„Frankenštajnov“ čudan i uvrnut život

Da li smo, nakon dve stotine godina, spremni za istinu o romanu autorke Meri Šeli?



Meri Vulstonkraft Godvin Šeli započela je pisanje knjige „Frankenštajn: moderni Prometej“ kada je imala osamnaest godina, dve godine nakon što je ostala trudna sa svojim prvim detetom, bebom kojoj nije dala ime. „Podoji bebu, čitaj“, pisala je u svom dnevniku, svaki dan, dok nije došao jedanaesti dan: „Probudila sam se po noći, kako bih je podojila, ali činilo mi se da tako mirno spava, da nisam želela da je budim“, a zatim, ujutro, „Pronašla sam moju bebu mrtvu“. Sa tugom zbog gubitka pojavio se i strah od „groznice zbog mleka“. Grudi su joj bile natečene, upaljene, niko nije sisao mleko iz njih; i njeni snovi su se pretvorili u košmare. „Sanjala sam da je moja mala beba ponovo oživela; da joj je samo bilo hladno i da smo je trljali uz vatru, i da je oživela“, napisala je u svom dnevniku. „Probudila sam se i više nisam imala bebu.“

Ponovo je zatrudnela samo nekoliko nedelja kasnije. Verovatno je još dojila svoju drugu bebu kada je počela da piše „Frankenštajna“, a treće dete je začela dok je završavala knjigu. Nije stavila svoje ime na knjigu – anonimno je objavila „Frankenštajna“ 1818. godine, što ni nije uradila jer se brinula da bi mogla da izgubi starateljstvo nad svojom decom – a ni svom čudovištu nije dala ime. „Anonimni androdemon“, tako ga je nazvao jedan čitalac. U prvom pozorišnom izvođenju „Frankenštajna“, koje se odigralo u Londonu 1823. godine, čudovište je u programu navedeno kao „––––––“ (Do tada je autorka rodila četvoro dece, sahranila troje i izgubila još jedno dete kojem nije dala ime. Pobačaj je bio toliko ozbiljan, da je zamalo umrla od krvarenja, koje je prestalo kad ju je njen muž naterao da sedi na ledu).

„Dobro je izostaviti ime kada ono ne postoji“, prokoemntarisala je Meri Šeli izostanak imena čudovišta u programu predstave. Ni sama nije imala sopstveno ime. Poput bića sastavljenog od delova leševa koje je sakupljao Viktor Frankenštajn, njeno ime je bilo sastavljeno iz više delova: ime njene majke, feministkinje Meri Vulstonkraft, dodato prezimenu njenog oca, filozofa Vilijama Godvina, prikačeno na ime njenog supruga, pesnika Persija Biša Šelija, kao da je Meri Vulstonkraft Godvin Šeli zbir njenih porodičnih odnosa, kost njihove kosti i meso njihovog mesa, ako ne i mleko mleka njene majke, jer je njena majka umrla jedanaest dana nakon što ju je rodila, previše je bila bolesna da bi je podojila – probudila se i više nije imala majku.

„Jedne turobne noći u novembru shvatio sam šta sam postigao svojim napornim radom“, kaže Viktor Frankenštajn, student, pričajući svoju priču. Kiša udara po oknu prozora; bledo svetlo treperi na sveći koja se gasi. Gleda kako „beživotna stvar“ koja leži ispred njegovih nogu postaje živa: „Video sam kako se ukočeno, žuto oko ovog stvorenja otvara; teško je disao, dok su mu se ruke i noge grčile.“ Pošto se dugo trudio da to stvorenje oživi, i sam se zgrozio i užasnuo, „nesposoban da prihvati aspekt bića koje je sam stvorio“, a zatim je pobegao, napuštajući svoju kreaciju, kojoj nije dao ime. „Ja, jadan i napušten, ja sam pobačaj“, kaže stvorenje, pre nego što, u poslednjoj sceni knjige, nestaje na santi leda koja pluta u nepoznatom pravcu.

