Fizičar Branko Lalović – pionir solarne energetike „koji je zračio“

U loncu se krčka pasulj.

Bez struje, bez vatre. Prikačen je na uspravni, veliki metalni tanjir sa ogledalcima blago zaokrenut ka Suncu, nalik na svetlucavu satelitsku antenu koja stoji na zemlji. Ovako je primenu solarne energije novinarima još pre četiri decenije demonstrirao fizičar Branko Lalović.


Takozvani „solarni pasulj“ kuvao se u Vinči ispred Lalovićeve Vile Sunce gde je ovaj dugogodišnji saradnik Instituta za nuklearnu energiju izvodio mnoge eksperimente.

Na obroncima Beograda, u mestu poznatom po praistorijskom arheološkom nalazištu iz mlađeg kamenog doba, radio je u specijalizovanoj „010“ laboratoriji za eksperimentalnu fiziku, navodi se u nedavno objavljenoj knjizi o njemu „Ratnik sunca“.

Iako prvobitno nuklearni fizičar, od sedamdesetih godina počeo je da širi ideje predavanjima o korišćenju sunčevog zračenja za grejanje vode i dobijanje električne energije.

„Profesor Lalović je pionir savremene solarne energetike u Srbiji i Jugoslaviji. To je čovek koji je isto kao i Robert Openhajmer, otac atomske bombe u Americi, napravio otklon od korišćenja nuklearnog zračenja i atomske bombe zbog njihove razorne moći“, kaže Tomislav Pavlović, profesor fizike na Prirodno-matematičkom fakultetu (PMF) Univerziteta u Nišu u penziji.

Robert Openhajmer, američki fizičar, bio je tokom Drugog svetskog rata na čelu istraživačkog tima za izradu atomske bombe, da bi kasnije bio protiv toga. Sličan put u jugoslovenskim okvirima prešao je i Lalović.

Magnet za slušaoce

Dok je Lalović predavao na PMF-u u Nišu, Pavlović mu je bio asistent od 1976. godine.

„Izuzetno dobar i skroman čovek, korektan i uvek spreman da pomogne i sa kojim je moglo o svemu da se razgovara, bio je obrazovan i imao širinu. Gostovao je na televizijama, često su ga pozivali – zračio je“, kaže njegov nekadašnji saradnik.

Tako je, dodaje, inspirisao i mnoge mlade ljude da se bave naukom.

Ustajao je kada govori, a slušaoci su netremice pratili njegova izlaganja bilo u televizijskim studijima, u amfiteatrima ili dnevnoj sobi, opisuje Živojin Petrović, autor knjige o Lalovićevom životu i radu.

„Bio je čovek pun akcije, harizme, magnet za slušaoce. Otvorenih usta bismo slušali njegova izlaganja, ne samo naučna već i obična, životna“, kaže Petrović za BBC na srpskom.

Ovaj direktor regionalnog TV kanala za nauku i umetnost Brejnz (Brainz), za Lalovića je vezan privatno – on mu je bio ujak. Petrovićeva majka, lekarka, bila je rođena Lalovićeva sestra.

Porodična želja da se oduži ujaku, ali i potreba da šira javnost sazna za njega podstakle su ga da napiše knjigu kada je pred pandemiju dobio hrpu Lalovićeve lične dokumentacije od zajedničkih rođaka iz Amerike.

I na razgovor za BBC doneo je Lalovićevu veliku braon torbu, krcatu papirima, rukopisima i crnobelim fotografijama ovog fizičara. Dokumentacija je još 1988. namenjena Petroviću, ali je tek 2019. godine stigla do njega.

Fizičar je pred smrt živeo s njima, a Petrović se priseća epizode pred odlazak Lalovića na lečenje u Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu.

„Na izlasku iz stana pokazao mi je na ćošak njegove sobe, koja je bila do moje, delili smo zid i rekao mi je: ‘Žiks, ovo je za tebe, čuvaj, jednog dana ćeš možda koristiti’“, prepričava autor.

