Goran Marković: I snovi i priče nose skrivenu poruku

„Režija je kao psihoanaliza, menjanje čoveka i sveta“, zapisao je možda Hugo Klajn u svom dnevniku, ali svakako je ove reči napisao Goran Marković u najnovijem romanu „Zavod“ (Laguna, 2024). Zavod, reč izabrana za naslov, zapravo je skraćeno ime Zavoda za lečenje hladnom vodom, elektricitetom, švedskom gimnastikom i masažom, koji je osnovan i koji je radio između dva svetska rata u Beogradu, i gde su se prvi put sreli Hugo Klajn i Stana Đurić Ribnikar. Prenosimo vam deo razgovora koji je objavljen u Novom magazinu.

Nedavno ste bili u Rijeci gde je Rajko Grlić primio počasni doktorat Sveučilišta. Podelili ste na društvenim mrežama govor rektorke Snježane Prijić Samaržije koja je govorila o Grliću u kontekstu „jednog posve autentičnog etičkog patriotizma“. Koliko je važno, u javnom prostoru, čuti tako nedvosmisleno istaknute vrednosti na koje malo ko danas upućuje?

Pored straha, već se dugo radi na širenju atmosfere iz koje su izbačeni empatija, solidarnost i poštovanje drugog. Primećujem da mlade generacije, odrasle i iškolovane u ovom režimu, jednostavno ne znaju da ove vrednosti uopšte postoje. Osionost, primitivizam, laganje i nasilje smatraju se normalnim, opšteprihvaćenim obrascem ponašanja. Svako ko se ponaša suprotno, širi razumevanje i pohvalu duhovnim vrednostima, smatra se neprijateljem ili, u najmanju ruku, budalom.

Nedavno ste učestvovali na Regionalnoj književnoj konferenciji „BookTalk 2024“ u Novom Sadu na kojoj ste predstavili svoj novi roman „Zavod“, pisan u vrlo dinamičnoj formi sastavljenoj od raznih dokumenata i svedočanstava, ali istakli ste, radi se o čistoj fikciji, zar ne?

Radi se o priči. A ona je uvek proizvod mašte, ma koliko se oslanjala na postojeće stvari. Priča je, makar na papiru, ili na filmskoj traci, uvek jača od života. Jer ona služi da shvatimo košmarni svet u kojem se nalazimo. Život bez priče je sled ovakvih i onakvih događaja koji, u suštini, nemaju naročitog smisla. Tvorac novog romana Alen Rob Grije koji je, bez posebnog uspeha, pokušao da priču izbaci iz svog dela, kaže: „Život niti ima smisla, niti je besmislen. On prosto – jeste.“ To je upravo razlog zašto priča postoji. Zbog smisla.

Povod za roman „Zavod“ bio je jedan naučni rad koji sam pronašao na internetu, a radi se o radu dr Jelene Jovanović Simić o doktoru Avramu Farkiću, koji je bio osnivač i vlasnik prvog Zavoda za fizikalno lečenje u Srbiji. Pun naziv te institucije je zaista bizaran i glasi „Zavod za lečenje hladnom vodom, elektricitetom, švedskom gimnastikom i masažom“ što je već samo po sebi zanimljivo. Pročitao sam taj rad i, zainteresovan za sve to, otišao u SANU kod predsednika, neurologa Vlade Kostića da se raspitam da li je reč o nečem ozbiljnom ili o cirkuskoj atrakciji.

