Goran Gocić: Zavijanje na mesečini

,,Zanimljivo je da su i kritika i publika u mom slučaju skloni ekstremnim stavovima; i jedni i drugi su naizmenično brutalni i dirljivi, naizmenično me omalovažavaju i kuju u zvezde“, konstatovaće Goran Gocić, istaknuti srpski književnik u intervjuu internet časopisu Salome.

Domaćoj publici je najpoznatiji po romanu „Tai“, koji je ovenčan NIN-ovom nagradom za najbolji roman u 2013. godini. U intervjuu govori i o velikanima jugoslovenske i srpske kinematografije: Emiru Kusturici i Dušanu Makavejevu, našem nobelovcu Ivi Andriću, ali i o svom novom romanu ,,Poslednja stanica Britanija“.



Autor ste studije „Emir Kusturica: Kult margine“ (2001). Šta je ono što Vas je privuklo da pet godina istražujete opus najvećeg filmskog reditelja u ovom delu sveta?

O Emiru sam isprva napisao nekoliko tekstova. Studiju mi je naručio britanski izdavač „Volflauer pres“ i iz sve snage sam se bacio na tu priliku. Radio sam je dve godine između 1999. i 2001. Kad sam je preveo na srpski 2006, nekoliko snobova iz kruga dvojke prestalo je govori sa mnom. I dalje mi povremeno naruče tekst o Emiru: jedan zbornik će ove godine izaći u Kini. Dakle kad se sve sabere, možda je vaša računica tačna. Uprkos tihom režanju u Srbiji, „Kult margine“ ima internacionalnu reputaciju. Čita se i u SAD i u Kini. Otkupljena je u bibliotekama širom sveta, recenzirana u zemljama poput Nemačke, Japana, Francuske, Britanije i Španije, citirana u tridesetak knjiga i još toliko disertacija, iz te studije se uči na fakultetima. Ne znam da li ću ponoviti taj uspeh.

Pre nekoliko dana je objavljen na engleskom i zbornik eseja o Dušanu Makavejevu „Eros, Ideologija, Montaža“ u kojem vi učestvujete. Kako je nastala ta knjiga?

Ideju su izgurali jedan Rus i jedna Amerikanka koji žive u Pragu, a knjigu je izdao Karlov univerzitet. Paradoks je što smo se nas dvadeset iz celog sveta s entuzijazmom i bez honorara priključili ovom projektu, dok je sam Makavejev to odbio. Tu je Marina Abramović, tu je Australijanka Lorejn Mortimer, autorka studije o Makavejevu „Strah & Radost“, tu su koleginice iz Beograda koje predaju film Ivana Kronja i Nevena Daković. Postoji i knjiga Rejmonda Dargnata o filmu „WR: Misterije organizma“, kao i knjiga mog poznanika Džona Rasela Tejlora „Reditelji i usmerenja“ u kojoj je esej o Makavejevu. Nijedna od nabrojanih nije prevedena na srpski, pa pretpostavljam da neće ni ova naša.

Vaša najpoznatija knjiga, za koju ste dobili NIN-ovu nagradu za najbolji roman u 2013. godini, ipak je roman „Tai“. Kako vidite „Tai“ iz perspektive 2018. godine?

Nisam sebe kultivisao za književnika; trenirao sam drugi sport. Ali duša se ponekad izmigolji iz naših planova, traži drugi kutak, osvaja novi prostor, širom otvara neizvetrene odaje. „Tai“ danas vidim kao svoj neplanirani iskorak u pripovedaštvo. Kad uzmem tu knjigu u ruke, prepoznam guste, opipljive emocije i ponekad se zaplačem. Vidim u njoj nekontrolisanu navalu, jednu erupciju ispovesti čoveka koji se dugo suzdržavao i krio, plemenitu zabludu kako svet ipak može da se promeni na bolje. Kad sam pisao „Tai“, nisam bio svestan koliko taj tekst ima naboja, koliko njim vlada zgusnutost. Oseća se da je bio rađen u transu.


Norveški pisac Ju Nesbe Tajland je video kao odlično mesto za radnju krimi-romana o njegovom junaku Hariju Huleu. Šta je to čarobno na Tajlandu?

Uelbek, Nesbe, Džon Bardet – podosta autora koriste tajlandski milje i ta zemlja je česta lokacija za filmove. Аli praktično niko od umetnika u toj zemlji ne prepoznaje nešto čarobno. Moj primer je usamljen.

Vladimir Pištalo, vaš kolega i takođe dobitnik NIN-ove nagrade u intervjuu za internet časopis „Salome“ kaže, parafraziram, da nikad nije dovoljno inspiracije, te da je ona uvek jača od vas. Šta je za Vas inspiracija?

Predajem predmet po imenu „Stvaralački proces“ na Novoj akademiji umetnosti, pa mi je inspiracija i njeno prizivanje takoreći posao.   

