Goran Marković: „Ovaj grad je nekoliko puta morao da preradi divljake u civlizovane, i…“

„Ovo u čemu kao društvo živimo je već metastaza. I bojim se neće na dobro“, rekao je proslavljeni reditelj Goran Marković koji ima i spisateljsku karijeru, a upravo je objavio novi roman „Beogradski trio“.



Na stranicama knjige se kroz faktografiju i fikciju prepliću slavni pisac Lorens Darel, koji je od 1949. do 1953. bio u britanskoj ambasadi u Beogradu, njegova žena, ljubavnica, ljubavničin muž, Goli otok, Informbiro…

„Najkraće, to je erotski triler o Golom otoku“, kaže na početku razgovora za „POP & Kulturu“ Goran Marković.

Dugo ste skupljali građu, bavili se time, šta je presudilo da „Beogradski trio“ sada ugleda svetlo dana?

Od 1990. se bavim ovom temom, a 1992. sam prvi put pokušao da snimim film. Nisam uspeo jer u to doba se u Hrvatsku nije moglo, a posle raspada Jugoslavije sva su ostrva tamo ostala. Čak sam uradio sumanutu stvar. Otišao sam u albansku ambasadu i tražio kulturnog atašea. Malo me sablaznio svojom pojavom, al’ rekoh mu da hoću da snimam film o Golom otoku i da mi treba dozvola da to radim na nekom od njihovih ostrva. A on mi zgranuto kaže: „Ali mi nemamo nijedno ostrvo“. Tako da sam odustao. Kasnije, 2013. pojavio se jedan čovek koga je interesovala tama, finansirao je pripreme. Bili smo na Golom otoku.

I?

Tamo nas je po ostrvu vodio jedan čovek, Golootočanin koji je živeo na Krku i koji to inače radi volonterski. Vrlo potresno. U tom trenutku imao sam zaista gomile materijala, ali taj čovek koji je hodao sa nama je posebna priča. Nekoliko puta se zaplakao. Pitao sam ga koja smo mi grupa po redu koju vodi, pokazuje… Odgovorio mi je da ne zna tačno, ali bilo ih je više od sto. Upitao sam ga: „Da li vam je teško kad se vraćate ovde“. A on kaže: „Pa, ja nikad nisam ni odlazio odavde“. Zanemeo sam.

Roman vrvi od potresnih svedočenja, zatim od presuda, naredbi, kao i od potpisa istorijskih ličnosti. Primerice Jovo Kapičić… Goli otok je u stvari bilo preduzeće?

Da, zvalo se „Mermer“.

Uz strahote roman ima i crnohumornih momenata; recimo, kad starešine i inspektori Golog otoka pišu vapijuću depešu u centralu moleći da im se reši urgentan problem, tj. napravi groblje zato što sa bacanjem leševa u more imaju problema jer se događa da voda odnese leš do obala među turiste…

Tih 27, 28 godina koliko sam se bavio tom temom dolazili su mi razni ljudi, nudili svedočanstva, sve jedno potresnije od drugog. I onda sam shvatio da više ne smem da se bavim svedočanstvima nego da moram da sažmem i oblikujem u priču. I u tom trenutku je taj finansijer koga sam pominjao odustao, pa sam odustao i ja. Međutim, ubrzo slučajno nabasam na špijunski roman „Beli orlovi nad Srbijom“ Lorensa Darela. Počnem da čeprkam po njegovoj biografiji i utvrdim da je od 1949. do 1953. bio u Beogradu kao ataše za štampu britanske ambasade, a da je, verovatno, zapravo bio špijun zbog čega je, pretpostavljam, i napisao taj špijunski roman „Beli orlovi nad Srbijom“, u kome je glavni junak njegov alter ego. To me je zainteresovalo i pomislio sam šta bi bilo kad bi celu stvar posmatrao neko sa strane. To je poznat umetnički postupak jer najčešće pogled iskosa bolje dočarava nego faktografsko saopštavanje. Zato što je nemoguće tu količinu autentične surovosti apsorbovati. Gomila strašnih podataka za koju nisam bio siguran da bi imala literarnu ili dramsku vrednost. Tako da sam, kažem, odustao od suve autentičnosti, a onda sam počeo da se igram sa tim Darelom. Zamolio sam jednu dalju rođaku moje supruge koja živi u Londonu i doktorirala je na Kembridžu da malo ispita stvari oko Darela. Utvrdio sam da nije mnogo popularan u Engleskoj. Izgleda da ga iz nekog razloga ne vole. Čak sam naišao na podatak da je, navodno, umro kao apatrid, da se odrekao britanskog državljanstva. Nisam proveravao jer mi nije bilo bitno.

A dokumenta o suđenju i presudi Bori Pekiću, da li su autentična?

To je sve autentično. Ima u knjizi i fiktivnih dokumenata, ali ja nisam pisao istorijsku studiju ili hroniku, nego roman. Recimo, konstruisao sam vezu Darela sa Kočom Popovićem. Radio sam film o Koči, dakle, poznavao lik i delo tog čoveka, pa sam pomislio da bi bio dobar sagovornik Darelu u Beogradu.

Pišete da je veliki vajar Antun Augustinčić sa ondašnjim vlastima obilazio Goli otok u potrazi za pogodnim mestom za logor, odnosno preduzeće?

To je tačno, on je tražio dobar mermer i bio je protiv Golog otoka jer tamo je mermer slabog kvaliteta. To je bilo krajnje perverzno: dvoje ljudi obilaze ostrvo da bi jedan merkao prostor za koncentracioni logor a drugi da bi ga robijaši snabdeli materijalom za njegove skulpture.

U romanu paralelno teče priča o Darelu i njegovoj ljubavnici Veri, koja će završiti u logoru, ali i o njegovoj supruzi Evi Koen, koja mami čitalačke simpatije?

Ime i prezime Darelove supruge nije izmišljeno, sve ostalo jeste. Darel je bio bizarna osoba. Posledice njegovog života su, da tako kažemo, teške. Njegova starija ćerka se obesila. Njemu je bio zabranjen pristup ćerki i majci zbog nasilja. Jeste da je bio veliki pisac, ali bio je, bez sumnje, i devijantna osoba. Od toga sam krenuo. Prezirao je naše ljude, državu. Bio je rigidan. Takvim sam ga predstavio. A ta fiktivna priča sa ljubavnicom iz Beograda poslužila mi je da ga očovečim. Njegov pokušaj da Veru spase iz koncentracionog logora ipak mu daje jednu ljudskost. Uz to, Darel je u svom čuvenom delu „Aleksandrijski kvartet“ zapravo promovisao jednu vrstu slobodne ljubavi koja zapravo košta glave. Elemente tog romana ubacio sam u njegovu vezu sa Verom i pretpostavio da bi to iskustvo moglo biti materijal za ono što je kasnije pisao. Jer „Kvartet“ je izašao nakon njegovog povratka iz Jugoslavije. Dao sam sebi slobodu da pretpostavim da je taj roman nastao i kao beogradsko iskustvo. Zato sam rekonstruisao Darelovu ličnost koristeći delove njegove literature.

Ostatak intervjua možete pročitati ovde.