Naravno, potvrdio mi je da je reč o ozbiljnoj instituciji koja je početkom dvadesetog veka postojala u Beogradu. Avram Farkić je kao Jevrejin koji je završio medicinu u Beču oko sebe okupio tim vrsnih lekara među kojima sam zapazio i ime Huga Klajna, koji je bio naš znameniti psihoanalitičar i kasnije naš čuveni pozorišni reditelj i profesor režije. Ja sam na Akademiji predavao upravo iz njegove knjige „Osnovni problemi režije“. Onda sam počeo da čeprkam po njegovom životu i saznao da je bio oženjen našom čuvenom pijanistkinjom i muzikološkinjom Stanom Đurić, koja mu je bila i pacijentkinja, a koja je prethodno bila udata za Vladislava Ribnikara. Dakle, ona se razvela od vlasnika Politike, ostavila i njega, troje dece i vilu na Dedinju, udala se za Klajna i prešla da živi na Dorćol. Priznaćete da to baš i nije uobičajena pojava. Počeo sam da proučavam i Ribnikara i ispostavilo da on, takođe, nije bio manje interesantan od ovo dvoje. Kao multimilioner i naslednik Politike, on je postao levičar i kod njega, u vili na Dedinju, okupljali su se ilegalno Josip Broz, Ivo Lola Ribar i drugi komunisti. Naišao sam i na podatak da je upravo sa jednog takvog sastanka u njegovoj vili krenula i naredba o Narodnooslobodilačkoj borbi 4. jula 1941. godine. Tako mi se taj trougao nametnuo sam po sebi, uvukao mi se pod kožu i počeo sam da konstruišem stvari. Već u prethodnoj knjizi „Beogradski trio“ dosta toga sam izmislio, ljudi su me zaustavljali na ulici i pitali me, na primer, šta se dogodilo sa Dragicom. Morao sam da ih razočaram da je ona, u stvari, potpuno izmišljen lik.

Međutim, ključna stvar za ličnost Huga Klajna predstavljao je njegov dnevnik u kom se on samoanalizirao i, pretpostavljam, pripremao za posao pozorišnog reditelja. Ali, taj dnevnik je izgoreo prilikom savezničkog bombardovanja 1944. godine. Onda sam ja seo i lepo, i sa velikim zadovoljstvom izmislio njegov dnevnik, uvalivši mu mnoge svoje poglede na režiju. Mislio sam da imam pravo na to, bila je to licentia poetica u pravom smislu tog izraza.



Hugo Klajn je svakako specifična ličnost jer je on imao vrlo ostvarenu karijeru. Bio je direktno Frojdov učenik, ostvario je prvo zavidnu karijeru psihoanalitičara da bi se potom potpuno posveti pozorišnoj režiji. Nešto nalik Ernestu Sabatu koji je bio doktor fizike i imao ostvarenu naučnu karijeru kada je postao književnik…

Da, Hugo Klajn se na početku svoje karijere najpre zaposlio u prvoj duševnoj bolnici na Balkanu koja se zvala „Dom s’ uma sišavši“. Sama zgrada se zvala „Doktorova kula“ što je za mene, takođe, bilo veoma zanimljivo. Nisam odoleo samo jednoj stvari. Hugo Klajn, kao vrsni naš šekspirolog ima jednu odličnu analizu „Otela“, gde tvrdi da se sve može posmatrati pomalo izvrnuto od stvarnosti, kao u snu. Postavio je pitanje da Otelo možda i nije crn, a Dezdemona da nije čedna. Onda sam uradio nešto što je u celosti moja ne baš ljubazna ideja, da on živi u svojoj kritici, da je on Jago, Ribnikar Otelo, a Stana Dezdemona.

U romanu je u jednom momentu akcenat i na „Sudu časti“ jer Hugo Klajn u stvari stupa u nedozvoljeni odnos sa svojom pacijentkinjom…

To sam sve iskonstruisao. Raspitao sam se i doznao da to jeste veliki etički prekršaj. Izmaštao sam da je on upravo zato napustio lekarsku praksu, za šta nema dokaza. Napravio sam i taj Sud časti, tj. Suđenje Klajnu u Srpskom lekarskom društvu. Da bi stvar bila još zanimljivija za predsednika etičke komisije stavio sam poznatog neuropsihijatra iz Subotice Nikolu Šugara, a oni se verovatno nikada u stvarnom životu nisu ni sreli. U romanu, on brani Klajna stručno obrazlažući da u lečenju psihoanalizom nema uspostavljanja bilo kakve moći nad drugim čovekom, tako da on nije mogao, na primer, hipnotisati Stanu Đurić da ostavi Ribnikara, za šta ga je „žuta štampa“ optuživala.

Na kraju knjige, postoje pisma koje Ribnikar upućuje svojoj bivšoj ženi i njen odgovor Ribnikaru. Zaista se ne može zamisliti da ste vi napisali i to „žensko“ pismo?

Imao sam grdne strahove kako ću to uraditi. No, kada sam ga napisao, proverio sam to pismo. Dao sam supruzi da ga pročita i da ga „odobri“. Pošto sam dobio pozitivnu ocenu, bio sam miran. Rekla mi je: „To liči na tebe.“ Jer, sve ono što stoji iza tih reči, možda je sadržano u tome što je moja glavna vokacija filmska režija. Kada režirate, vi imate određene ideje i zamisli, onda dovedete glumce i predmete pred kameru i to sve treba da deluje kao život, inače niko neće tome poverovati. Film je takav, on stalno imitira život. Ne možete vi da dovedete pred kameru nešto što ne liči na život. Publika mora da poveruje da je to istina.