„Frankenštajn“ sadrži četiri priče u jednoj: alegoriju, basnu, epizodni roman i autobiografiju, haos književne plodnosti, koji je mladoj autorki zadao muke prilikom objašnjavanja ovog svog „groznog dela“. U uvodu, za novo izdanje 1831. godine, odgovorila je na ponižavajuće pitanje „Kako sam ja, tada mlada devojka, smislila i razvila tako groznu ideju“ i sastavila priču u kojoj se ona ne spominje kao autor, insistirajući na tome da joj se priča javila u snu („Videla sam – zatvorenih očiju, ali akutnim mentalnim vidom – videla sam bledog učenika bezbožne umetnosti, kako kleči pored stvorenja koje je sastavio“) i da se pisanje samo sastojalo od „prepričavanja“ tog sna. Vek kasnije, kada je teturavi, namrgođeni Boris Karlof glumio to biće u sjajnom filmu „Frankenštajn“ iz 1931. godine, koji je režirao Džejms Vejl, čudovište – koje je u romanu bilo izrazito elokventno, naučeno i ubedljivo – više nije bilo samo bezimeno, već nije ni govorilo, kao da je ono što je Meri Vulstonkraft Godvin Šeli želela da kaže bilo previše radikalno da bi se moglo čuti, kao da je to bila neizdrživa agonija.

Svaka knjiga je nova, kao novorođena beba, ali „Frankenštajn“ je, često se pretpostavlja, više sastavljen, nego napisan, što predstavlja neprirodno rođenje, kao da je sve što je autorka radila bilo sastavljanje tuđih priča, posebno od priča njenog oca i njenog muža. „Ako je Godvinova ćerka filozofirala“, napisao je jedan kritičar sredinom dvadesetog veka, „Šelijeva žena poznavala je jezive čari morbidnog, tajanstvenog, naučno bizarnog.“ Ta snishodljivost, ideja da je autor posuda u kojoj se nalaze ideje drugih ljudi – fikcija u kojoj je autorka učestvovala, kako bi se izbegao skandal njenog sopstvenog mozga – na neki način objašnjava zašto je „Frankenštajn“ toliko čitan i izvođen, dva veka nakon njegovog objavljivanja. Originalno izdanje iz 1818. godine, izdavačka kuća Pingvin izdala je kao dvostruko izdanje, mekih korica, sa uvodom ugledne biografkinje Šarlot Gordon, a izdavačka kuća Livrajt izdala je lepo ilustrovano izdanje, tvrdih korica, pod nazivom „The New Annotated Frankenstein“, koje je uredio Lesli S. Klinger. Juniversal razvija modernu verziju filma „Bride of Frankenstein“ sa liste starih horor filmova. Zbog filmografije koja rekapitulira ovu političku obmanu, starost superheroja će uskoro dostići starost čudovišta. Ali šta se dešava sa bebom?

„Frankenštajn“, priča o stvorenju koje nema ime, posle dve stotine godina može da predstavlja bilo šta. U poslednje vreme, shvata se kao upozorenje tehnolozima iz Silicijumske doline, interpretacija koja ne potiče iz romana 1818. godine, nego iz kasnijih verzija knjiga i filmova, posebno iz filma iz 1931. godine, koji je svoj moderni oblik poprimio posle Hirošime. U tom duhu, izdavačka kuća M.I.T. Press objavila je izdanje originalnog teksta koje je „posvećeno naučnicima, inženjerima i kreativcima svih vrsta“. Knjigu predstavljaju kao katehizam dizajnerima robota i pronalazačima veštačkih inteligencija. „Kajanje je ugasilo svaku nadu“, kaže Viktor, u prvom poglavlju druge knjige, kada je stvorenje počelo da ubija sve ljude koje Viktor voli. „Bio sam autor nepromenljivog zla; i svaki dan sam živeo u strahu da li će čudovište koje sam stvorio počiniti neku novu strahotu.“ U M.I.T. izdanju dodata je i fusnota: „Kajanje koje Viktor iskazuje podseća na osećanja koja su ophrvala Roberta Openhajmera kada je bio svedok ogromne snage atomske bombe... Naučnici moraju da budu svesni svoje odgovornosti pre nego što svoje kreacije puste na slobodu.“

Roman može da se tumači na ovaj način, ali to uključuje skoro potpuno brisanje stvari o polu i rođenju, brisanje svega ženskog – to je prva pomenula Mjurijel Spark, u biografiji o Šeli, objavljenoj 1951, povodom stote godišnjice njene smrti. Spark, koja je detaljno čitala Šeline dnevnike i temeljno promišljala o tome kako se autorka osećala tokom osam godina ulančanih trudnoća i gubitaka beba, tvrdila je da „Frankenštajn“ nije zbog toga manje delo fikcije, već književno delo upečatljive originalnosti. Hiljadu devetsto sedamdesetih godina to su tumačenje imali i feministički književni kritičari koji su pisali o „Frankenštajnu“ kao o delu koje je utabalo put naučnoj fantastici uz pomoć „ženske gotike“. Elen Moers je tvrdila da je rad Meri Šeli bio originalan, zato što je bila autorka, koja je ujedno bila i majka. Tolstoj je imao trinaestoro dece, rođenih kod kuće, ukazala je Moers, ali glavne autorke iz osamnaestog i devetnaestog veka, Ostin i Dikinson, obično su bile „usedelice i device“. Šeli je bila izuzetak.

