Fiona Dejvis: Oda književnosti i snazi žena

Fiona Dejvis se u Njujork prvobitno doselila kako bi se bavila glumom, ali se u pisanje zaljubila nakon sticanja master diplome iz novinarstva na Univerzitetu Kolumbija. Autorka je šest istorijskih romana – bestselera Njujork tajmsa – čije se radnje odvijaju u znamenitim njujorškim zdanjima, kao što je slučaj sa romanima „Lavovi sa Pete avenije“ i poslednjim koji Laguna objavljuje – „Palata Magnolija“.

Godina je 1913. i reklo bi se da Lora Lajons ima sve: njen suprug je nadzornik u Njujorškoj gradskoj biblioteci, žive u najlepšoj zgradi na Menhetnu, blagosloveni sa dvoje dece. Ali uporna i strastvena Lora želi da radi i bude nezavisna. Počinje da piše i objavljuje novinske članke, upoznaje članice kluba „Heterodoksi“ koje se zalažu za pravo žena da glasaju i budu samostalne. A kada vredne knjige nestanu iz biblioteke, preteći da sruše sva njena uverenja, moraće da promeni svoje stavove, rizikujući da izgubi sve.

Godina je 1993. i Sejdi Donovan pokušava da izađe iz senke svoje bake, čuvene esejistkinje Lore Lajons. Taman kad postane kustos u Njujorškoj gradskoj biblioteci, posao se pretvara u košmar jer retki rukopisi, beležnice i knjige nestaju. Odlučna da spase izložbu i karijeru, Sejdi će se upustiti u potragu za kradljivcem, a onda otkriti niz neprijatnih istina iz porodične prošlosti koje bacaju novo svetlo na najveću tragediju u istoriji Njujorške gradske biblioteke.

Zašto ste odabrali baš Njujoršku gradsku biblioteku za lokaciju romana „Lavovi sa Pete avenije“?

Dok sam išla na promocije knjiga širom zemlje, nekoliko čitalaca mi je predlagalo da radnju smestim u njujoršku biblioteku. Počela sam da istražujem, i čim sam saznala da postoji stan duboko u biblioteci za nastojnika i njegovu porodicu, znala sam da će poslužiti kao odlično mesto za postavku priče.

Šta Vas je privuklo početku 20. veka?

Biblioteka je otvorena 1911. godine, tako da je zgrada bila novi ukras grada. Takođe, toliko se toga dešavalo u gradu u to vreme, posebno dole u Grinič Vilidžu gde se okupljao boemski svet, pa sam pomislila da će biti mnogo stvarne istorije iz koje ću moći da crpim inspiraciju.

U „Lavovima“ se radnja odvija u dva vremenska toka. Sa kakvim izazovima ste se zbog toga susretali tokom pisanja?

Dvostruka vremenska linija je veoma efikasna u prikazivanju kako su se zgrada i ljudi koji žive u njoj menjali tokom vremena. Svidela mi se ideja da uspostavim vezu između nastojnikove supruge nadzornika 1910-ih i kustoskinje koja je tamo radila 1990-ih, kako bi čitalac mogao da uporedi kako je bilo biti žena u oba ta vremena. Međutim, dvostruka vremenska linija je veoma teška za pisanje kada u priči postoji i element misterije, jer autor mora da zadrži visoki nivo napetosti u obe priče, a da ne otkrije previše, prerano.

A kako ste došli na ideju da fokus romana bude na krađi retkih knjiga?

Istoričar arhitekture mi je ispričao o krađi koja se dogodila na Univerzitetu Kolumbija 1990-ih, kada je lopov ukrao retke knjige u vrednosti od 1,8 miliona tokom tri meseca, a niko nije mogao da shvati kako je ulazio i izlazio. Prenela sam tu krađu na njujoršku biblioteku u svojoj priči, jer mi je delovala kao genijalan potez.



Pišete o jakim ženama, snažnim likovima u vremenima kada se baš i nije tako gledalo na žene. Junakinja Lora je član kluba „Heterodoksi“, koji je zaista postojao početkom 20. veka, mesta gde su žene razgovarale o društvenim pitanjima i vodile diskusije na različite teme. Koliko Vam je važno da pišete o ovakvim temama?