U jednom intervjuu ste kazali da poznajete petoro-šestoro dobitnika NIN-ove nagrade. Možete li nam ponovo kazati o kojim piscima je reč?

Zapravo sam do danas upoznao gotovo polovinu od ukupno pedeset i kusur dobitnika. Spisak je dugačak ali sva poznanstva u kojima se zdravo spaja s doviđenja, površna su. Jedini s kojima sam ušao u ozbiljnije relacije bili su Živojin Pavlović i Zoran Ćirić. U oba slučaja su se ispred mogućeg prijateljstva pojavile prepreke. Pavlović, koji je beležio apsolutno sve, ostavio je o tome i pisane tragove.

Koji sud vam je značajniji – kritike ili publike?

Dobio sam četiri nagrade za „Tai“: kritika me je odlučno preporučila publici i „Tai“ je postao bestseler. S druge strane, kritika je jednako rezolutno ignorisala „Poslednju stanicu Britaniju“ te i publika kao da još nije primetila ovu knjigu. Jasno je da su sud kritike i publike u mom slučaju neraskidivi. Budući da eksperimentišem s formom i radim ambiciozne poduhvate, bitno je kako na to reaguje kritika, ali i najgenijalnije štivo ne postoji bez čitalaca. Zanimljivo je da su i kritika i publika u mom slučaju skloni ekstremnim stavovima; i jedni i drugi su naizmenično brutalni i dirljivi, naizmenično me omalovažavaju i kuju u zvezde.

Kako vam izgleda savremena srpska književnost, bolje ili gore u odnosu na period pre deset ili petnaest godina?

Meni ne deluje da se srpska književnost značajno promenila u tako kratkom periodu. Istina, generacija mojih roditelja, rođenih tridesetih, koji su pregurali Drugi svetski rat, i kojoj pripadaju Kiš, Bulatović i Dragoslav Mihailović pa i apostrofirani Makavejev – deluje mi u načelu stamenije, ozbiljnije, čak i pismenije nego generacije koje danas stiču reputaciju, ali kod savremenika nikad ne treba reći nikad. Oni koji su zaokružili opuse i ušli u kanon uvek su u prednosti nad nama koji se još batrgamo.

Vaš najnoviji roman je „Poslednja stanica Britanija“. Glavni junak zove se Goran. Da li je ovo vaša autobiografska priča, s obzirom na to da ste se i vi vratili iz Londona u Beograd?

Jeste, Goran, koga Britanci od milja zovu Gordon, moj je alter-ego, iako bih pre rekao da je glavni junak Sicilijanac Antonio. Jesam, što reče Hrabal, služio sam britanskog kralja. I jeste, priča je, kako kažu u Holivudu, „zasnovana na istinitom događaju“.

Ispričajte nam nešto više o toj knjizi za one koji je još nisu pročitali, da nakon ovog intervjua odmah odjure u knjižaru, kupe je i pročitaju…

„Poslednja stanica Britanija“ je moj dosad najličniji tekst, pripovest kako je moje klošarenje kad sam imao dvadesetak godina imalo presudni uticaj da postanem to što sam danas. U romanu koji je smešten u siromašne londonske opštine Saderk i Hakni, pratimo četiri muškarca različitog porekla i godina. Vreme je istorije s velikim I: osamdesetih ih kači tačerizam, potkraj decenije pad Berlinskog zida, početkom devedesetih Ratovi za jugoslovensko nasleđe. Njih spaja ista nevolja: emigracija. Pri dnu su društvene hijerarhije, ali groze se uobičajenih srednjoklasnih snova i sebe ne vide kao žrtve, već kao heroje rata protiv sistema. Budući da su na javi gubitnici, četvorica junaka „Poslednje stanice Britanije“ puno polažu na snove. Oni se emotivno vezuju za marginu, čak potajno žude da tu skončaju. Svaki od njih ostavio je za sobom domovinu i ženu u njoj i proganjaju ga sećanja i na jednu i na drugu. I svaki od njih pokušava ono što je mnogo nezaposlenih Britanaca radilo u to vreme: da postane umetnik.

Prošle godine obeležen je veliki jubilej za srpsku književnost: 125 godina od rođenja našeg nobelovca Ive Andrića. Možete li nam napisati vašu priču od pet rečenica o Andriću?

Divim se Andriću ali jubileji su, ako mene pitate, bedan razlog da se čovek lati pera. Da za godišnjicu Prvog svetskog rata svi ponovo ginemo u njemu, a za Andrićev jubilej svi uglas kličemo Andriću? Suzdržaću se od te stilske vežbe: više volim da zavijam sam, bez partiture, na mesečini.

Koji je vaš savet mladima koji imaju afiniteta prema čitanju i pisanju?

Da ne slušaju starce nego da rade po svom.
 
Razgovarao: Tadija Čaluković
Izvor: Salome.rs