General Blagoje Grahovac: Jugoslavija je bila unikatni dragulj

Kada neko svoj život živi u burno vreme, a još se bavi uzbudljivom, čak bih rekao i adrenalinskom profesijom kao što je pilotska, onda lična istorija može biti, kako rekoste, i zapanjujuća.
 
Ovakav zaključak bi sigurno potvrdili oni koji bi ozbiljno proučili ne samo moj psihološki profil i karakter nego i profil drugih pilota. Iskazaću lični osećaj, pa i viđenje. Naime, moja ljubav, a time i odgovornost prema svojoj porodici, svojoj domovini, svojoj profesiji, te prema svojim prijateljima i drugovima nema granicu.

***

Onda se nameće pitanje – kako ostati normalan kada vam neko izvadi temeljni kamen kao što su izvadili, ne samo meni, nego i milionima drugih ljudi kada su slomili unikatni dragulj, a to je bila Jugoslavija. Moja lična sreća, pored ostalog, jeste i u tome što je proces mog razmišljanja skoro pa potpuno usmeren ne na prošlost, nego na budućnost. Upravo to otvara prostor za kreativnost, stvaralaštvo, pa i za zadovoljstvo.

***

Iako je to period neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata, a koji je karakterisala razrušenost i siromaštvo države, detinjstvo u sedmočlanoj porodici i netaknutoj prirodi je očaravajuće. Poslednje tri decenije najviše analiziram jednu zbilju iz mog detinjstva. Nevesinje, kao moj prvi zavičaj, nalazilo se na razmeđi velikih bitaka Drugog rata gde su svoju plahovitost iskazali i Nemci i Italijani i ustaše i četnici, pa čak i partizani. Iako je to bio neposredan period po završetku rata, u mojoj porodici i u mom selu sam samo nekoliko puta slušao ratne priče. Razgovori su uvek bili usmereni u pravcu – kako ćemo sutra, dogodine …

***

Danas, nakon više decenija od završetka bratoubilačkih ratova na ex Yu prostoru, najčešće teme razgovora među ljudima su ili one ratne ili one nacionalne ili one pljačkaške. Iz toga izvlačim zaključak da su jugoslovenski narodi u Drugom ratu bili u pravednom i antifašističkom ratu, dok je osnovna karakteristika poslednjih ratova da su oni bili neofašistički, šovinistički, nacionalistički i kriminogeni.

***

Škola, učitelji i nastavnici su bili naš kosmos, naši idoli. Nepogrešivo su poznavali materijalnu situaciju svakog učenika. Nepogrešivo su otkrivali profesionalnu predispoziciju svakog od nas, pa su se trudili da državnim vlastima sugerišu o kome učeniku država treba da povede računa. Konkretno, mene je otkrila matematika, pa sam tada bio ubeđen da će matematika biti moja profesija. Ali, pojavilo se nešto interesantnije – pilotski poziv u kome matematike ne manjka.

***

Kada sa ove distance sve to analiziram, mogu zaključiti da je Mostar predstavljao buket različitog i najfinijeg cveća sastavljen od svega toga što ste nabrojali. Da je Mostar zaista to i bio, pokazuje i činjenica da 144 učenika koji smo iz čitave Jugoslavije primljeni u klasu budućih pilota, a koji smo poticali iz potpuno različitih socijalnih, nacionalnih i obrazovnih sredina, svi smo bili upakovani u onaj buket cveća zvani Mostar.

***

Danas je očigledno: ubijanje Mostara predstavlja najveći ratni zločin; za onakvim Mostarom danas tuguju svi normalni Bošnjaci, Hrvati i Srbi; mnogobrojna deca iz mešovitih brakova su rasuta širom sveta i ona predstavljaju sačuvane latice onog mostarskog buketa cveća. U Mostar često odlazim, a ovakav zaključak često i proveravam. Zaključujem da je Mostar zaista bio jugoslovenski buket najfinijeg cveća. Danas, nažalost, to nije.

***

Maštanja i radoznalost o pilotskom pozivu prate mladog čoveka sve do momenta suočavanja sa pilotskom zbiljom. Tada nastupaju periodi straha, neizvesnosti i odgovornosti za sve to što vam počinje predstavljati život. Nije mi poznato da bilo koji fakultet ima toliki obim i tako zgusnutu koncentraciju teorijske nastave kao što je bila Vazduhoplovna vojna akademija. I to je bila samo polovina nastavnog programa. Letenje, kao praktični deo programa, jeste ona druga polovina.

***

Put do pilotske profesije i njeno trajanje predstavlja permanentnu selekciju. Za moju generaciju je konkurisalo na desetine hiljada kandidata, u gimnaziju su primljena 144 učenika, a akademiju je završio samo 71 pilot, što govori o rigoroznoj selekciji.

***

Svaki let na avionu, a posebno onom mlaznom borbenom, priča je za sebe. Meni je u snažnom sećanju nešto drugo, a ima veze sa letenjem. Naime, po prirodi posla, piloti i padobranci se rado druže, pa su i njihove najčešće dosetke one u vezi sa profesijom. U nadgornjavanju ko je više „lud”, piloti ili padobranci, neko se dosetio da su padobranci malo „luđi”, jer piloti iskaču samo iz neispravnog, dok padobranci uvek iskaču iz ispravnog aviona.

***

I danas imam osećaj straha od skoka padobranom 26. septembra 1967. godine. Taj skok je bio jedan od uslova da bi se otpočelo letenje na mlaznom avionu.

***

Akademiju sam završio 31. 8. 1970. godine kao prvi u klasi sa prosečnom ocenom 9,71. Moje ime je upisano na počasnu mermernu ploču na ulazu u VVA, a što je tog dana objavljeno u centralnom dnevniku jugoslovenske televizije.

***

Godišnji gimnazijski program je imao sadržaj letenja na jedrilicama u aeroklubovima širom Jugoslavije. Moj prvi let je bio 6. 6. 1966. godine u aeroklubu „Lesce“ kod Bleda. Sledeće godine sam leteo u aeroklubu „Celje“, a na mlaznom avionu tipa „Galeb“ letačka obuka je otpočela 1968. godine u VVA u Zadru, dok je letenje u oblaku i noću provođeno u Puli.

***

Nakon završetka VVA, većina moje klase je upućena na KNL (jednogodišnji specijalistički studij) gde su primenjena psihologija, pedagogija, metodika i didaktika bili težišni deo tog programa. Isti sam završio sa srednjom ocenom 9,52 i dobio zvanje nastavnika letenja.

***

Najveći deo moje pilotske karijere bio sam nastavnik letenja borbene obuke u složenim uslovima u avijacijskom puku u Titogradu, čiji sam bio komandant u periodu 1985-1988. godine.

***

Maja 1983. godine dobio sam zlatni pilotski znak kao najviše državno priznanje u pilotskoj profesiji. List „Politika“ je objavila da sam bio najmlađi Jugosloven koji je dobio to priznanje, a dobio sam ga u trinaestoj godini pilotskog staža.

***

Od 1978-1980. godine pohađao sam Komandno-štabnu akademiju (postdiplomski studij) na Banjici u Beogradu. Program te škole je bio preozbiljan. Taj napor se kompenzirao srećnim privatnim životom u Beogradu.

***

U svojim kasnije objavljenim knjigama često ističem da je Beograd najčarobniji i ujedno najbezobrazniji grad na planeti. Ta njegova internacionalna dimenzija možda je najviše doprinela istorijskom opstanku Srbije. Taj njegov karakter je sačuvan i danas.

***

No, i toj školi dođe kraj, završih je sa srednjom ocenom 9,50 pa ponovo u Titograd na dužnost komandanta eskadrile.

***

Obavljao sam sve stručne i komandne dužnosti, zaključno sa funkcijom pomoćnika načelnika GŠ za RV i PVO, te funkciju zamenika ministra odbrane. Decembra 1988. godine dobio sam „Decembarsku nagradu“ za oblast rukovođenja i komandovanja kao najvišeg državnog priznanja za tu oblast. Štampa je objavila da sam bio najmlađi Jugosloven koji je dobio to priznanje. Naredne godine sam završio Školu nacionalne odbrane sa srednjom ocenom 9,40.

***

Na svim komandnim dužnostima slovio sam kao veoma strog oficir, ali ja se nikada nisam bavio problemima u jedinici. Permanentno sam se bavio onim najboljim. Komanda „napred marš“ uvek mi je bila u drugom planu. Moja deviza u službi je bila „za mnom“.

***

Onim najboljim sam postavljao veoma visoke zahteve, a drugi su se trudili da mnogo ne zaostaju, dok su oni koji nisu mogli izdržati takav tempo sami pronalazili drugi životni put. Radili su to svojom voljom, bez bilo kakvog pritiska ili prinude. U takvom metodu vidim formulu uspeha. I dan-danas imam prijateljski odnos sa starešinama koji su dobrovoljno napustili moju jedinicu.