Takva je bila i Meri Vulstonkraft, žena koju Šeli nije poznavala kao majku, već kao autorku, koja je, između ostalog, pisala i o tome kako odgajati dete. „Verujem da je dužnost svakog racionalnog bića da dobije potomstvo“, napisala je Vulstonkraftova u delu „Thoughts on the Education of Daughters“, iz 1787. godine, deset godina pre nego što je rodila autorku „Frankenštajna“. Kako Šarlot Gordon beleži u svojoj dvostrukoj biografiji „Romantic Outlaws“, Vulstonkraftova prvi put upoznaje svog kolegu, političkog radikala Vilijama Godvina 1791. godine, na večeri u Londonu, koju je je organizovao izdavač knjige „Prava čoveka“ Tomasa Pejna. Vulstonkraftova i Godvin „obostrano su bili nezadovoljni jedno drugim“, Godvin je kasnije napisao. Bili su najpametniji ljudi u prostoriji i nisu mogli da se ne svađaju celo veče. Vulstenkraftina knjiga „Odbrana prava žene: sa kritičkim opaskama na politička i moralna pitanja“ izašla je 1792. godine, a sledeće godine Godvin je objavio „Political Justice“. Godine 1793, Vulstonkraftova je zatrudnela za vreme afere sa američkim diplomatom Gilbertom Imlejom („U sebi negujem biće“, napisala je Imleju). Nedugo nakon što je Vulstonkraftova rodila ćerku, koju je nazvala Fani, Imlej ju je napustio. Ona i Godvin postali su ljubavnici 1796. godine, a kada je zatrudnela, venčali su se zbog bebe, iako nijedno od njih dvoje nije verovalo u brak. Godine 1797, Vulstonkraftova umire od infekcije koju je dobila zbog zaraženih prstiju lekara koji joj je rukama, iz materice, uklonio posteljicu. Godvinova ćerka nosila je ime njegove mrtve supruge, kao da ju je to moglo oživeti, kao da je to bilo ponovno rođenje.

Meri Vulstonkraft Godvin je 1812. imala petnaest godina kad je upoznala Persija Biša Šelija. On je imao dvadeset godina, bio je oženjen, a supruga mu je bila trudna. Pošto je zbog svog ateizma izbačen sa Oksforda, zbog čega ga se otac odrekao, Šeli je potražio Vilijama Godvina, svog intelektualnog heroja, svog nerođenog oca. Šeli i Meri Godvin provodili su dane udvarajući se jedno drugome, iako je to bilo nemoralno. Koliko je tu bilo romantizma, toliko je bilo i romantike, u strastvenom čitanju dela njenih roditelja, dok su sedeli pored Vulstonkraft spomenika, u dvorištu crkve Sent Pankras. „Idi do groba i čitaj“, napisala je u svom dnevniku. „Idi sa Šelijem u crkveno dvorište.“ Očigledno je da su i više nego čitali, jer je bila trudna kada je otišla s njim, bežeći iz očeve kuće u pola noći, zajedno sa svojom polusestrom, Kler Klermont, koja je, takođe, želela sve da upropasti.

Ako je neki muškarac poslužio kao inspiracija za Viktora Frankenštajna, to je bio Lord Bajron, koji je pratio svoju maštu, prepuštao se strastima i napustio svoju decu. Bio je „lud, loš i opasan poznanik“, kako je jedna od njegovih ljubavnica izjavila, uglavnom zbog velikog broja ljubavnih afera, u koju spada i ona sa njegovom polusestrom Ogastom Li. Bajron se oženio u januaru 1815. godine, a ćerka Ada rođena je u decembru. Ali, kad ga je supruga napustila, nakon godinu dana braka, Bajron je bio primoran da više nikada ne vidi svoju ženu ili ćerku, kako njegova supruga ne bi napravila skandal i obelodanila njegovu aferu sa Lijevom. (Ada je imala otprilike isto godina koliko bi imala beba Mari Godvin da je preživela. Adina majka je, strahujući da devojčica ne postane pesnikinja, luda i loša kao i njen otac, odgajala dete da postane matematičarka. Ada Lavlejs, naučnica maštovita kao i Viktor Frankenštajn, napisala je 1843. godine teorijski opis računara za opštu namenu, čitav vek pre nego što je napravljen.)