Tokom rada na filmu sam uvideo da je mnogo interesantnije ono što se ne vidi od onoga što se vidi. Na primer, u nekom horor filmu je prisutna određena mračna sila. Ona je stalno prisutna, ne mora publika da je doslovno vidi na ekranu. Vi kao reditelj možete samo da im stavite do znanja da je ona tu i da je pretnja. Publika to više oseti nego što vidi. Onda gledaoci iz sebe crpe različite užase kako bi nadoknadili ono što ne vide. Često sam to koristio u filmovima, da se stvari koje su glavne u stvari ne vide. Da se dešavaju van kadra, a da se u samom kadru vide samo posledice. Pošto niste videli nešto jako važno, ono što vam nije direktno „servirano“, onda iz sebe crpite emocije kako biste nadomestili ono što niste videli. Tako sam, verovatno, i u knjigama postupao. Postavio sam određen broj dokumenata, oni su naizgled suvoparni, ali iza njih se naslućuje nešto. Nazire se život. Ljudi detektuju da su iza toga stvarni život i osećanja, ali pošto sve to nije direktno napisano, počinju da iz sebe to sve oživljavaju.

Pre tri godine ste dobili nagradu za životno delo „Živojin Pavlović“. On je, takođe, kao i vi, i reditelj i pisac a u svojim dnevnicima se stalno žalio na činjenicu da ga ljudi doživljavaju samo kao reditelja i pored činjenice da je dva puta dobio Ninovu nagradu za svoje romane. Kako se vi osećate?

I meni se žalio u razgovorima na to, ali ja se ne žalim… Ima jedna sjajna priča o Žiki Pavloviću. Tek sam stigao na fakultet kada je počeo progon aktera Crnog talasa. Žika je bio veoma cenjen profesor filmske režije. Odjednom, stigao je dekret dekana da se on premešta na mesto „šefa učila“. A to znači, od tog momenta je zadužen da kupuje krede i sunđere i da se brine da ne fale učila za nastavu. Kao pametan čovek on je to prihvatio i ubrzo saznao da na poslednjem spratu zgrade postoji kabinet za šefa učila. Dakle, otkrio je da ima svoj kabinet i pošto je morao redovno da dolazi na posao a nije imao puno posla, doneo je pisaću mašinu i počeo je da piše. On je tako počeo svoju drugu, spisateljsku karijeru.

Objavili ste dnevnik „Godina dana“, za ovaj roman ste napisali dnevnik Huga Klajna, preneli određene delove autentičnog dnevnika Vladimira Dedijera, a da li i danas pišete dnevnike?

Ne, osim u knjigama, u ime drugog. „Godina dana“ je bila prepiska između Oklopčića i mene, to nije bio dnevnik. Kada je Mika umro, bilo mi je žao da u grob sa njim odu i njegove poslednje misli. To je razlog što sam to objavio i, usput, svoja pisma njemu.

Moja ćerka se priprema da snimi film o meni i zamolila me je da zapisujem svoje snove. Tako sam jedan duži period zapisivao svoje snove. I u ovoj knjizi sam pisao o odnosu između priče i sna, i ubacio to u Klajnov dnevnik. To i predajem doktorantima u Novom Sadu na Akademiji. Moja teza je da snovi, kao i priče, imaju neku skrivenu poruku. Snovi imaju alegoriju čije značenje snevač pokušava da odgonetne, kao što i priče imaju ideje. Jer, zašto se pričaju priče, pa sigurno ne zato da bi neko prepričao određene događaje. Kada pričate priču, ona mora da sadrži neku skrivenu ideju baš kao što snovi imaju skrivene alegorije. To je taj blizak odnos između snova i priča. U Jevanđelju po Mateju piše kako Hrist kaže da mora da im ispriča priču kako bi ga razumeli. Dakle, priča uvek ima skrivenu ideju u sebi koju treba razumeti. Zato ja sebe ne doživljavam ni kao reditelja ni kao književnika. Ja sam storyteller. Samo to. 

Autor: Gordana Nonin
Izvor: Novi magazin