***

Kovčeg je česta prateća pojava u svim vazduhoplovstvima sveta. Svojim najvećim uspehom smatram činjenicu – u jedinicama kojima sam komandovao nije se desio smrtni slučaj, niko od mojih potčinjenih nije u invalidskim kolicima, niko u zatvoru, niko pod istragom i ne postoji moj potpis za kažnjavanje bilo koga. Moji potčinjeni su to veoma cenili.

***

Što se mojih nadređenih tiče, imao sam i onih koji su mogli biti uzorom u najmodernijim armijama, ali je bilo i onih drugačijih. Bilo je evidentno i vidljivo da od takvih nisam imao bilo kakav strah, ali i to da su oni od mene zazirali.

***

Svi avioni imaju svoje i kvalitete i manjkavosti. U pilotskoj profesiji je najvažnije doživeti redovnu pilotsku penziju, a svaki let je doživljaj za pamćenje. Pošto ih ja imam preko 7.000 i 3.152 sata naleta, mnogo toga je bilo posebno uzbudljivo.

***

Avijacijski komandanti, osim rata, najviše zaziru od prenaoružanja jedinice na novi tip aviona. Ta „sreća“ zadesi oko dva odsto komandanata, a mene je pogledala dva puta. Titogradski puk sam, sa pozicije komandanta, prenaoružao na avione Super galeb i Orao. To su nezaboravna iskustva, baš kao što je nezaboravan 12. juli 1978. godine. Tog dana sam pri gađanju avionom vučene mete u vazduhu imao 88 pogodaka od 112 ispaljenih zrna, što još uvek predstavlja svetski rekord. Službena dokumentacija to potvrđuje.

***

Atipična je bila moja i pilotska i oficirska karijera čak i u širim razmerama. Pošto sam se veoma rano suprotstavio politici razbijača Jugoslavije, prilepljena mi je etiketa izdajnika srpskog naroda. Ta etiketa nije me zabrinjavala, ali me je brinulo ono što će kasnije uslediti. Nisam odustajao od borbe protiv takve politike, pa mi je, mimo moje volje, vojna služba prekinuta u pedesetoj godini života.

***

O istini u vezi sa razbijanjem Jugoslavije i o ratovima na našim prostorima, a što nije poznato javnosti, detaljno sam opisao u knjigama „Glasovi iz gluve sobe“, „Banditosi“ i „Tri cunamija“ koje je izdala izdavačka kuća Laguna iz Beograda. Te knjige izazivaju sve veće interesovanje u regionu, jer čitaocima otkrivaju mnoge događaje i učesnike tih događaja, te razloge za čuđenje i zaprepašćenje. I vojne i civilne vlasti su skrivale pravu istinu, a objavljene knjige upravo to otkrivaju.

***

Razbijanje Jugoslavije ima svoju geopolitičku dimenziju, ali je prljavi posao odradila mreža domaćih banditosa sastavljena od vojnih i državnih službi, kriminogenog podzemlja i nadzemlja, te od odabranih političara koji su birani po psihološkom profilu gladnih za vlašću i novcem. U pomenutim knjigama to je detaljno objašnjeno i niko do sada nije osporio bilo koji detalj, ali zato nije mali broj onih koji su zbog knjiga veoma srditi.

***

Rđave biografije većine političara nisu samo njihov teret nego postaju i naš, jer kada oni u svojim lutanjima vide da su otišli na put bez povratka, onda su spremni uvesti u samosmaknuće i svoju državu i svoj narod. Mi na našim prostorima imamo nesreću da imamo veliki broj političara sa rđavim biografijama, a veći teret je činjenica da u ex Yu državama (osim Slovenije i Makedonije) vlast vrlo čvrsto drže upravo ratne partije čiji su političari spremni da žrtvuju sve i svakoga samo da bi produžili svoje političko trajanje. Oni se ne bi libili da uđu i u rizik rata samo da opstanu tu gde jesu.

***

To je bila prava golgota, ali sam i tada, baš kao i danas, imao princip da se protiv neke rđave politike i nosilaca iste borim dok oni imaju moć vlasti, a ne kada su oni politički leševi ili iza rešetaka. Drugi razlog za takvo moje postupanje je u shvatanju da će svaki narod doživeti svoju katarzu tek onda kada domaće institucije budu sudile i osudile nosioce štetočinske politike.

***

Tipičnu filmsku dramaturgiju o tim događajima detaljno sam opisao u pomenutim knjigama, kao i smisao kvalifikativa jednog Kanađanina, inače pravnog savetnika Karle del Ponte, koji glasi: „Srbi su kurvini sinovi, a Hrvati su podli kurvini sinovi.“ Šira elaboracija je prikazana u knjigama.

***

Jugoslovenski narodi su platili veliku cenu u borbi protiv fašizma, a posebno ističem žrtvu srpskog i crnogorskog naroda. Nove generacije Srba i Crnogoraca su od svojih predaka dobile u nasledstvo antifašizam kao temeljnu evropsku vrednost. Neću se nikada pomiriti sa činjenicom da je fašizacija obuzela upravo ova dva naroda, a što inspiriše nacionaliste, šoviniste i klerikalce, kako u sopstvenim redovima, tako i u okruženju.

***
 

Filozofska i istorijska činjenica je da fašizam predstavlja smaknuće mnogo kome i mnogo čemu, ali je sigurno samosmaknuće sopstvenog naroda i sopstvene države. U Srbiji i Crnoj Gori čovek – pojedinac je svakojako ugrožen, a sam ne zna od koga konkretno. To je najsigurniji pokazatelj da neofašizam podmuklo deluje baš tu kod nas. Vlast je za to najodgovornija. Između ostalog, objavljene knjige upozoravaju baš na to.

***

Na promociji mojih knjiga u Mostaru, do tada meni nepoznat novinar je kazao: „Generala Grahovca mnogi u regionu uvažavaju i cene, naravno s razlogom; nije mali broj onih koji generala Grahovca mrze, naravno s njihovim razlogom; a nije mali broj i onih koji od generala Grahovca imaju strah, naravno s razlogom; što znači da je general Grahovac general s razlogom.” Upravo u tom kontekstu gledam na nacionaliste, šoviniste i klerofašiste.

***

Bilo gde na teritoriji bivše Juge, ako mi zatreba bilo kakva pomoć, nazvao bih nekog od bliskih prijatelja i pomoć bi stigla u narednih sat vremena.

***

Na sve civilne i vojne aerodrome bivše Juge sam više puta sletao, a na nekima bazirao više puta po nekoliko dana. Jedinicom borbenih aviona sam bazirao na pet aerodroma sa travnatom pistom, a dva puta sam sletao na delu auto-puta koji ima namenu ratne piste.

***

O sebi

Rođen sam u BiH, gde sam završio osnovnu i srednju školu. Nevesinje je moj prvi zavičaj gde imamo svoj nasleđeni dom. Akademsko obrazovanje sam stekao u Hrvatskoj, gde dom nekoliko prijatelja doživljavam kao svoj. Letačku profesiju sam otpočeo u Sloveniji, gde dom nekoliko prijatelja, takođe, doživljavam kao svoj. Najduže vreme pilotske profesije sam proveo u Titogradu, gde nam se rodila kćerka i gde imamo svoj dom, pa je Podgorica moj drugi zavičaj. Po potrebi službe došao sam u Beograd, gde nam se rodio sin i gde imamo svoj dom, pa je Beograd moj treći zavičaj. Često gostujem u Makedoniji i na Kosovu pa se i tamo osećam kao kod kuće. Stara mudrost kaže: „Zdravlje je zlato, ljubav je bogatstvo, a sloboda je i zlato i bogatstvo”. Iz toga proizilazi da ja ne oskudevam ni u zlatu ni u bogatstvu, dok su u velikoj oskudici samozvane patriote koje su neistomišljenicima lepile etikete izdajnika. Ne moga, nego „njihovog” naroda!

(Blagoje Grahovac je general avijacije u penziji i analitičar geopolitike.)

Atipična je bila moja i pilotska i oficirska karijera čak i u širim razmerama. Pošto sam se veoma rano suprotstavio politici razbijača Jugoslavije, prilepljena mi je etiketa izdajnika srpskog naroda. Ta etiketa nije me zabrinjavala, ali me je brinulo ono što će kasnije uslediti. Nisam odustajao od borbe protiv takve politike, pa mi je, mimo moje volje, vojna služba prekinuta u pedesetoj godini života. O istini u vezi sa razbijanjem Jugoslavije i o ratovima na našim prostorima, a što nije poznato javnosti, detaljno sam opisao u knjigama „Glasovi iz gluve sobe“, „Banditosi“ i „Tri cunamija“ koje je izdala izdavačka kuća „Laguna“ iz Beograda.

****

Pošto imam preko 7.000 letova i 3.152 sata naleta, mnogo toga je bilo uzbudljivo.

Rade Radovanović
Izvor: danas.rs