Ima sedam dana da sam se sreo sa Duletom Nedeljkovićem u jednom prestoničkom kafiću. Razmenili smo knjige. On meni „Glavonju“, ja njemu „Bajku za bivše štitonoše“.
„Eh, ja i pesme… Čuvaću ovo kao dragu knjigu od čoveka s kojim volim da pričam. Ali nemoj baš očekivati da pročitam“, priznao je. (#funfact: Pročitao je i čak udelio kompliment, ali to sada nije tema).
Nismo se slikali. Pričali smo. A onda otišli svako svojim putem.
„Glavonju“ sam počeo da čitam nekoliko sati kasnije, na povratku za Mladenovac, u kom živim. Osobi koja brzo čita, dobro dođe roman koji se „guta“ – da bi prekratio put koji traje 45 minuta.
Srećom po mene, poslednje stajalište autobusa 493 je glavna autobuska stanica u Mladenovcu. To kažem zato što me iz čitanja prenuo vozač:
„Zemljače, ja dalje ne vozim“, rekao je ispod obavezne maske, baš u trenutku kada sam čitao kako radio voditeljka čita njegovu najnoviju priču.
Izvinio sam se i ubacio roman s posvetom u ranac.
Nastavio sam da čitam predveče, kada je ostatak porodice otišao u šetnju, a ja se pravdao slabim srcem i trenutno visokim pritiskom kako bih ostao sam s Glavonjom.
Glavonjom koji je upravo Dule (uostalom to mu je nadimak), ali i Glavonjom koji može biti ja, neko iz moje ili vaše generacije (pod uslovom da ste 40+ i da ste sve patike i martinke izlizali na nekom asfaltu).
Glavonja i Gluvonja, Simke, Simketov i Jelenin sin Marko, Isidora, Igor, luda Mira s Mirijeva, i još nekoliko epizodnih, a ništa manje važnih likova pletu oko vas mrežu punu iskrenosti, cinizma, opravdane brutalnosti i vulgarnosti da bi vam dočarali vreme kroz koje ste, barem jednim delom, sigurno prošli. A kada ispletu mrežu koja je smeštena na 188 strana rukopisa, vi jednostavno iz te mreže ne želite, a i ne možete da izađete.
Bez obzira na to što duboko verujem da ovo nije njegov najbolji roman, siguran sam da je „Glavonja“ Nedeljkovićev najiskreniji rad do danas.
To je i razlog što je autor na korice stavio svoje puno ime i prezime (a ne nadimak Dule), što, koliko ja znam, čini samo kad u potpunosti stoji iza svog rukopisa.
Pročitajte „Glavonju“. To je eksplozivan, surov roman koji vas udara u glavu svakom rečenicom. To je roman koji vam se neće udvarati lažnim, neiskrenim, pseudointelektualnim rečeničnim konstrukcijama. To je roman o nama danas. I nama juče. I verovatno, nama sutra. I zauvek.
Autor: Aleksandar Bećić
Izvor: kultura381.com