Goran Milašinović: Šta se to dogodilo u Vinči?

Goran Milašinović nije samo pisac. Ako se uopšte može biti samo pisac. Goran Milašinović nije ni samo lekar. Ako se može biti samo lekar. Razgovor sa jednim od naših najpriznatijih kardiologa – sa nekoliko romana u užem izboru za Ninovu nagradu – ovog puta nas, u susret predstojećoj ekranizaciji, vraća u 1958. godinu, u Institut Vinča i nedovoljno istražen slučaj nuklearnog akcidenta u kom je petoro mladih naučnika ozračeno. Pročitajte deo intervjua koji je objavljen u Nedeljniku.

Rođeni ste u Slavoniji, živeli u Osijeku, gradu sa značajnim brojem Jugoslovena po popisima bivše države. Da li se može reći da je Vaše odrastanje bilo u atmosferi Jugoslavije?

Apsolutno. Živeo sam u mirnom okruženju i uverenju da sve to funkcioniše, da će Jugoslavija večno postojati. Ona je bila naša Green Grass of Home. Ali kako je moj otac bio načelnik za finansije i potpredsednik opštine Đakovo i 1971. smenjen u maspoku, već tada je počela u kući da se oseća atmosfera napetosti. Vojska je tada intervenisala i počelo je da se razgovara o problemima tog društva. Jugoslavija je nametala neku vrstu mira, stavljala je nacionalizam pod tepih i dok god je imala neku vrstu inercije, to je moglo da funkcioniše, ali čini mi se da je već krajem šezdesetih došlo i do kraja inercije Jugoslavije. Onda su počeli da se javljaju nacionalizmi svih naroda.

Jugoslavija je, a to mi se sviđalo kod nje, imala tu formulu „oprost greha“. O tome sam kasnije i teorijski čitao. Šta se desilo u Nemačkoj 1945. godine? Da smo kao svet hteli da potpuno osudimo Nemce za nacizam, ne bi moglo da se ide kod doktora. Prosto, shvatili su da je 65 odsto svih medicinara bilo u nacističkoj partiji. Znači ako ste mislili da su svi Nemci i svi nacisti krivi, niste mogli da se lečite. A vi doktoru poveravate svoje telo, morate da imate potpuno poverenje. I svet je pronašao formulu kako da ide dalje. Morali ste da im oprostite da biste mogli da idete kod doktora. Napravljena je formula oprosta greha, time što su kažnjeni glavni krivci, a ostalima je oprošteno. Jugoslavija je uspela, dok je imala tu inerciju, da napravi oprost greha. Dakle, pod tepih se stavilo šta su radili četnici, ustaše, partizani, to je stvorilo mir i neku vrstu sigurnosti. Kada je nestalo inercije, pokazalo se koliko na jugoslovenskom prostoru pod tim tepihom zapravo ima nacionalizma i toksičnosti.

Koliko su na Vas delovali kulturni uticaji sa Zapada, da li ste se osećali posebno kao neko ko živi u Jugoslaviji, a ima recimo svoj novi talas, da li ste to doživljavali kao nešto posebno?

Mi smo imali prozor u svet. Mogli smo da putujemo, najmanje u Trst, Austriju, a za to vreme je i to bilo značajno. Specifična stvar je bila što smo imali nostalgiju. Kada odete u Trst ili u Nemačku, već posle tri dana vam nedostaje Jugoslavija, nedostaje vam vaš dom. Danas nije tako. Danas kad ljudi izađu iz zemlje, misle da su spaseni. Mi smo išli u inostranstvo ne da bismo zamenili nešto svoje, nego da bismo upoznali nešto drugo. Imali smo svoju muziku, imali smo utisak da sve što se događa u svetu, da se događa i kod nas.

Ali nije tu bilo previše autentičnosti. FEST, na primer, ili novi talas, sve to je zapravo više neka vrsta strasti. FEST nije iznedrio neki novi kreativni umetnički pravac, ali je nama davao utisak da smo deo sveta. Isto je bilo i sa novim talasom. Bila je naša muzika, to je bio naš bunt. Platon je još govorio da je muzika najbolje sredstvo kojim omladina odbija poslušnost. Ja sam to osećao, da se tom muzikom odbija poslušnost.

Tito je još bio živ kada je počinjao „naš rok“, i to je sve bilo na neki način tolerisano. Ne u potpunosti, niste mogli da gledate „Plastičnog Isusa“, ali ste mogli da imate pank-rok. To što se negde taj pank-rok pretvorio u „druže Tito, mi ti se kunemo“ i što je postao u velikoj meri i folk i drugi derivati, to je druga stvar. Ali u tome je naša neautentičnost, više je to strast, istraživanje i potreba da budemo deo sveta. Sve smo to mogli da radimo jer smo imali mir i jer je nacionalizam bio ispod tepiha. Đinđić je 2000. godine to shvatio i čini mi se da je pokušao da taj nacionalizam zameni patriotizmom, da se napravi formula obuzdavanja nacionalizma.

Mislite da je danas drugačije?

Mi posle Jugoslavije nismo formirali strategiju šta zapravo želimo. Kada ne možete da odredite svoje mesto, vi neminovno ostajete neutralni. Ja bih rekao da neutralnost nije izbor, već posledica. Moje mišljenje je da se Srbija ponovo nalazi na onom mestu na kom ju je video Vuk Stefanović Karadžić, a to je mesto na kom neupitno treba prihvatiti standarde, način života, vrednosti Zapada, a pritom ne izgubiti svoje nacionalno jezgro koje je pravoslavno, vizantijsko, i zadržati svoje mitove kao deo svoje kulture.

Za vreme Hladnog rata je ta drugost bila Istočna Evropa, prvenstveno Sovjetski Savez. Sada će, čini mi se, ponovo Rusija biti ta drugost u odnosu na Evropu. Zasada nam to ne pomaže ni na koji način.

Nisam siguran da i dalje ne postoje daleki tragovi prošlosti u kojima su vladari naši, od Nemanjića, stalno proizvodili neku vrstu neutralnosti kao izbora, koji su zapravo njima služili za učvršćivanje u vlasti. Ako pogledate dva naša najnaprednija postnemanjićka vladara, Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića, oni su po svemu bili vladari po zapadnom uzoru. Biblioteka koju je napravio Stefan Lazarević bila je za ugled, u Smederevo su dolazili iz Evrope da vide kako izgleda grad sa kanalizacijom. Kada Srbija nije poslušala Vuka – to je bio prelomni trenutak, a ja samo zamišljam kako to izgleda kada Vuk dolazi pred Getea i donosi mu narodne pesme, prevodi mu, a ovaj kaže: da, to je deo evropskog nasleđa. Ta šansa koju je Vuk video jeste formula koju treba slediti. Sad smo opet na početku.

Zašto ste upisali medicinu, jednom ste rekli da ste imali ambicije da upišete arhitekturu?

Pre fakulteta nisam imao nikakav predodređeni odnos ka medicini, nisam imao nikoga u porodici ko je lekar, ali paradoksalno je da je u mojoj generaciji, pola moje šire porodice otišlo u lekare. Mene je zanimalo sve. Zanimale su me i umetnost i nauka, psihologija. Sve što sam čitao, meni se dopadalo. Onaj deo medicine koji čini humanost, empatičnost je bila podsvesna, to nisam osećao. Sad mi je taj deo medicine mnogo važniji od naučnog dela, ali za to mi je bilo potrebno vreme da osvestim. Arhitektura je bila priča koja je objedinjavala umetnost i kreativnost, književnost nisam hteo da studiram, to sam bio siguran. Nju sam ipak doživljavao kao neku vrstu delikatesa, nešto što se radi posle podne sa uživanjem, nešto od čega se ne živi. Delimično je razlog i moja porodica koja je rekla da od toga ne može da se živi. Ali i ja sam mlađem sinu kada je upisivao filozofiju rekao da ne radi to, jer od toga ne može da se živi. „Pa šta ako ne može da se živi, ja želim to da studiram“, rekao mi je i upisao filozofiju. To je stepen više slobode od one koju sam ja imao. Da sam ja imao takvog oca, možda bih i ja studirao književnost.

Socijalizam je imao tu formulu privilegovanog pisca. To nije postojalo na Zapadu, gde su pisci uvek uporedo radili neki drugi posao. Bernhard Šlink je, recimo, tipičan primer. To je pisac koji je bio vrhunski sudija Ustavnog suda Nemačke i istovremeno vrhunski pisac. U Istočnoj Evropi je postojao model gde su se pisci oslanjali na državu i gde su živeli od privilegija. To više nije moguće i danas pisci pokušavaju da naprave neko lukrativno zanimanje, najčešće u vezi sa književnošću, ili su novinari – ili idu u diplomatiju... Ali od toga – ne može niko da živi.

A koji je bio taj trenutak kada ste postali svesni da ste pisac, da možete tako da se predstavite bez ikakve zadrške?

Moj početak čitanja i uranjanja u književnost je došao kroz psihologiju. From, Frojd, Jung... I onda kada sam pronalazio u književnosti te psihološke analize, prepoznao sam da je to ta kombinacija koja mene zanima. Video sam da me naracija privlači. I da kada razmišljam, da razmišljam u obliku narativnih rečenica. Počeo sam od poezije, što je povezano sa muzikom. Za vreme studija medicine nisam imao mnogo vremena, ali kad sam završio studije, osećao sam snažnu potrebu za tim i tada je izašla moja prva zbirka poezije.

Prvih nekoliko godina, između moje 25. i 30, imao sam veliku potrebu da pređem na prozu, ali nisam znao kako to ide. Trebalo mi je formalno obrazovanje. Miodrag Bulatović je kada ga pitaju: kako ti pišeš?, govorio – ja ništa ne radim, imam čoveka u glavi koji mi priča i ja ga samo slušam i zapisujem. Imao sam i ja takav osećaj, ali nisam znao kako da proizvedem proznu rečenicu. To je bio trenutak i kada sam upoznao Žiku Pavlovića.

Prethodno sam imao želju da napišem, da ostvarim neku mentalnu vezu između dva pesnika. To nikako nisam uspevao, sa kim god bih pokušao...

S kim ste pokušavali?

Recimo sa pesnikom Duškom Marinčićem, sa još nekima. Ali kada sam se upoznao sa Žikom Pavlovićem i kada smo postali prijatelji posle dve-tri godine, poslao sam mu jedan esej u formi pisma. On je razumeo da je to epistola koja traži odgovor i tako su počela da kruže ta naša pisanja i tako sam se ohrabrio u pisanju proze. Prvi roman sam napisao 1996, što nije imalo veze sa Žikom. Bilo je to posle moje specijalizacije u Atini, bio sam tamo sam i imao sam vremena i tako je izašao „Heraklov greh“, potom i „Voltin luk“ (sa Žikom Pavlovićem). Urednik tog romana je bio Gojko Božović koji je dao kritiku koja mi je dala krila...

Da li se sećate prvog susreta sa Žikom?

Kako da ne, a pamtim i poslednji. Mi smo se upoznali slučajno, radio sam na Internoj B klinici, a on je dobio aritmiju i otišao je u Urgentni centar odakle su ga uputili kod nas na holter. To je bilo baš onda kada je dobio Ninovu nagradu za „Lapot“. Zamislite sad, čitate „Lapot“ i praktično sutradan vam dolazi na vrata pisac koji kaže: „Ja sam Živojin Pavlović, treba mi holter.“ Tako smo se upoznali. On mi je u zahvalnost poklonio knjigu „Azbuka“, a ja sam mu na to poklonio svoju knjigu pesama.

„Znao sam“, kaže Žika, „znao sam da čuči neki pesnik iza vas.“ Ali mi se nismo povezali na književnosti. Bili smo drugari, pričali o politici, svakodnevnom životu, o provodima i gradovima, zajedno jeli, pili, porodično se družili. Naše druženje, sve sem „Voltinog luka“ bilo je drugarstvo koje nije skoro nikakve veze imalo sa književnošću. Cenio sam ga kao pisca, a voleo sam ga kao čoveka.

On je i umro pred mojim očima. Imao je operaciju i posle toga je pao u komu. Bio je mesec dana u komi. Taj period je provodio na klinci na kojoj sam radio. Ćerka mu je dolazila i čitala mu. Imao je samo 65 godina.

Moja velika sreća je bila što sam prozno pisanje počeo sa tim esejima, što je Žika Pavlović imao volje da se dopisuje sa jednim početnikom, to niko ne bi. Ja mu nisam trebao kao lekar, on nije imao ozbiljne bolesti srca.

Da li ste se kretali u tim književnim krugovima, družili sa drugim piscima?

Upoznao sam i bio iskren prijatelj sa Svetlanom Velmar-Janković, i nju sam upoznao kao prijatelja, ne kao pisca. Sve moje knjige su prvih dvadeset godina bile u Stubovima kulture, dok nisam prešao u Lagunu. Stubovi i Predrag Marković su imali ideju o „druženju pisaca“. Shvatili su da se pisci zapravo ne poznaju, da žive u svojim uskim ezoteričnim krugovima. Malo pisaca čita druge pisce, čitaju autoritete i klasike, ali mnogi ne čitaju druge. I onda su napravili ta druženja kako bismo se mi upoznavali. Družio sam se s Pištalom, Igorom Marojevićem, ali ni sa kim se ne družim zato što su to pisci, tamo gde nađem da su to ličnosti koje su kompatibilne sa mnom... ali većina pisaca su nekompatibilne ličnosti sa mnom (smeh).



Šta Vas je zaintrigiralo u slučaju Vinča?

Počelo je kada sam 2008. pročitao jedan članak, povodom 50. godišnjice tog događaja, i shvatio sam da ima veliki broj paradoksa. Prvi je da je to bila prva transplantacija nekog organa na ljudima koji nisu jednojajčani blizanci i da se to dogodilo našim ljudima – a mi ništa o tome ne znamo. U istoriji medicine je zavedeno da je prva transplantacija izvedena deset godina kasnije. To mi je bio motiv da počnem da istražujem, da vidim šta se to dogodilo...

Dakle, ulaz u temu je bio sa lekarske strane?

Delimično sa lekarske strane. Drugo pitanje je bilo zašto se o tome ćutalo. Svi iz tog vremena su znali za tu vest, za tu informaciju, ali niko nije znao detalje. Slučajno sam uspeo, preko nekih zaposlenih u Vinči, da dođem do parcijalnog dnevnika jednog od ozračenih koji su išli u Pariz na transplantaciju. I tako sam saznao imena i prezimena osoba sa francuske strane koje su bile donori u transplantaciji. Daljim istraživanjem sam shvatio da je u njima ključ. U tim ljudima koji su dali koštanu srž – i to veliku količinu – kako bi pomogli našim ljudima, a da su pri tome mogli da rizikuju svoj život.

Nisam znao ništa osim njihovih imena i želeo sam u svojoj priči da izmislim njihove živote. Da ih napravim živima, to su obični ljudi, jedan je mornar, jedan auto-mehaničar, domaćica sa četvoro dece, i oni daju koštanu srž Jugoslovenima sa druge strane Gvozdene zavese 1958. godine.

Transplantacija u strogo medicinskoj perspektivi je bila neuspešna?

To je bila neuspešna transplantacija koštane srži i zato se u istoriji medicine sada pominje da je prvi pokušaj izveden nad fizičarima iz Vinče 1958. godine. Tada se nije znalo o kompatibilnosti tkiva, samo se znalo za krvne grupe. Oni su imali podudaranje po krvnim grupama, ali ne i tkiva. I svi su imali odbacivanje tkiva. Srećna okolnost je bila što doza zračenja koju su dobili tokom akcidenta nije bila letalna, pa su imali pomoć tuđe koštane srži za ta dva meseca kada ih je organizam odbacio, da je bilo vremena da se njihova koštana srž oporavi. Osim kod jedne osobe. Petoro je imalo zračenje koje je zahtevalo transplantaciju, jedna osoba je preminula, a četvoro je preživelo.

Izvan fikcije ostalo je neistraženo da li je taj akcident imao veze sa idejom o pravljenju atomske bombe u Vinči i da li je Jugoslavija uopšte pravila nuklearnu bombu.

Naravno, uvek je bilo i to pitanje.

U SDPR-u su nađeni neki dokumenti, neke mape za izradu nuklearne bombe. Nuklearnu bombu u Jugoslaviji su mogli da naprave samo Pavle Savić i Robert Valen. Pavle Savić je bio osnivač Instituta 1949, i dok je bio u Parizu kod Irene Žolio-Kiri, upoznao je Roberta Valena, Holanđanina koji je bio veliki komunista, a uz to i žena mu je bila Srpkinja. Kada je Pavle došao ovde da osnuje institut, a Tito mu je to naravno omogućio, Ranković je bio predsednik Komisije za nuklearnu energiju Jugoslavije. Iz Moskve su doneli prvi uranijum. Stoji u dnevniku Pavla Savića kako mu se dizala kosa na glavi koliko se sve uništavalo. Naprave merne instrumente, a sutra to potopi voda, i slične stvari. Jedini koji mu je pomagao bio je Valen.

Međutim, Ranković ga je pritiskao, Đilas je takođe bio jedan od jastrebova za pravljenje atomske bombe. U svojim memoarima Savić optužuje Rankovića i Đilasa da su ga pritiskali da se napravi nuklearna bomba. Ima i jedan transkript kada je Pavle Savić rekao da ako hoće da prave bombu, neka je prave, ali da to neće biti u Vinči, da je Vinča pravljena za nauku. Smenili su ga posle toga. Kada se desio akcident, on je već bio smenjen.