Tad kao maturant, kaže, nije bio svestan koliko je ujakov rad vredan. Zbog mnogih osetljivih detalja, od kojih su neke nosile oznaku tajnosti, dok je Živojin bio u vojsci, njegovi roditelji su torbu poslali u Ameriku kod rođaka.

S ponosom je otvara i pokazuje sve detaljno, vadeći iz providne folije čak i prototip solarne ćelije – od posebnog materijala amorfnog silicijuma koju je izradio Lalović. Pruža sivu tanku ploču sa tri tačke odozgo.

„Amerikanci su ludovali za tim proizvodom, ovo vidimo da sada stoji na krovovima, a on je to patentirao početkom osamdesetih. Danas se proizvodi u poboljšanom tehnološkom smislu, ali je osnova ona koju je on osmislio“, kaže Petrović.

Širio naučnu „zarazu“

Lalović je, kaže, bio „neverovatan čovek“ koji je svakome umeo da objasni i najsloženije naučne stvari.

„To je bilo vrlo značajno i za nas koji smo bili klinci i za ljude koji nisu bili upućeni u nauku. Širio je naučnu zarazu, tako sam i ja zaražen klicom tehnologije, elektronike i tehnike“, kaže Petrović.

I sam je kao tinejdžer držao servis elektronike u prizemlju kuće, gde mu je ujak često svraćao.

Lalović je predavao na tri univerziteta u Beogradu, Nišu i Prištini, a kako kaže njegov sestrić, bio je toliko omiljen da su na njegova predavanja dolazili i studenti sa drugih fakulteta.

„Posebno je bio poznat po tome što je bio prvi promoter nauke, pa su ga ljubomorne kolege prozvale ‘estradnim fizičarem’. A on je samo želeo da nauku približi običnim građanima, što je i učinio kroz pisanje u časopisu Galaksija i gostovanja u medijima“, kaže Petrović.



Nikad aktuelniji

Lalovićev rad je posebno značajan ako se posmatra u kontekstu današnjeg vremena – kada smo ekološki svesniji, a energetski vrlo ograničeni.

„Njegov rad iz pedesetih godina gde pominje i sunčevu energiju, nove tranzistore i elektroniku je bio praktično pola veka pre stvarnih događaja. Tad počinje izučavanje sunčeve energije, ali je pod velikim pritiskom naftnog lobija zaustavljeno i prikočeno“, kaže Petrović. Naftnim kompanijama, ističe, nije bilo u interesu da se razvija alternativa njihovom gorivu. To se, dodaje, menja tek pomalo poslednjih godina kada počinju ozbiljnije investicije u solarnu energiju.

Dobijanje enegije iz Sunca je aktuelizovano i tokom tekućeg rata u Ukrajini i moguće energetske krize, ako prestane ili bude otežana nabavka gasa koji služi za grejanje domaćinstava.

„Nafta polako nestaje, ruda polako nestaje, potrošili smo sve što smo mogli da nađemo. Da je čovečanstvo pedesetih krenulo maksimalno da ulaže u solarnu energiju, danas bismo svi živeli od Sunca“, kaže Petrović.

Ta teoretska zamisao i dalje nije tehnološki moguća, ipak. Da dočara snagu i veličinu Sunca koristi paralelu – ono je kao košarkaška lopta, a Zemlja veličina zrna soli.

„Ta besplatna energija nam dolazi svaki dan, a mi se krijemo od nje i stavljamo suncobrane, i kopamo rudu da bismo se grejali“, kaže Petrović.

Kako je tekao put Branka Lalovića?

Branislav Branko Lalović rođen je 17. februara 1928. godine u Uvcu kod Priboja kao jedno od šestoro dece. Osnovnu školu je završio u selu Šekovići, a gimnaziju u Sarajevu. Studije na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu upisuje 1947. i završava ga sa visokim ocenama.

Četiri godine kasnije, 1951, zapošljava se u prestižnoj laboratoriji za fiziku Instituta koji u to vreme nosi ime narodnog heroja Boris Kidrič gde radi do penzije 1985. godine.

