Flora Sends: Engleskinja u srpskoj uniformi

Luiz Miler, autorka knjige "Naš brat", o životu legendarnog kapetana prve klase Flore Sends. Jedina žena iz zapadne Evrope koja se borila na frontu.

Samo osam dana pošto je objavljen rat između Velike Britanije i Nemačke, 12. avgusta 1914. godine, grupa bolničarki okupila se na peronu železničke stanice Čering kros. Među njima je bila i Flora Sends (1876-1956), tridesetosmogodišnja Engleskinja koja je govorila s mekim irskim naglaskom. Kad je čula vest da je Britanija stupila u rat, smesta je ostavila društvo, sela u svoj francuski trkački automobil i našla se u nepreglednom redu žena koje su grozničavo tražile ratne poslove pred sedištem britanskog Crvenog krsta u Londonu...

Ovako počinje priča o legendarnoj Flori Sends koja se junački borila na strani srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Njenu biografiju opisala je Luiz Miler u romanu "Naš brat - život kapetana Flore Sends", koji je objavila "Laguna" u prevodu Nenada Dropulića.

- Bila je jedinstvena pojava, otelotvorenje nezavisne, otvorene i odlučne "nove žene". Ona je jedina žena sa Zapada koja se sa puškom u ruci borila kao vojnik u srpskoj vojsci, i kao vojnik uopšte u Prvom svetskom ratu. U aktivnoj službi stigla je do čina poručnika, a u rezervi je unapređivana još dva puta, do kapetana prve klase - kaže za "Novosti" Luiz Miler, koja je nedavno bila gost Beograda.

U Srbiji je, podseća naša sagovornica, bilo žena-vojnika Srpkinja, ali Flora je jedina pripadnica zapadnih zemalja saveznika koja se na frontu borila sa puškom u ruci.

- Pre toga je bila bolničarka. Stupila je u Gvozdeni puk "Knjaz Mihailo", Moravske divizije, u novembru 1915. godine, kao vojnik, borac. Baš u vreme kada je počela velika nemačka ofanziva i kada je srpska vojska krenula da se povlači ka jugu. Ratovala je uglavnom na bugarskom frontu, i u jednoj od mnogih bitaka za grad Bitolj, teško je ranjena od bugarske granate. Posle ozdravljenja, vratila se u vojsku i ostala, borila se sve vreme rata, odlikovana je Karađorđevom zvezdom i bila je veoma poznata u svoje vreme u čitavom svetu. O njenim podvizima pisali su "Njujork tajms", londonski "Tajms", njena slika izlazila je na naslovnim stranama u Srbiji i širom sveta - kaže Miler.

Beograd je hrabroj Engleskinji pre nekoliko godina dao ulicu na Dedinju, o njoj je snimljeno nekoliko dokumentarnih filmova, ali, nažalost, po rečima autorke, Flora polako počinje da pada u zaborav u Velikoj Britaniji.

- Mada moram da naglasim, pošto je bila ljubitelj dobre kapljice, sasvim prikladno postoji jedan pab u sumnjivom delu Londona koji nosi njeno ime. Velika Britanija je sklona da pamti velike bitke u kojima su Britanci doživeli velike gubitke na zapadnom frontu, pre svega bitku na Somi, naravno, ali Flora i sve te mnogobrojne, plemenite žene koje su na bilo koji način radile u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata, uglavnom su zaboravljene. Britansko pamćenje je prilično kratko. Mislim i nadam se da već ono što se dogodilo devedesetih godina u Srbiji polako počinje da se zaboravlja, a priča o Srbiji u Prvom svetskom ratu već je odavno zaboravljena, nažalost. U Srbiji nije potrebno govoriti o tome, to je kao prodavati sneg Eskimima. Srbi znaju priču o svojoj zemlji u tom ratu, ali mi je bilo drago što mogu da predstavim Florin lik novim Britancima, i neku vrstu istorije Srbije, jer ova knjiga je i jedno i drugo - kaže Miler.

Flora, kao ni ostale žene koje su došle u ratom pogođenu Srbiju 1914. i 1915, nije ništa znala o našoj zemlji. U Engleskoj se, kaže naša sagovornica, jedino znalo za ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine.

- To im je možda dalo neku početnu sliku o tome šta može u Srbiji da im se desi, međutim, uopšte nije bilo tako. Bile su veoma toplo dočekane i prihvaćene. Srbija nije imala taj luksuz da odbije bilo čiju pomoć. Svako ko je došao bio je dobrodošao, pogotovu te prilično odlučne Engleskinje, koje su znale šta hoće i nisu uopšte prihvatale "ne" kao odgovor. Srbi su bili prilično zapanjeni kad su ih videli, a i one su bile zapanjene zemljom, međutim, doživele su izuzetno gostoprimstvo. Flora je posle rata ostala da živi u Srbiji, u Beogradu, naučila da govori srpski tečno i Srbija je zaista postala njena druga domovina. Veoma dobro je upoznala Srbe, na neki način i postala Srpkinja. Zavolela je Srbiju. Ovde se i udala, za belog Rusa Jurija Judeniča - priča Miler.

Kada su Nemci 1941. napali tadašnju Jugoslaviju, Flora se kao oficir u rezervi, iako je prešla starosnu granicu za regrutaciju, dobrovoljno prijavila da se bori u Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci. Kraj drugog svetskog rata Flori je doneo teške dane.

- Neposredno posle oslobođenja Beograda, komunisti su bili veoma agresivni, to nije bio onaj blagi Titov komunizam koji se razvio kasnije. U okviru novog režima i sistema, mnogi ljudi su napredovali tako što su prijavljivali jedni druge tajnoj policiji. Uprkos tome što se hrabro borila protiv Nemaca i protiv Bugara, u Prvom, protiv nacista u Drugom ratu, partizani su bili previše za nju, tako da je bila primorana da napusti Beograd, u februaru 1945, i vrati se u Englesku, posle trideset godina života u Srbiji. Imala je 69 godina, bilo joj je veoma teško. I mnoge druge žene koje su došle, udale se za Srbe i živele ovde, prilično su stradale u to vreme - kaže autorka.

Flora više nikada nije došla u Srbiju, ali, kaže naša sagovornica, neke srpske tradicije odnela je u Veliku Britaniju:

- Prilično je zapanjivala svoju plemenitu porodicu, bacajući i razbijajući čaše u kamin, posle zdravice!


TALENTOVANI RAGBISTI

Istražujem priču o 27 srpskih dečaka koji su preživeli povlačenje preko Albanije, a saveznici ih poslali u Edinburg, na oporavak. Tamo su završili jednu od najboljih škola u Škotskoj, "Džordž Heriots". Kasnije su neki od njih diplomirali na Univerzitetu u Edinburgu. Šta mi je tu najzanimljivije? Bili su sjajni igrači ragbija, ušli u reprezentaciju svoje škole, koja je bila jedan od najboljih timova u Velikoj Britaniji. Ti dečaci su došli jedva živi iz Albanije, kao kosturi. Jedan od njih, Toma Tomić, bio je toliko dobar da bi verovatno postao škotski reprezentativac u ragbiju, da je ostao u Britaniji. Većina tih dečaka vratila se u Srbiju - priča Miler.

Autor: Bane Đorđević
Izvor: novosti.rs