Geni ubice

Kada pomislite na svoj genetski materijal, sigurno pomišljate da je to nešto što je inherentno vaše. Doktor Gandri u svojoj knjizi „Evolucija ishrane po doktoru Gandriju“ kaže da treba da budemo malo podozriviji prema genima koji su nas i stvorili. Naši geni imaju agendu. A to nije da živimo doveka i srećno i berićetno dočekamo duboku starost.

Jasno je, ovo nije još jedna knjiga o ishrani. Ovo je knjiga o ishrani koja će vas prvo zaprepastiti, dovoljno da možda izgubite apetit ako ste uzeli nešto lepo da grickate uz ovu slatku knjižicu. Jer ovo nije slatka već prilično surova knjiga. Doktor Gandri vam neće prоpisati šta da jedete pa vas ostaviti na miru. On će vas prvo uveriti da vaše sopstveno telo radi protiv vas – a onda vam objasniti kako da ga nasamarite.

Naime, naši geni nas koriste kao domaćina da prenesu informaciju o produžetku vrste i opstanku. Oni ne žele nama zdravlje i dugovečnost, već sebi. Doktor Gandri poredi naše gene sa operativnim sistemom koji našem telu govori šta treba da radimo. On pomalo zloslutno kaže da mi svojom trenutnom ishranom programiramo autopilot našeg organizma – gene – da nas vode pravo u propast.

Zapravo, ne pravo u propast. Prvo da obavimo svoju funkciju na ovoj zemlji – razmnožimo se i prenesemo informaciju o svom genetskom materijalu – pa onda pravo u propast.

Naime, u prvoj fazi našeg života geni igraju u našu korist. Dok god uspevamo da se prehranimo i produžimo vrstu, živimo aktivan život, pomažemo zajednici da preživi i nabavljamo hranu, sve u svemu, radimo na širenju genetskog materijala, mi smo skroz okej. Tada naši geni žele samo da skupljamo i skladištimo energiju – hranimo se dovoljno, što u prošlosti nije bilo tako jednostavno; izbegavamo bol – povrede su u prošlosti signalizirale oštećenje koje bi moglo da bude teret za zajednicu ili oročile dugovečnost jedinke; težimo prijatnosti, uživamo u našem ekosistemu i blagodeti izobilja i života u sigurnosti naše zajednice – dok nam telo ne „zarđa“ i nadživimo svoju svrhu. Tada postajemo pretnja za budućnost sistema – jer naš genetski materijal ne želi ništa drugo nego da nastavi da živi, a kada prenesemo informaciju o njemu na novo biće, od domaćina postajemo parazit.

Onog trenutka kada naš genetski materijal proceni da smo ili obavili svoju funkciju ili je ne obavljamo uopšte, oni se okreću protiv nas. Ne samo da nas geni procenjuju po našoj reproduktivnoj sposobnosti, oni nas eliminišu i ako smo pretnja po zajednicu. A pretnja je i čovek koji se obilato i dobro hrani, a iz perspektive gena, ne daje recipročnu korist svojoj zajednici. Naš kompjuterski program tako počinje autodestruktivni proces i ako koristimo previše goriva koje će biti potrebno i sledećim generacijama da izvrše svoju genetsku misiju. U svakom ekosistemu postoji ograničena količina hrane: ako se ispostavi da uzimamo više nego što nam sleduje, geni počinju da nas opažaju kao pretnju.

I tada se aktiviraju takozvani geni ubice. Posle određenih godina lakše taložimo salo, nepotrebnu energiju koju naše telo ne može da iskoristi. Uskoro obolevamo od tipičnih bolesti današnjice: hipertenzije, dijabetesa, srčanih bolesti, artritisa, raka. Nakon što su nas obeležili kao evolutivni zapećak, na taj način nas se naši geni reše. Paradoksalno, naši geni su u čudnoj simbiozi sa modernom zapadnom ishranom koja je kao osmišljena za brzu degradaciju ljudskog organizma. Savremena ishrana je bogata kalorijama a siromašna mikronutrijentima, što je sasvim suprotno hrani koju su konzumirali naši preci: siromašnoj kalorijama a bogatoj mikronutrijentima. Zato smo svi danas preuhranjeni, a paradoksalno, neuhranjeni.

Ovakva hrana je štetna za naš opstanak, ali dobra za opstanak naših gena. Devojke brže sazrevaju i sve brže mogu da postanu majke, a potom, lako postaju gojazne, obole od šećera ili neke druge moderne bolesti. Rečju, lakše se eliminišu.

Zvuči monstruozno? U ovoj igri šećer ima ogromnu ulogu. Šećer u obliku fruktoze postojao je oduvek i naši preci su ga rado konzumirali. Zgodno je što voće dozreva u jesen, kada treba puniti rezerve, i u proleće, kad su rezerve gotovo iskorišćene. Zato u našem organizmu postoji komanda: ako je hrana slatka, jedi što više možeš jer dolazi zima, a tebi će biti potreban svaki gram sala da dočekaš leto. Kako fruktoza ne pokreće signale za sitost, možemo da pojedemo mnogo više hrane bogate kalorijama a da to ne osetimo. Slatka hrana i sirupi obezbeđuju mnogo kalorija uz minimalan trud – samo treba da ga uberemo sa grane (ili odemo do supermarketa), i zato je ovo najprimamljiviji način da neumereno jedemo i lako razvijemo salo. Zato je šećer jedan od omiljenih alatki naših gena kada požele da nas se reše.

Ako uzimate previše visokokalorične hrane kojoj ne prethodi neka aktivnost – kao što su naši preci nekada odlazili u lov – pretnja ste po zajednicu. Bez fizičke aktivnosti vaši geni vas gledaju kao truta koji se uhlebio među marljive radilice koje rade sve da prežive. Opet će se aktivirati geni ubice.

Ako nikad niste gladni, znači da opet živite u nezasluženom izobilju. Opet će se aktivirati geni ubice.

Ako ste stalno pod stresom, vaš genetski autopilot počinje da vas opaža kao neuspešnu životinju, koja nosi gene koje ne vredi prenositi pokolenjima.

Ako se hranite zdravo, izbegavate šećer i stres i održavate aktivan životni stil, opet je nešto sumnjivo. Doktor Gandri navodi primer kolege, doktora Tomasa, koji je svakodnevno trčao, bio mršav, jeo pirinač, pastu i hleb od celog zrna, pio nekoliko čaša čistog povrćnog i voćnog soka dnevno. A imao je hipertenziju, uvećanu aortu, vrlo nizak HDL (dobar holesterol) i povišene trigliceride. Očajan, rekao je Gandriju: Radim sve kako treba, gde grešim?!

Doktor Gandri objašnjava da izobilje i kvalitetna ishrana u kombinaciji sa svakodnevnom aktivnošću poručuje njegovim genima da je on neuspešna jedinka jer ulaže previše napora i troši previše energije u svrhu opstanka. Ako druge jedinke u zajednici uspevaju uz upola truda da obezbede visokokaloričnu hranu, on je očigledno neuspešan. Geni ubice se aktiviraju i kod ljudi koji se trude previše i dobijaju najbolje od zajedničkog dobra. I oni su pretnja po ostale zajednice.

Sigurna sam da ćete sada reći: e tek meni nema pomoći! Ko će izaći na kraj sa ovako promućurnim i prepredenim genima. Uopšte, ko može protiv sebe, svog tela, onoga što nas čini onim što jesmo?! Pa ipak, doktor Gandri ima rešenje, kompletan program u tri etape, i daje pedantna i razumljiva objašnjenja danas raspoložive hrane i načina na koji naš organizam funkcioniše. I dodaje neke – verovali ili ne – slasne recepte.

Ali za to ćete već morati da konsultujete knjigu koju očekujemo uskoro u prodaji. O indikacijama i željenim reakcijama na knjigu obratite se svom omiljenom izdavaču.

Autorka teksta: Nevena Milojević