„U to vreme je Vinča bila sila, kad tamo odete, idete u svetionik nauke“, opisuje profesor u penziji Tomislav Pavlović.

Lalović je 1958. godine bio na stručnom usavršavanju na Univerzitetu u Glazgovu, gde je odbranio doktorsku disertaciju, a deceniju kasnije boravio je na usavršavanju u Torontu. Tokom rada u Vinči decenijama je delio kancelariju sa Vladimirom Ajdačićem, kumom i jednim od najbližih prijatelja. Ajdačić ga je godinu dana posle smrti opisao kao čoveka prodornog pogleda i „naučnika koji je pomerio stenu“.

„Branko je bio pre svega čovek željan saznanja, beskrajno radoznao, čovek koji je težio odgonetanju najtežih problema, plemeniti naučnik u onom ajnštajnovskom smislu. On nije tražio meko drvo da bi u njemu probušio veliki broj rupa, već ono čvornovato da bi u njemu napravio samo jednu“, citiraju se Ajdačićeve reči u knjizi.


Iznenadna penzija

Lalović je rano penzionisan sa 57 godina, navodno zbog beneficiranog radnog staža iako su mu uračunati i vojni rok i školovanje u inostranstvu.

Slučajno ili ne, baš te godine je objavio nameru da sa Amerikancima, ali i domaćim firmama poput valjevskog Elinda započne izgradnju solarne elektrane snage od sto kilovata u Kuparima kod Dubrovnika.

„U to vreme kad vas penzionišu, gubite prilaz i laboratorijama i fondovima. To ga je veoma pogodilo, ali i širu javnost. Našao sam podatke da su poslanici u skupštini postavljali pitanja zašto je penzionisan“, kaže Petrović. Dve godine kasnije je preminuo od galopirajuće leukemije 23. oktobra 1988. godine.

Dogovorene fabrike nisu nikad počele rad, a Jugoslaviju će ubrzo zadesiti krvavi raspad. Solarne elektrane pojavljuju se na Balkanu masovnije tek u 21. veku.

„Njega su prerano penzionisali jer je bio protivnik gradnje nuklearnih centrala u Jugoslaviji, a posebno u Srbiji. U državi i u Vinči bio je jak lobi i hteli su da ga sklone“, tvrdi Pavlović.

Posle Lalovićeve smrti na temeljima njegovog rada pojavljuju se laboratorije za solarnu energetiku na fakultetima u Zrenjaninu, u Nišu, Kragujevcu i Beogradu.

Lalovićevo vreme tek dolazi

Petrović predlaže da neka solarna elektrana od onih koje sad niču po Srbiji ponese ime Branka Lalovića, jer njegovo vreme „tek dolazi“. Za Lalovića kaže da je danas „apsolutno zaboravljen i skrajnut“ u domaćoj javnosti, osim u užim stručnim krugovima, ali da se iznenadio stavom stranaca.

Bio je prisutan tokom nedavnog otvaranja tendera za izgradnju solarnih panela u Beogradu. Ponude su predstavljali Kinezi, Nemci i Amerikanci.

„Kada je na red došao Amerikanac, prvo je rekao: ‘Meni je velika čast što sam u zemlji odakle potiče Branko Lalović, po kome mi i dan-danas proizvodimo solarne panele’. Ostao sam u šoku, nisam mogao da verujem da se to dešava 40 godina kasnije, a oni su došli nama to da prodaju“, prepričava Petrović.

Da ispravi ono što smatra nepravdom, platio je da se u bronzi izradi spomenik Laloviću, radio ga je vajar Tomo Komatina i bista trenutno u stanu čeka zgodno mesto da se postavi.

„Srbija je imala naučnog diva, i sve ovo je pokušaj da vratimo bar njegov duh u život i sećanje“, zaključuje Petrović.

---

Integralnu verziju članka možete pročitati ovde.

Autor: Nataša Anđelković
Izvor: bbc.com