveno viđenje osamdesetih, ali isto tako i onoj starijoj, generaciji naših roditelja, kao objašnjenje svega onoga što smo tada radili, te mlađima koji našu muziku i taj naš duh uzimaju zdravo za gotovo: možda će iz ovog romana naslutiti kako je zapravo nastajalo ono što danas svi nazivamo ex-Yu muzikom.
 
U taj autentični ambijent čuvenih kućnih žurki i rokenrola uglavili ste izmišljenog junaka i njegov bend „Kalkuta”. Koliko ima vašeg autobiografskog u knjizi?
 
– Roman je kombinacija fikcije i činjenica. Većina doživljaja glavnog junaka sadrži ponešto autobiografsko, ali obično se kaže da nijedna autobiografija nije sasvim faktualna, baš kao što nijedno delo fikcije nije baš sasvim izmišljeno. Događaji iz poglavlja „Smrt očeva”, sećanja na seksualnu revoluciju među Jugoslovenima, epizode sa Igorom Popovićem iz „Džakarte”, mojim drugom iz gimnazijske klupe i još mnogo toga – sve se to zaista dogodilo. Ili sam makar ja tako to upamtio.
 
Kroz priču se provlače brojne poznate ličnosti, od Pece Popovića, preko Petra Janjatovića koji pravi intervju sa vašim fiktivnim junakom, a Miroslav Cvetković („Bajaga i Instruktori“) mu snima album, Igor Kordej pravi omot, pa do Igora Popovića, koji mu je najbolji drugar... Jesu li oni vodili svoje likove u knjizi ili je sve bilo prepušteno vama?
 
– Sve je bilo prepušteno meni, naravno – ali svako od njih je dobio rukopis na čitanje pre objavljivanja. Pera Janjatović je čak bio toliko ljubazan da mi pedantno ispravi greške, kako one faktičke, tako i one u kucanju (i doda fusnotu o čuvenom Štuletu), dok su Cveletove uspomene na Peticu i snimanja, kao i sećanja dva Igora (Kordeja i Popovića) bili dobrodošli prilozi autentičnosti koji su, rekao bih, doprineli tome da čitalac povremeno zaboravi da čita roman i pomisli, zavaran, da je reč o dokumentarističkoj prozi.
 
U knjizi važno mesto ima održavanje „Live Aida”, odnosno „Yu rock misije” i pesme „Za milion godina”. Zašto je to bio toliko važan događaj?
 
– Mislim da ovde nemamo dovoljno prostora da se dostojno pozabavimo tim događajem, pa ću reći samo da je to bilo vreme kada smo se – kad kažem „mi”, mislim tu na svih dvadeset i nešto miliona stanovnika onoga što se sada tako neutralno naziva regionom – osećali smo se kao deo sveta i bili ponosni što smo među malobrojnim zemljama koje su na takav način jednom takvom pesmom doprineli globalnom naporu da se učini nešto važno, nešto dobro. Možda je to poslednji put da smo tako stajali zajedno pred celom planetom.
 
Naziv knjige namerno ili slučajno asocira na stih „Kada misliš da sam tvoj” El. Orgazma?
 
– Zapravo, radni naslov je bio jedan drugi stih El. Orga – „A ja neću da sam sam“, ali iz više razloga on nije bio zgodan kao finalno rešenje. Drugi album Kalkute kao i hit pesma sa njega nosi ovaj naziv, pa je onda bilo logično da završi na koricama romana.
 
Osamdesete u Jugoslaviji se često vezuju za neko opšte blagostanje. Da li je bilo baš tako?
 
– Naravno da nije. Računi za lep život za vreme „druga Tite” polako su pristizali na naplatu, sećam se da sam prve ispite spremao uz sveće zbog restrikcija struje, vladale su nestašice kafe i deterdženta (!?), koje smo kupovali u Trstu, tadašnja vlada (SIV) pokušavala je, prilično bezuspešno, da rešava ekonomske probleme u zemlji, nacionalizam je pomaljao svoju ružnu glavu i najavljivao crno vreme koje će nastupiti – ali pamćenje je često selektivno i lakše nam je da se sećamo toga kako takve stvari uglavnom nismo primećivali i kako smo se trudili da živimo punim plućima, bez velikih briga. Mislim da je to ujedno ključna razlika između tadašnje i sadašnje mladosti – mladost je u osamdesetim bila uglavnom bezbrižna. Danas, rekao bih, sve je samo ne takva.
 
Za vas se najčešće vezuje da ste pisac strave i užasa i fantastike. Hoćete li se vratiti tim žanrovima ili je ovo put kojim nastavljate?
 
– Džon Lenon je govorio kako ne očekuje da peva „She Loves You” kada mu bude četrdeset godina. Nažalost, kad mu je bilo četrdeset, desilo mu se ono o čemu sam u knjizi i pisao. Hoću da kažem, posle trideset godina pisanja žanrovske proze, želeo sam da se oprobam u nečemu drugačijem, a sledeća knjiga koju nameravam da pišem ponovo neće biti ni fantastika ni horor, ali to ne znači da se ovim žanrovima koje veoma volim neću jednog dana ponovo vratiti.
 
Kako se sada kod nas kotira SF književnost?
 
–Scena kao da je nekako konačno formirana, postoji jezgro žanrovskih pisaca koji su prepoznatljivi javnosti, postoji publika koja ih čita i prati, mladi pisci se neprestano pojavljuju, što je svakako dobro. Vidim da su se iskristalisali podžanrovi koji izazivaju veliko interesovanje – epska fantastika, pa i ona folklorna, i zaista želim da domaćih SF knjiga bude što više.
 
Šta možemo da očekujemo uskoro od prevoda na kojima radite?
 
– Što se prevoda tiče, nedavno je Laguna objavila „Grad ogledala” Džastina Kronina, sjajnu završnicu trilogije „Prolaz”, a uskoro bi trebalo da se pojavi i moj prevod petog dela serijala „Prostranstvo”, po kojem je snimljena popularna TV serija. Trenutno prevodim više nego zanimljivu biografiju Ilona Maska, nekadašnjeg „šefa Pejpal mafije” i sadašnjeg vlasnika „Tesla motorsa” i „Spejseksa”: možda bi neko rekao da je on suviše mlad da bi mu se već pisala biografija, ali taj čovek je toliko toga postigao da ovakva knjiga i te kako ima smisla. Ako neko jednog dana bude odveo čovečanstvo na Mars, biće to on – zato preporučujem svima da njegovu biografiju pročitaju čim se pojavi iz štampe.

Autor: Neven Džodan
Izvor: blic.rs