Goran Marković: Specijalno vaspitanje nacionalne klase

„Otkako su mi dodelili sredstva za snimanje filma ’Doktor D’, a onda mi ih oduzeli i, uopšte, kada se to nastavilo nizom udara na moju ličnost od najviših rukovodilaca, pa do poltrončića iz moje profesije, shvatio sam da su meni vrata za kinematografiju zapravo zatvorena. Tako da, s obzirom na moje godine, mislim da bi to bilo to, što se filmova tiče. Ali, srećom, izlaze knjige i, što reče jedan moj kolega i blizak prijatelj, da smo znali koliko je lepo pisati, možda ne bismo gubili godine u nadljudskim naporima da nešto snimimo“, kaže Goran Marković, filmski i pozorišni reditelj, scenarista, pisac, povremeno glumac, koji potpisuje kultne filmove „Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Tajvanska kanasta“, „Tito i ja“…



Režirao je pedesetak dokumentarnih filmova, 12 igranih ostvarenja, uglavnom po sopstvenom scenariju, pozorišne komade. Diplomirao je filmsku režiju u Pragu na čuvenoj filmskoj akademiji FAMU, bio profesor filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, dobitnik brojnih domaćih i međunarodnih nagrada, dve „Zlatne arene“ u Puli, nagrade za najbolju režiju u San Sebastijanu za film „Tito i ja“, Gran prija u Montrealu za „Kordon“, dve godišnje Nagrade grada Beograda, Nagrade za životno delo Udruženja filmskih umetnika Srbije, francuskog Ordena umetnosti i književnosti (Officier dans l’ordre des Arts et des Lettres)… I da ne nabrajamo kolajne i zlato, tek jednog zimskog dana 2021, desilo se nešto neočekivano, dvostruki obrt tamo gde se dramatični tok najmanje očekivao.

Upravni odbor Filmskog centra Srbije odbio je filmove „Doktor D“ Gorana Markovića, „Škartovi“ Srđana Dragojevića i „Sloboda ili barbarizam“ Želimira Žilnika koje je, na osnovu konkursa, prihvatila i predložila upravo nadležna komisija FCS-a. Burno je reagovala kulturna javnost, pale su mnoge ostavke u Upravnom odboru FCS, ali odluka je ostala punovažna. Pred tri prestižna autora postavljena je rampa. No pasaran.

Pitam nekog majskog dana u jednoj knjižari u centru Beograda imaju li „Doktora D“, ljubazni prodavac pravo na kompjuter da proveri.

„Ima, jedan primerak, imate sreće. Ide kao alva, hit, bestseler. Kô svi Markovićevi romani, ‘Beogradski trio’, ‘Češka škola ne postoji’, ‘Male tajne’, ‘Tito i ja’…“

Nije ni čudo što iznedrava bestselere jer je fantastičnim umećem pripovedanja i zapleta uspeo da uhvati duh vremena, naše razuzdane i prikočene naravi, stvorio sebi klub ljubitelja, očigledno, i za filmove i za knjige. „Doktor D“ je „svojevrstan ‘roman s ključem’, u kojem će se otključati lažni sjaj jednog krvavog državnog i ideološkog projekta i ogoliti sva beda, sebičluk i proračunatost njegovih nosilaca…“, navodi izdavač.

Marković poštovaoce stiče i beskompromisnim nepristajanjem na turobnu, mizernu stvarnost, bez ulizivanja, oštrim reakcijama pogađa u metu, pa kome se svidi, svidi, a kome ne, koristi još jednu priliku da ga na sva usta vređa i nipodaštava. A reditelj ne mari, uspravna čela i dalje drži čas morala i etike. Jedan je od retkih intelektualaca koji podiže glas u moru tišine i pomirljivosti sa raznom vrstom društvenog, političkog, ekonomskog, kulturnog tlačenja.

Za dogovor za intervju našli smo se u jednom elegantno opuštenom kafiću na Dorćolu. I personal ušuškanog lokala listom se ozario kad je ugledao nasmejanog gosta, a mlada kelnerica donela mu knjigu sa posvetom, poklon jedne doktorantkinje koja je svoju disertaciju pisala upravo u kafeu gde profesor navraća na kapućino, pa su se često sretali i razmenjivali misli o njenom radu.

Šta Vas više privlači, režija ili pisanje knjiga? Svaka vam je bestseler, „Doktor D“, „Beogradski trio“…

Celog života sam pisao svoje filmove u preciznim scenarijima i u knjigama snimanja koje su prethodile snimanju. Kao što režiram pišući knjige. U mojoj glavi je to isti postupak, različita je tehnika izražavanja. Dve knjige koje ste pomenuli mogle bi biti odlični filmovi, kada bi dozvolili da ih snimim. Kao što su moji scenariji (skoro sam ih redigovao, pa sam i čitao) jako zanimljivo štivo za čitanje. U njima, naravno, nema ni trunke literature, ali nje nema ni u mojim knjigama koje su sastavljene od sve samih dokumenata, kvazidokumenata ili sasvim izmišljenih dokumenata. Zajedničko jeste da moje izmišljotine postaju događaji koji sasvim liče na stvarnost, bilo da se radi o filmskoj slici ili o slovima na papiru.

Da su Vam dozvolili da snimite film „Doktor D“, ko bi igrao glavnog junaka? Čini se da je svaki lik iz romana drag, jednom ste izjavili „da ne možeš da mrziš svog junaka“, „Doktor D“, ubeđena sam, bio bi hit film, a on superstar.