Đilas je kada se desio akcident već bio disident. Kada je bilo to o čemu govorite?

Da, njegovi motivi su bili da je Jugoslavija okružena neprijateljima i da mora da se brani svim mogućim sredstvima, da bi odvratio neprijatelja. Ranković je bio kao Ranković, slagao se s tim, imao je malo više takta, nije direktno napadao Pavla Savića, ali na kraju ga je smenio. To je bilo 1949...

A da li akcident ima veze sa pravljenjem bombe?

Ozračeni naučnici su radili jedan naučni eksperiment, za koji sam sto odsto siguran da nema nikakve veze sa nuklearnim programom, međutim ja sam u romanu stavio da tu postoji neka siva zona. Bjelogrliću se to najviše svidelo, učinilo mu se da je to dobar predložak za triler, imajući u vidu da je ta njegova estetika kao u „Senkama nad Balkanom“ trilerska. Verujem da ga je to najviše privuklo. Ja sam se borio da to ne bude dominantno u scenariju, i mi smo u svim razgovorima o scenariju imali taj sukob, ja sam mislio da humanost Francuza treba da bude dominantna priča. Napravili smo neku vrstu sredine.

A zašto se ćutalo onda o tome?

I o tome govori Pavle Savić u jednom govoru povodom jubileja Vinče, kada kaže da je Jugoslaviji jako bilo važno da se prikaže u svetu kao besprekorna zemlja, a taj institut je zaista bio mesto gde su dolazile delegacije iz stranih zemalja da vide kako je moguće napraviti veliki nuklearni naučni institut, a bez velikog novca. Istovremeno, program nesvrstanih je onemogućio bilo kakvo razmišljanje o atomskoj bombi.

Pavle Savić je u svim svojim obraćanjima govorio da su mladi naučnici krivi za akcident, da je to bila ljudska greška. A svi oni su bili mladi tehničari, dvojica su bili na završnim godinama fakulteta. Oni su se, čini mi se, osećali jako uvređenim, predstavljeni su kao heroji medicine, a istovremeno su bili optuživani da su sami krivi za akcident.

Kada sam pisao, bilo je dvoje preživelih, oni su odbijali svaku komunikaciju sa mnom. Kada je stvorena ideja o filmu pre nekoliko godina, tadašnji francuski ambasador je držao govor u Vinči i insistirao je da u program uđe da je napravljen roman po kom će da se snimi film i da bi bilo dobro da ja održim govor, da bi se prikazalo kako književnost takođe obrađuje te motive. Međutim, taj preživeli je insistirao da to ne bude u programu – po principu „ili on ili ja“. To je za mene bilo jako iznenađujuće, ali još jedan od motiva da se za tu priču sazna. Sada će, posle filma, svi znati. Romani ne dopiru baš do svih.

Iz svih dostupnih dokumenata vidi se da je sadržaj eksperimenta čista nauka. On je obrađen u desetinama inostranih radova u kojima se potanko opisuje šta su oni radili, a to što su radili je čista nauka.

A Vi od stranaca to saznajete…

Da, to su ti paradoksi. Mislio sam da je dobro uspostaviti komunikaciju koja je vanpolitička, vaninteresna između naše države i Francuske. Nekako pokazati da svet komunicira i u vreme dubokih ideoloških sukoba. Moja osnovna ideja je da kada neko izađe iz bioskopa, ne da se zapita da li je Jugoslavija pravila bombu, nego: da li bih ja kao čovek dao koštanu srž nekom, ako mi doktor kaže da nije sigurno da ću preživeti. I to sam se i stvarajući roman zapitao da li bi to danas bilo moguće. Mislim da bi bilo moguće. To vidimo u bolnicama. Ako nekom pacijentu nedostaje krvi, a on živi u gradu u nekoj zgradi, za njega niko ne dođe. Ali ako živi na selu, svi dolaze. Dakle, ta humanost i dalje postoji, samo je promenila oblik. Nismo humani na isti način, ali ta empatija je nama imanentna. Kada sam pisao roman, pojavila se vest kako je devojčicu udario kamion u Kini. I šta se dogodilo, dvadesetoro očevidaca je zvalo hitnu pomoć, ali niko nije priskočio toj devojčici, niko joj nije prišao. Svi će želeti da pomognu ako time ne dovode sebe u bilo kakvu nepriliku. Moja želja je da se otključa ta empatija koja postoji u nama.

Autor: Veljko Miladinović
Izvor: Nedeljnik
Foto: Predrag Mitić