U proleće 1816. godine, Bajron je, bežeći od skandala, napustio Englesku i otišao u Ženevu, i tamo je upoznao Persija Šelija, Meri Godvin i Kler Klermon. Moralisti su ih nazivali „Liga incesta“. Do leta, Klermonova je zatrudnela sa Bajronom. Bajronu je bilo dosadno. Jedne večeri je izjavio: „Svako od nas će napisati priču o duhovima.“ Godvinova je započela priču koja će kasnije postati „Frankenštajn“. Bajron je kasnije napisao, „Mislim da je to čudesna knjiga za devojku od devetnaest godina, u to vreme.“

Tokom meseci kada je Godvinova svoju priču o duhovima pretvarala u roman i negovala još jedno stvorenje u stomaku, Šelijeva supruga, sada trudna sa trećim detetom, se ubila; Klermonova je rodila Bajronovu devojčicu, mada je većina ljudi pretpostavila da je dete Šelijevo, a Šeli i Godvinova su se venčali. Jedno vreme su pokušavali da usvoje tu devojčicu, ali ju je kasnije Bajron odveo sa sobom, primetivši da gotovo sva deca Godvinove i Šelija umiru. „Uopšte se ne slažem sa načinom lečenja dece u njihovoj porodici – trebalo bi da pregledam dete pre nego što ode u bolnicu“, okrutno je napisao o Šelijima. „Jesu li ga uopšte negovali?“ (Bajron, koji ni u jednom momentu nije bio zainteresovan za negovanje deteta, devojčicu je smestio u manastir, gde je umrla u petoj godini života.)

Pisanje „Frankenštajna“, započeto je u leto 1816. godine, a roman je objavljen osamnaest meseci kasnije, sa nepotpisanim predgovorom Persija Šelija i posvetom Vilijamu Godvinu. Knjiga je odmah postala senzacija. „Čini se da je opštepoznata i jako čitana“, napisao je prijatelj Persiju Šeliju. Valter Skot je napisao u prvom prikazu knjige: „Čini se da nam autor otkriva neuobičajenu moć pesničke mašte.“ Skot je, kao i mnogi čitaoci, pretpostavio da je autor Persi Šeli. Recezenti koji nisu voleli ovog romantičarskog pesnika prokleli su knjigu i nazvali je godvinijanskim radikalizmom sa primesama bajronovske bezbožnosti. Džon Kroker, konzervativni poslanik parlamenta, ocenio je roman „Frankenštajn“ kao „delo užasne i odvratne apsurdnosti“ – radikalno, neskladno i nemoralno.

Ali politika „Frankenštajna“ je toliko zamršena koliko i sama struktura priče, koja je složena poput babuški. Najveća lutka je skup pisama engleskog avanturiste njegovoj sestri, u kojima prepričava svoju ekspediciju sa Arktika i susret sa čudnim, omalovaženim Viktorom Frankenštajnom. U samom iskazu avanturiste,
Frankenštajn priča priču o svom sudbonosnom eksperimentu, zbog kojeg je nateran da svoje stvorenje prati svuda po svetu. A u Frankenštajnovoj priči se nalazi i priča koju je ispričalo biće, najmanja babuška, beba, koja se nalazi u samom centru.

Struktura romana „Frankenštajn“ često je zbunjivala one koji su bili protiv političkog radikalizma. Čini se da je roman i jeretički i revolucionarni, a u isto vreme i kontrarevolucionarni. Sve zavisi od toga koja lutka priča priču.

Meri Vulstonkraft Godvin Šeli trudila se da ne bude samo Frankenštajn taj koji će pokupiti simpatije čitalaca, jer je njegova patnja  strašna, već i samo stvorenje, čija je patnja još strašnija. Umetnost knjige leži u načinu na koji Šelijeva podstiče simpatije čitalaca, stranicu po stranicu, pasus po pasus, čak i red po red, od Frankenštajna do stvorenja, čak i kada je reč o zlokobnim ubistvima koje je biće počinilo, od malog Frankenštajnovog brata, zatim najboljeg prijatelja i, na kraju, njegove neveste. Mnogo dokaza govori da je Šelijeva uspela u tome. „Pravda je nesporno na njegovoj strani“, napisao je jedan kritičar 1824. godine, „a njegova patnja nas, po mom mišljenju, duboko potresa.“

Autor: Džil Lepor
Izvor: newyorker.com
Prevod: Lidija Janjić
Napomena: integralna verzija teksta se može naći u originalu ovde.