Moj glavni junak jeste negativac, optužen za ratne zločine, ali je i šarlatan. To znači da je u isto vreme i zastrašujuća, ali i komična ličnost. Kada sam radio projekat (film i knjigu, takođe) „Tito i ja“ imao sam izrazito negativnu ličnost, druga Raju, napravljenu iz košmarnog iskustva mog detinjstva. Ali kada je trebalo snimiti film, shvatio sam da bi glumac koji igra Raju trebalo da povraća po sebi, pa smo ga pretvorili u komičnu zamlatu, što je spaslo taj lik, a nije umanjilo njegovu zlu prirodu.

Da li pišete nešto novo, kad možemo očekivati sledeći roman? Šta je tema, ako nije tajna?

Pokušavam da uradim nešto što bi obasjalo tajnu stvaralaštva. Ovoga puta se radi o pozorišnoj režiji. I tim poslom sam se pomalo bavio, ali sam probleme režije u pozorištu uglavnom posmatrao sa strane. Pogotovu što moji prvi utisci o tome potiču iz Beogradskog dramskog pozorišta u kome sam proveo detinjstvo.

Može li film promeniti svet? Da li je film propaganda ili nepatvoreni umetnički poduhvat, pa ko razume poruku, shvatiće intenciju autora.

Film ne može promeniti bilo šta konkretno, pogotovu globalne stvari. Ali ima direktan pristup ljudskom srcu i tu može nešto poraditi. Svako od nas u duši nosi delić nekog filma, bio on svestan toga ili ne. Postoje filmofili koji sakupljaju utiske iz stotina, hiljada filmova, ali i oni drugi, koje su neko delo ili jedna scena udarili kao maljem. Kada gledaju novi film i u njemu prepoznaju nekog njima dragog glumca, ponovo dožive taj zaboravljeni, potisnuti trenutak. To je, ujedno, i tajna filmskih zvezda – ne radi se o njima nego o nama samima.



Kako podnosite kritike? One tirade kojima ste u poslednje vreme bili izloženi više su ličile na verbalni linč nego na civilizovanu razmenu mišljenja. Sve više izgleda da se izgubilo sveto pravo na različito mišljenje, da kritika umire ko stari zanati, uvodi se diktatura jednoumlja. I u društvu i u medijima. Da li tome ima kraja ili je ovo tek početak apokaliptične budućnosti?

Vidite, kada sam počinjao, veoma su me pogađale negativne kritike. Ali, s vremenom, filmovi koji su najviše kritikovani i negirani, kao što su „Nacionalna klasa“ ili „Majstori, majstori“ postali su, na neki način, kultni. Možda je to preteran izraz, ali publika, generacije koje su volele ta dva filma, pokazale su da se radilo o grešci. Ne kažem da su kritičari bili loši ili zlonamerni, ali nisu umeli da vide stvari u njihovom pravom značenju. Vreme je najbolji kritičar. Oni filmovi koji opstanu, oni su pravi.

Možete li oceniti političku klimu kod nas, da li ima nekih promena na vidiku, čemu se nadate?

Politička klima je ovde surova, rekao bih arktička. Ne vidi se ni tračak sunca. Ali život me je naučio da sve ima svoj kraj, pa i ova neljudska situacija u kojoj se nalazimo. Nadam se da će se ova banditska vlast jednog trenutka raspasti. I da će se to desiti pre nego što se raspadnemo mi.

Koji Vam se Vaš film najviše sviđa i zašto?

Moj najbolji film nije snimljen. Sanjam o njemu i nadam se da ću doživeti da ga snimim. Ali ne daju…

Da li gledate svoje filmove?

Ne gledam, naravno. Ponekad, kada menjajući kanale, naletim na neki od njih, zadržim se malo i razmišljam zašto nisam ovo ili ono uradio drugačije. Prokleta stvar. Kao da se kajete što u mladosti niste postupili bolje. Ali ti filmovi su sada prošlost, a nije pametno živeti od prošlosti.

Šta gledate, slušate, čitate ovih dana?

Čitam važne knjige koje sam propustio, a ne bih da odem sa ovog sveta ostavivši ih nepročitanim.

Šta Vas opušta, pročitala sam da Vam društvo pravi kuca Ejmi…

Nema više Ejmi. Otišla je i ona u prošlost. Zanimljivo je da je ime dobila jer se rodila baš kada je umrla Ejmi Vajnhaus. Sada joj se pridružila.

Sudeći po Vašim filmovima i romanima, ne čekate tzv. istorijsku distancu da gromoglasno progovorite o trenutku sadašnjem, nego se odmah latite pera ili kamere da iznesete stav o problemu, ličnosti, konfliktu…

Nije tačno. U umetnosti morate imati istorijsku distancu i shvatiti šta se zapravo dogodilo. Ali u dnevnoj komunikaciji morate delovati odmah. To su dve različite stvari.

Da li razmišljate o pisanju autobiografije, možda u bliskoj budućnosti neko napravi film o Vama ili Vi sami o sebi snimite dugometražno igrano svedočanstvo?

Moje knjige su često autobiografske kao, na primer, „Češka škola ne postoji“, „Male tajne“ ili „Izmišljeni život“. U toku je snimanje dokumentarnog filma o meni koji režira mlada, talentovana rediteljka Maša Nešković.

Autor: Jelica Stojančić
Izvor: Nova ekonomija