Fric, Dobrila, Mate, Kinez Li... i Srđan Valjarević

Posle dvadesetak godina provedenih u Švajcarskoj, u malom mestu Rajnfeldenu blizu Bazela, Fric (nekada Gojko), Dobrila i njihov sin Mate vratili su se u domovinu, u Beograd. Kupili su stan od četrdeset kvadrata na Konjarniku, uselili su se i tu mirno žive.



Posle dvadesetak godina Srđan Valjarević je u Nedeljniku svake nedelje objavljivao novih sedam dana u životu ove trojke u opštini Voždovac. I bio je to rad sličan onome Dikensa, Artura Konana Dojla, Dostojevskog... da se ti nastavci iz novina (Nedeljnika) na kraju kompiliraju u knjigu „Fric i Dobrila“ koja je izašla nedavno u izdanju Lagune.

I sada u „bindžovanju“ ovih kolumni, malih epizoda u životu ove trojke, jasno je koliko ove priče obuhvataju više od četrdeset kvadrata stana na Konjarniku. One se rastežu na hektare i hektare Srbije u kojoj je i napasnik iz Brusa, spaljena kuća novinara iz Grocke i mnogo toga.

I knjiga je bila glavni povod da krenemo u razne teme, ali da se prevaziđe dnevno politički trenutak i da se zaroni u korene naših zabluda, lutanja i na kraju, kako će ih Valjarević nazvati – čistih poraza.

Da krenemo klasično. Kako su nastali Gojko i Dobrila, sada Fric i Dobrila?

Novak Novak je bio moj stric, i zbog besmislenih sukoba, razlaza u porodici, upoznao sam ga tek nekoliko godina pre njegove smrti. To je bilo na njegovu želju i baš smo se jako sprijateljili. Bio je divan čovek. I njegovu vrstu humora do tada nisam nailazio u životu. Bio je to humor bez ironije i cinizma. Bez onog ispriča ti vic, lupa te u rame, pa zajedno umiremo od smeha. Družili smo se, bio je već vrlo bolestan, njegova žena donese jedan viski, ja zapalim pljugu, on sedi u fotelji, uzme od mene mali gutljaj viskija, povuče nekoliko dimova i pričamo satima. I u jednom trenutku mi kaže: „Jesi li ti razmišljao da pišeš za novine?“ To je bilo 1993/1994. „Zvaće te sigurno. Kad-tad. Ali da znaš, nemaš neku veliku strast prema politici, kao i ja što nemam. Zato moraš da smisliš nešto što možeš u nastavcima da pišeš. Tako sam smislio ’Pozorište u kući’.“

Tada su se serije kao „Pozorište u kući“ radile kao što danas ti i ja radimo kolumne za Nedeljnik. Pisao je scenario u ponedeljak, utorak, onda sreda, četvrtak snimanje epizode, subota emitovanje. I dok smo se družili, smislim Gojka i Dobrilu. Dve-tri godine kasnije osnivao se Danas, pozovu me, dođe Duška Maksimović, urednica: „Je l’ bi mogao jednom nedeljno da nešto napišeš?“ A ja sam već imao spremno i tako je počelo sa „Gojkom i Dobrilom“. Tako da mi je Novak Novak pomogao najviše. Pisao sam tu kolumnu nekoliko godina i prestao.

A onda sam zahvaljujući Veljku Laliću opet počeo, tačnije nastavio. I imam potpunu slobodu, način na koji ću pisati, to mi odgovara. Pa sam odlučio da su bili u Švajcarskoj i vratili se u Beograd, da je Gojko promenio ime u Fric. Vezao sam se za tu porodicu više nego za svoju.

Zafale mi kada ih „ostavim“ na nekoliko dana. Nedeljom ništa ne pišem, ponedeljkom, utorkom pišem druge stvari i već u četvrtak mi nedostaju Fric, Dobrila i Mate. Pitam se šta radi njihov komšija Kinez Li. Šta li radi komšija Profesor filozofije u penziji? Počnem da mislim o njima. Kao da se premestim iz svoje gajbe kod njih. I uživam. Smejem se, lupetam, brišem, menjam... ali uživam.

Kad smo kod serija, priča, ekranizacija, da li ti je stvarno Aleksandar Tijanić nudio ekranizaciju?

Jeste, svojevremeno. Tijanić je otkupio četiri teksta, ali to nikada nije kasnije urađeno. Nikada nisam upoznao Tijanića. Sve je išlo preko posrednika.

Ova knjiga funkcioniše na nekoliko nivoa jer pratimo Frica i Dobrilu i njihov svet na Konjarniku, ali i svet oko njih jer se paralelno dešava i spaljivanje kuće novinara u Grockoj, Jutka i seksualno uznemiravanje u Brusu... Ovo je na neki način dokument vremena.

Iako Fric, Dobrila i Mate vode prilično hermetični život, ipak ih dotaknu stvari. To je ta razlika kad pišeš za novine.

I oni, iako deluju da su isključeni iz života, prilično su uključeni u stvari oko njih. Vratili su se u Beograd nakon dvadeset godina provedenih u Švajcarskoj, a to je kao da si spavao dvadeset godina. Zaspao si 2000. a probudio si se 2019. Ljudi misle da je to neka velika razlika. Ali nije. Probudio si se u Beogradu u kome se sve odvija i vraća kao 1999. Sve je isto.

Dakle ništa se suštinski nije promenilo od Gojka i Dobrile do Frica i Dobrile?

Ništa se suštinski nije promenilo. Samo su dvadeset godina stariji, a ostalo je sve isto. Količina pr...ravanja je ista. Ne možeš da kažeš – sad je više, ne, nego isto je i u istoj količini kao i pre. Ništa se ovde ne menja. Ne pričamo o tehnologiji. Ne, druže, život se ovde ne menja. Ovde stalno imaš neke klišee i fraze kao onu „Ljudi su postali apatični“. Pa bili su i onda, samo su tih godina postojale ozbiljnije političke organizacije, bavile se ozbiljnim temama, pa su smenili Miloševića i ekipu. A sada toga nema i sve je isto. Samo jedno pro...avanje na tone. Samo slušaš neka mrtva puvala koja pričaju prazne priče sve vreme. Ono od čega smo mi ovde oboleli – od nacionalizma, zahvaljujući Miloševiću, i to je isto, i dalje smo bolesni od toga.

Jedna konstantna kolotečina od zabluda i gluposti?

Jeste. Sigurno i da sva društva nisu ista. Tako da se ne može relativizovati da je tako svuda. Ali ovde se prosto lako utone u sve ovo u šta smo utonuli. Ono što nije isto je to što je za ovih dvadeset godina bilo dobrih knjiga, dobre umetnosti, ali to nije zasluga društva i države već pojedinaca.

Gojko i Dobrila su dočekali 5. oktobar.

Bio je 5. oktobar, Gojko je bio pijan tog dana, pa kad se probudio bilo mu je mnogo drago što Milošević nije više na vlasti. Ali nije imao pojma ko je pobedio. I tako je bilo. Ko je pobedio? Gojko nije mogao da zamisli da će jednog dana da sede zajedno Vesna Pešić i Vojislav Koštunica. O čemu će pričati? O čemu će pričati Zoran Đinđić sa Veljom Ilićem?

Da li se danas nešto promenilo? Ništa. Čak i da se nešto dogodi i da se vlast promeni, ko će pobediti? Zavetnici? Onda bolje da ovaj ne gubi.



Često se u stanu Frica i Dobrile gleda Animal planet. I ja sam uhvatio sebe da godinama unazad gledam takve kanale. Da li su domaći kanali toliko ogrezli u agresivnu političnost i sa jedne i sa druge strane da moramo da bežimo na ove kanale? A onda te dočekaju kritike da si apatičan.

Fric i Dobrila je trebalo da se prilagode na život u Srbiji, pa su gledali kanale koje su imali i u Švajcarskoj. To iskustvo sa prekidanjem nekih stvari u životu je korisno. Kada je pre dve godine počela korona, potpuno sam prestao da čitam na internetu neke novine i portale koje sam do tada čitao. Shvatio sam da imam više informacija nego što mi treba. Bolje se osećam kad ne znam šta neki ljudi rade, šta ko misli... I to prija. Imaš više vremena. Tako da sam i Fricu i Dobrili izbacio televizor iz kuće.

To su neki vicevi iz američkih filmova. Nikada ne vidiš glavnog lika kako puni telefon. Uvek mu je pun. Tako i ovi moji junaci. Nikad ih ne vidiš da gledaju TV informativu, a znaju šta se događa.

Siguran sam da postoje ljudi koji mogu da isključe informativni program ali mene bi grizla savest da nemam baš neki uvid. Imam potrebu da znam šta se događa, ne mogu da budem ravnodušan. Moraš da znaš da je loše, a i da znaš posledice ovog lošeg. Jer ima ljudi kojima je mnogo loše.

Sećaš se granatiranja Sarajeva. Četiri godine, druže, a mi živimo normalno. Nešto nije bilo u redu.

Moraš da znaš i za ovaj užas koji se dešava Džulijanu Asanžu. To je meni važnije od korone.

Pored Frica, Dobrile i Mate, bitni su Profesor filozofije u penziji ali i Kinez Li?

Bitno je jer i ja imam kinesku porodicu u kraju, moje komšije, viđamo se svaki dan, jedem često kod njih, zavoleo sam ih jako. A u priči ti stalno treba neka caka, pa sam onda ubacio fiktivnog Kineza Lija. Kako je najlakše da prihvatiš nekog drugog? Tako što upoznaš Kineza i sprijateljiš se. Onda možeš da prihvatiš koga hoćeš. Svakom Srbinu preporučujem da se dobro upozna i sprijatelji s nekim Kinezom. Posle će moći i sve drugo da prihvati.

Fric i Dobrila nose višeslojnost, i onda zaključak zašto bi samo roman bio forma nad kojom bi se uzdahnulo. Zašto se ne bi Srđan Valjarević kroz ove zbirne priče, kolumne, predstavio kao vrhunski analitičar?

Pa nekada su se veliki romani pisali kroz nastavke u novinama. I Dostojevski je to isto radio. I Čarls Dikens. Pa i Singer je pisao tako u nastavcima. Svake nedelje je objavljivao u novinama.

Recimo, nikada nisam bio veliki fan filmske trilogije „Kum“. Uvek mi je to bilo dosadno. Em dugo traje, onaj dodaje peškir Alu Paćinu koji se umiva tri minuta. Kao Budenbrokovi. A onda sam gledao Sopranose i shvatio da je to bolje od „Kuma“. Shvatiš da si s tim likovima svaki dan. I sa glavnim likom si i kad ide kod psihijatra, i kad ubija, i kad vara ženu, i kad voli ženu. Stalno si s njima. I još kad traje nekoliko godina.

I to je i u slučaju ove knjige „Fric i Dobrila“. Volim da radim iz nedelje u nedelju, kao što kažeš, pratiš ovo vreme, likove, stvari oko njih. Ne znam kako ću to da završim, ali znam da neću skoro.

Razgovarao: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik