Fransoaz Sagan: Žena koja je radila ono što želi

„Dobar dan, tugo“, „nemoralna“ priča o devojačkoj letnjoj avanturi, autorke Fransoaz Sagan, skandalizovala je francusko društvo i učinilo ovu osamnaestogodišnjakinju poznatom. Međutim, rano postignut uspeh doveo je do životnog puta ispunjenog alkoholom, narkoticima i propalim ljubavnim aferama.

Naslov za svoj roman je preuzela iz pesme Pola Elijara, a svoj književni pseudonim od Prusta. Godinama kasnije, Bridžit Brofi će izjaviti da je roman napisan „perom natopljenim francuskom književnošću“. Ipak, šezdeset godina ranije, objavljivanje prvog romana osamnaestogodišnje autorke uzburkaće francuske književne krugove. Dok je roman polako nestajao sa knjižarskih polica, Fransoaz Sagan je zadesio neviđeni uspeh – uspeh koji neće lako pasti u zaborav.

Tokom duge i plodne karijere, iz pera autorke će se izroditi još 20 romana, tri zbirke kratkih priča, devet pozorišnih komada, dve biografije i nekoliko publicističkih dela koja govore o stvarima, mestima i ljudima koje je volela. Neverovatan uspeh i uticaj koji je roman „Dobar dan, tugo“ postigao, kao i komešanje koje je prouzrokovao u francuskom društvu, učiniće ga autorkinim najpoznatijim delom.

Ovaj kratki roman od skoro 30.000 reči pripoveda o sedamnaestogodišnjakinji Sesil koja odlazi na odmor na Azurnu obalu sa svojim ocem, udovcem i rasipnikom koji će sa sobom povesti svoju mladu devojku. Ćerka se suočava sa prvim emocijama i avanturama – ljubavnom vezom kratkog daha sa zgodnim studentom prava. Letnju uživanciju i bezbrižnost poremetiće dolazak starije žene – prijateljice njene pokojne majke. Ova prefinjena pridošlica preuzeće stvari u svoje ruke, zapovedivši Sesil da prekine romansu kako bi ostajala u kući i radila domaće zadatke. Potom će se zaljubiti u njenog oca, a i on u nju. Kako bi sprečila njihovo venčanje, ćerka će skovati pakleni plan – lažnu vezu između očeve bivše devojke i Sesilinog momka koja bi trebalo da izazove ljubomoru i vrati odnose u pređašnje stanje.

Naizgled nemoralni ton romana doneo je Saganovoj popularnost i loš glas. Pravo ime joj je bilo Fransoaz Kuare i rođena je u buržoaskoj porodici u Lotu, premda su imali i stan u Parizu. Kao najmlađa od troje dece, često je kršila pravila katoličke škole koju je pohađala. Prema rečima njene prijateljice, Žilijet Greko, ona nikada nije odrasla: „Uvek joj je bilo 12 godina. Radila je ono što je želela.“

Bila je strastveni čitalac još od malih nogu i obožavala je Prusta, Stendala, Žida i Kamija. Ali u leto 1953. godine, morala je da izdrži tradicionalni porodični odmor na moru kako bi je nakon toga poslali u Pariz na pripreme za maturski ispit. Iako nije posvetila previše vremena učenju, u oktobru je položila ispit i upisala se na Sorbonu. U tom periodu je razvila naviku da provodi nekoliko sati dnevno u obližnjem kafiću, pišući u plavoj beležnici. Uveče bi prošetala do Sen-Žermen-de-Prea da se nađe sa prijateljicom Florens, ćerkom Andrea Malroa, pisca i budućeg ministra kulture, ili da bi potrošila džeparac na koncert nekog umetnika poput velikog američkog džez klarinetiste Sidnija Bečeta u Pozorištu Vje Kolombije.

„Imala sam jaku želju da pišem, i uz to nešto slobodnog vremena“, poveriće se ona Bler Fuler i Robertu Silversu, koji su je intervjuisali za Pariz Rivju, nedugo nakon što je doživela slavu. „Umesto bega u Čile sa grupom gangstera, može se i ostati u Parizu da bi se napisao roman. To mi deluje kao neverovatna avantura.“



Ono što je želala da proveri nije bilo to da li je u stanju da podari izuzetno književno delo, već da li uopšte poseduje snagu volje da privede roman kraju. Nakon dva do tri meseca, njen rukopis je bio završen, a 4. januara 1954. godine dostavila ga je izdavaču Reneu Žilijaru. Ispod naslova i njenog imena, bio je otkucan i datum njenog rođenja: 21. jun 1935. godine. Nekoliko dana kasnije, na adresu stana porodice Kuare koji se nalazi u bulevaru Malezerb stigao je telegram sledećeg sadržaja: „Javite se što pre kući Žilijar, molim.“

Ugovor, koji je sačinjen uz odobrenje roditelja, potpisan je na iznos od 50.000 franaka: duplo veći iznos od prvog ponuđenog, prepravljen rukom. Takođe, na zahtev roditelja, izmenjeno je i autorsko ime. Uz malo vremena za razmišljanje, Fransoaz se prisetila Prustovog „Traganja za izgubljenim vremenom“ i nadenula sebi ime po princezi Sagan.

U razgovoru sa Žilijarom, bilo je nekoliko predloga za drugačiji kraj romana. U jednom od njih, fatalna nesreća koja prekida idilično leto je izbačena i umesto nje se glavni junaci nalaze u narednom poglavlju svojih života, što je u finalnoj verziji nagovoešteno u kratkom poslednjem poglavlju, koje je preplavljeno mladalačkim pomirenjem sa melanholijom, koje više podseća na F. S. Ficdžeralda nego na njene lične heroje francuske književnosti.

Uspeh je bio momentalan i gromovit. Još u prvom mesecu nakon objavljivanja, magazin Pari Mač ju je nazvao „osamnaestogodišnjom Kolet“. U prvim nedeljama je dobila Nagradu kritike, a priznanja su pristizala sa mnogih neočekivnih strana. Šezdesetosmogodišnji dobitnik Nobelove nagrade, Fransoa Morijak, pisao je o njoj na naslovnici lista Le Figaro. „Književna vrednost eksplodira već na prvoj stranici i van svake je rasprave“, napisaće Morijak. Potpaljujući vatru sa suprotne strane, našao se glavni kritičar Le Monda, pesnik i romanopisac, Emil Anrio, koji je odbacio njen prvenac kao „nemoralan“. Uznemireni član žirija kritičara izjavio je da će „Dobar dan, tugo“ naneti „fatalni udarac o predstavi mladih Francuskinja u očima stranaca“.

Prema mišljenju Saganove, neodobravanje je moglo da se objasni pravilima i propisima države koja je i dalje bila većinski katloičke veroispovesti. „Bilo je nezamislivo da devojka od 17 ili 18 godina vodi ljubav sa muškarcem svojih godina, a da nije zaljubljena, i da za to nije kažnjena“, napisaće 30 godina kasnije. „Ljudi nisu bili u stanju da se izbore sa idejom da devojka ne mora da se ludo zaljubi u momka, i da pritom ne mora da ostane u drugom stanju. Bilo je takođe neprihvatljivo da mlada devojka ima pravo da sa svojim telom postupa kako ona želi, i da pruža sebi zadovoljstvo a da ne bude kažnjena za to.“ Pokazalo se da se privlačnosti skandala ne može odoleti; prema podacima izdavača, samo u Francuskoj je u prve dve godine prodato više od 350.000 primeraka.

Saganova je imala mnogo toga novog da nauči, i to odmah. Ubrzo je počela da prezire predvidljivi ton članaka koji su preplavljivali stranice novina i časopisa u kojima se sugerisalo da je Sesil zapravo sama autorka. „Ne tragam za preciznošću kada prikazujem ljude“, izjaviće za Pariz Rivju. „Pokušavam da verodostojno prikažem ljude koje sam izmislila.“ Drugi kritičari su zaključivali da bi tako pronicljivo i prefinjeno delo moralo biti iz pera dosta starijeg pisca, verovatno muškarca, i objavljeno pod imenom jedne tinejdžerke kako bi izazavalo pometnju.

Postaće poznata ličnost. Kada bi ušetala u restoran, svi bi se okretali za njom i svaki razgovor bi bio prekinut. Magazin El će je poslati da izveštava iz Njujorka i sa Kaprija. Kako je novac pristizao, tako joj je i prolazio kroz ruke. Uzela je stan na elitnoj levoj obali Pariza i kupila jaguar XK140 kabriolet. Starim prijateljima su se pridružili novi, a račun je uvek plaćala ona. „Svima je ugađala“, priseća se Žilijet Greko.

Napustila je studije i posvetila dve godine pisanju nastavka. Roman „Izvestan osmeh“ govori o dvadesetogodišnjoj studentkinji na Sorboni – devojci koja je ponovo mlađa od same autorke – koja se upušta u ljubavnu avanturu sa ujakom svog momka. Sigurnost sa kojom je napisan narativ u trećem licu ukazaće na to da se uspeh njenog prvenca nije dogodio slučajno.



Do tada će se i Britanci i Amerikanci zagrejati za ovaj književni fenomen. Englesko izdanje romana „Dobar dan, tugo“, u prevodu Ajrin Eš, objavio je Džon Mari 1955. godine, nakon čega će uslediti izdanje u mekom povezu za Pingvin izdavaštvo. Godine 2013, uredništvo Pingvina uočilo je propuste koje je Ešova napravila, izostavivši više od 100 redova originalnog teksta, uključujući pasuse u kojima je opisan fizički kontakt između junaka, i odlučili su da poruče nov prevod od nekadašnjeg predavača francuske književnosti na Univerzitetu u Glazgovu, u želji da se celokupan tekst predstavi javnosti.

Saganova će se baciti na posao pišući svoj četvrti roman „Volite li Bramsa“, suptilan portret žene od 39 godina koji će nas navesti da pomislimo da je autorka u svojih pet godina života prikupila dvadeset godina emotivnog iskustva. U isto vreme, Oto Preminger će snimiti film „Dobar dan, tugo“ koji će premijerno biti prikazan 1958. godine. Film je lišen emotivnih nijansi kojima je roman protkan, a nama ostaje da se sa žaljenjem pitamo kako li bi ga mladi Luj Mal ili Fransoa Trifo adaptirali, naravno, sa francuskom glumačkom postavom.

Takođe u tom periodu, Saganova je preživala i ozbiljne povrede koje je zadobila u saobraćajnoj nesereći u svom novom aston martinu. To će verovatno biti prvi (javni) znak da joj život neće biti bez problema i nedaća. Nedugo nakon oporavka od povreda, stupiće u brak sa prvim mužem, 20 godina starijim urednikom (iza sebe je ostavila dva propala braka). Iz drugog braka sa američkim umetnikom, koji je trajao svega 11 meseci, dobiće sina Denisa. Nakon toga će uslediti veze i sa muškarcima i sa ženama, uključujući i desetogodišnju vezu sa francuskom modnom stilstkinjom Pegi Roš. Tadašnji predsednik Francuske Fransoa Miteran biće čest gost u njihovom pariskom stanu.

Stalni pratioci njenog uspeha bili su viski, kokain i kocka, čemu će se naposletku priključiti i heroin koji će značajno uticati na njen fizički i profesionalni krah. Tračak nade se pojavio 1984. godine kada je objavila „Sa najlepšim sećanjem“, zbirku predivnih sećanja i eseja. Međutim, smrt Pegi Roš koja je nastupila 1991. godine od raka pankreasa označiće kraj perioda u kom je Saganova imala ispunjen život; ubrzo će njeni povremeni nastupi na televiziji pokazati jednu uznemirujuću, izmučenu i rastrojenu figuru. Na kraju će se povući u seosku kuću u Ekmovilu, blizu Onflera, gde je prvobitno priređivala zabave tokom šezdesetih godina.

Sav novac je potrošen. Njeni prijatelji, koji su bespomoćno posmatrali kako se uništava, imali su poteškoća da stupe u kontakt sa njom zahvaljujući kućepazitelju. Kada je 24. septembra 2004. godine preminula od plućne embolije u 69 godini života, njena dugovanja su bila oko milion evra.

Mnogo godina pre toga, dobila je na poklon plavu beležnicu u kojoj će napisati „Dobar dan, tugo“ i koju će dati prijateljici na čuvanje. Kada je prijateljica preminula, saznala je da je beležnica nestala bez traga. O tome će pisati u poslednjoj knjizi koju je objavila za života – Derrière l'Epaule, zbirci autobiografskih fragmenata koji nažalost nikada nisu prevedeni. „Još jedna dobra stvar koje više nema“, napisaće Fransoaz Sagan.

Autor: Ričard Vilijams
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković