Goran Milašinović: Krivci se uvek izvuku

Moj prvi utisak je i bio muk. Nisam mogao da verujem da se to zaista dogodilo, da je neko ubio hiljade i hiljade ptica, pa na to većinom zaštićenih i pevačica. A još manje sam mogao da verujem da je muk nastao posle toga – muk u šumi jer su nestale ptice, ali i muk u celom društvu – svi koji su znali i čuli za to nisu odreagovali, kaže u intervjuu za Kurir prof. dr Goran Milašinović, kome je za novi roman „Muk“ povod bila tzv. afera „balkanske ptice“ iz 2001, tokom koje su ubijane i švercovane ptice iz Srbije u Italiju. 



Fakti govore da je iz sela Doroslovo krajem 2001. krenula pošiljka ubijenih i zamrznutih ptica pevačica, koja je otkrivena na slovenačko-italijanskoj granici.

Malo znam o faktima, a da se to desilo, saznao sam tek kada smo Bačko Podunavlje upisivali na Uneskovu listu, pa sam kao predsednik Nacionalne komisije za saradnju sa Uneskom čitao bezbroj spisa. Našao sam da je tu jedan od najvećih rezervata ptica u Evropi, kao i da je učinjen krivolov, zbog koga je 2002. uhapšen vlasnik privatnog lovišta u Doroslovu, Italijan, koji je umro tokom istrage u Italiji. I taj je događaj stavljen pod tepih.

Koga je ovde briga za ptice?

Kad sam razgovarao s prijateljima o temi za roman, rekli su mi: „I nije ti neka tema! Ko mari za price?! Uostalom, šta ima veze, nisu ljudi pobijeni, pobijene su ptice!“ Izgledalo mi je da su važne ptice, ali da je mnogo važnije kakav je čovek prema prirodi i da je taj događaj oslikavao mnogo više ljudsku prirodu nego sam zločin prema pticama.

Je li to univerzalna ljudska priroda ili ima veze samo s nama?

Ne bih rekao da je bezobzirnost prema prirodi i pticama tipična za Balkan i našeg čoveka, već da je to univerzalno. Zato sam i napravio junake koji su jednako odgovorni: i Italijane, koji su stara civilizacija, i Balkan. Hteo sam da pokažem, a to i jeste činjenica, da je najveći broj lovaca iz mediteranskih zemalja, koje su kolevka naše civilizacije.

Ali slučaj je otkriven na slovenačko-italijanskoj granici i pokrenut u Italiji, a ne u tadašnjoj SRJ, što je pokazatelj naših institucija?

Institucije su apsolutno zakazale. Napravljeno je krivično delo, i to u našim šumama i država Srbija, odnosno SRJ je morala da reaguje, a nije. Zašto i kako, to ne znam, time se nisam bavio u romanu.

Pretpostavka je da je tu bio lanac potkupljivanja.

U romanu sam i pokazao da je taj lanac potkupljivanja sigurno postojao, jer Italijani, koji su negativni akteri, to nisu mogli da urade bez pomoći domaćih saradnika iz Bačke. Implicirao sam i da je reč o korupciji na visokom nivou, počev od ministarstava koja su davala dozvole za privatno lovište, za šta nije postojala zakonska osnova.

U romanu su nezaobilazni Trst i farmerke?

Trst je tu, kao i cela ta regija oko njega, simbolički da bih pokazao da je lanac ljudskih mana povezan. Danas su krivi Italijani što su došli kao lovci u Srbiju i postali krivolovci, a mi smo iz tog Trsta kupovali američku pop kulturu, najlonski sjaj i komfor Zapada, tu opsenu koju smo imali o Zapadu. Ali tu je bilo i šverca, prevara... Želeo sam i da za čitaoca koji zna Trst i to vreme ovo bude dobro podsećanje. Čitalac se uvek identifikuje sa sobom i svojim vremenom.



Vidi se da je roman pisao lekar po tome kako ste secirali slavuja i njegovo srce od grama.

Želeo sam to da napišem što verodostojnije da bi bilo što drastičnije i negativnije i da bi pokrenulo ljude. Da bi se videlo šta sve treba da se uradi da bi se dobilo malo želea – mora da se uništi nekoliko hiljada slavuja. Negativan junak je lovac, koji je neosetno došao do zločina, koji nije ni svestan da pravi zločin prema prirodi, dok je drugi negativni lik kafedžija, tj. kuvar koji misli da je umetnik u svom poslu, a ima dekadentnu pseudoaristokratsku publiku u Italiji za koju sprema ta bizarna jela.

Glavni lik je umro tokom istrage, a kuvar je počeo novi, bezbrižan život na Malti. Krivci su prošli nekažnjeno.

To je jedna od mana romana, nije trebalo da se izvuku, ali nisam umeo bolje da smislim. U suštini, uvek se izvuku, malo krivaca bude kažnjeno, i to najviše i liči na život i ima neki simbolizam. Veći problem mi je bio da stvorim pozitivne likove u tom celokupno negativnom događaju, jer su zapravo svi krivi.

I stavili ste autističnog dečaka?

Dva su pozitivna lika – autistični dečak i tzv. brdvočer, posmatrač ptica. Obojica žive u svom svetu. Hteo sam da pokažem da mi koji smo uslovno socijalno normalni i uklopljeni uopšte nemamo osećaj da činimo zlo time što jedemo tu patologiju od hrane za koju je ubijeno hiljade ptica. Kad bi vas sad neko pitao hoćete li da pojedete jedan specijalitet od prepelica, probali biste ukuse i ne biste razmišljali šta se moralo dogoditi pa da to dobijete na tanjiru. Ali autističan dečak – ne! On ima povećan taj senzor da je u tome što vi uživate napravljeno zlo živom biću.

I na tom autističnom dečaku su pali. Išlo je savršeno, ali slučajnost je sve srušila. Obično tako bude?

Verujemo da pravda uvek pobeđuje. I to je jedna od ljudskih zabluda. Ali u literaturi ona može da bude zadovoljena i služi da napravi neku vrstu idealizovanog života.

Jesmo li u 21. veku postali svesni prirode?

Nemar prema prirodi i svim drugim vidovima života postoji i sada. Čovek je antropocentrično biće i podrazumeva se da brine ukoliko brine samo o sebi, sve druge vrste na kugli zemaljskoj ga ne zanimaju. Naravno, time je površan i ciničan jer ne shvata da smo svi mi u jednom krugu i jedni bez drugih ne možemo da preživimo. Plašim se da je kraj tog cinizma kataklizmatičan za čoveka i ljudsku vrstu, jer ukoliko nastavi da uništava prirodu i okolinu, sam će sebe na kraju ugroziti, pojaviće se druga vrsta koja će biti dominantna na Zemlji, homo sapijens će nestati i sam sebe pojesti.

Došli smo do apsurda?

Neke svoje karakteristike kao ljudske vrste doveli smo do ivice apsurda, kao što je gastrohedonizam. Hrana nam služi da bismo živeli i kao izvor zadovoljstva. Ali to uživanje u hrani, gastrohedonizam doveli smo do ivice patologije. Koliko lako sklizne u gastropatologiju i bizarnost, pokazao sam kroz taj žele od jezika slavuja.

Roman daje nadu da će čitalac možda da razmisli o odnosu prema prirodi?

Nikada ne bih pisao da ne verujem da literatura nije čista iluzija, da ima društvenu angažovanost i racionalnu vrednost i da može da menja ljude.

Po Vašem romanu „Slučaj Vinča“, koji govori kako su francuski građani donirali koštanu srž naučnicima ozračenim u akcidentu u Vinči, kada su i urađene prve transplantacije koštane srži u svetu, upravo je snimljen film „Lančana reakcija“ Dragana Bjelogrlića, koji još nije prikazan. Jeste li ga videli i jeste li zadovoljni?

Nisam ceo, ali jesam dosta kadrova. Čini mi se da će to biti uspešan projekat i da nosi poruku kao i roman, a to je da ekstremna humanost koja se desila 1958. ne bi trebalo da bude zaboravljena jer je učinjena prema našim građanima. A s druge strane, treba da nas zapita da li smo danas spremni da na isti način pomažemo jedni drugima. Filmska umetnost će proširiti broj gledalaca i na one koji nisu pročitali roman, te će imati prilike da razmišljaju kakav je čovek u današnje vreme i zbog čega se toliko promenio.

Autor: Jelena S. Spasić
Izvor: Kurir