Čim sam saznala za klub „Heterodoksi“, koji je privukao ikone kao što su Agnes de Mil i Šarlot Perkins Gilman za svoje članice, znala sam da moram da ga uključim u priču. Ideja da postoji mesto za žene da se slobodno izraze, u vreme kada su bile cenjene samo kao majke i supruge, bila je otkrovenje. Mislila sam da bi to bio odličan način da otvorim oči svojoj junakinji za mnoge mogućnosti koje su postojale, jer su se ove žene okupljale da bi raspravljale o pitanjima kao što su pravo glasa, kontrola rađanja i prava žena.

Šta nam roman govori o evoluciji feminizma tokom prošlog veka? Koliko je napredovao od Lore do Sejdi?

U Americi ženama nije bilo dozvoljeno da imaju tekuće račune ili kreditne kartice sve do 1970-ih, što je neverovatno. Toliko smo napredovali da je ponekad lako zaboraviti koliko su stvari bile teške i koliko su prošle generacije izborile prava i privilegija o kojima danas ni ne razmišljamo. Ali, naravno, još je dug put pred nama. Iz mog istraživanja očigledno je da se ova dešavanja kreću u ciklusima – postoji veliki pomak napred, a zatim povratna kritika, a zatim ponovo guranje napred.

U Vašim knjigama Njujork ima važnu ulogu – šta Vas najviše inspiriše u njemu?

Živim ovde već 35 godina i volim način na koji se panorama tako dramatično menja svake godine, ali još uvek mogu da šetam određenim ulicama i osećam se kao da sam se vratila u 19. vek. Lokalno stanovništvo voli znamenite gradske zgrade, a najviše me inspiriše kada prođem pored neke od starijih zgrada i zamišljam ko je tu živeo pre sto ili dvesta godina, i kakvi duhovi danas tumaraju hodnicima.

Takođe, u Vašim romanima kao da istorija arhitekture oživljava. Kako izgleda Vaš proces istraživanja? Da li Vas je odveo na neočekivana mesta dok ste pripremali „Lavove“?

Imam običaj da razgovaram sa ljudima koji su stručnjaci u bilo kojoj oblasti koju razmatram kao tačku zapleta, poput krađe retkih knjiga, posao kustosa ili škole novinarstva Kolumbija početkom 20. veka. To su suštinski tri do četiri meseca u kojima punim glavu svim i svačim vezanim za priču. Istražujući za „Lavove“, iznenadila sam se kako je izgledalo biti jedna od prvih studentkinja u Školi novinarstva Univerziteta Kolumbija, gde su žene slali da pokrivaju priče o siročadi, dok su muški studenti mogli da pišu o politici i ubistvima. Tamo sam dobila master diplomu 2000. godine, a razlika između mog iskustva i iskustva prvih diplomaca je šokantna.

Na koje ste načine spojili činjenice i fikciju?

Često pronalazim istorijske činjenice i koristim ih kao skelu za izgradnju svojih izmišljenih likova. Na primer, porodica koja je zapravo živela u njujorškoj biblioteci bila je veoma različita od porodice koju sam stvorila, ali nisam mogla a da ne koristim određene aspekte njihovog života u svojoj priči. Na primer, deca su igrala bejzbol koristeći knjige kao baze dok ih ne uhvate, a jedan od sinova je uzgajao golubove na krovu. Nisam mogla da dozvolim da ti čudesni detalji ostanu neiskorišćeni. Međutim, „moja“ porodica ima sasvim drugačiju putanju, a ja sam se potrudila da objasnim šta je činjenica, a šta fikcija u autorskoj napomeni na kraju.

Pre nego što ste počeli da pišete, bavili ste se glumom i novinarstvom. Da li su te profesije uticale na Vaš stil pisanja?

Sigurna sam da je tako. Uz glumu sam se naučila važnosti dijaloga, kao i kako da postavim priču tako što će likovi biti u pokretu, dajući im unutrašnje i spoljašnje ciljeve i dozvoljavajući da njihovi postupci otkriju šta misle i osećaju. Studije novinarstva su me naučile strukturi i istraživanju, kako da kreiram narativ koji ima smisla. Toplo preporučujem da promenite karijeru svakih deset godina – nikad ne znate gde možete da završite!

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 32