Filmski, ali i životni put trostrukog oskarovca Olivera Stouna sazdan je od kontroverzi

Njegova dela, ali i on sam, hvaljeni su i kuđeni, a po sopstvenom priznanju „nekoliko puta bio je na Olimpu i padao s njega“, o čemu svedoči i u ovom ekskluzivnom razgovoru za Novosti.

Slavni američki reditelj, scenarista i producent u svojoj nedavno objavljenoj autobiografiji „U poteri za svetlom“ i podnaslovom „Kako sam napisao, režirao i preživeo 'Vod', 'Ponoćni ekspres', 'Lice s ožiljkom' i filmske igre u Holivudu“ (u izdanju Lagune), iskreno i bez cenzure piše o prvih četrdeset godina svog života. Na stranicama memoara, Stoun se osvrnuo na mnoge mladalačke zablude, ogoljeno progovorio o svojim „kokainskim danima“, ali i o surovosti rata u Vijetnamu gde se u 21. godini prijavio kao dobrovoljac.

U intervjuu, za naš list, Stoun otvoreno govori o raspodeli snaga u savremenom svetu, kako razlikovati laž od istine, zašto je kritika srpskog filma o Jasenovcu „tipičan primer američkog pogleda na svet“, ali i o razlozima zbog kojih je ubistvo Džona Kenedija i dalje mračna tajna. O tome će svedočiti i njegov dokumentarac koji će sutra premijerno biti prikazan u Kanu.

Zapisali ste da je „nemoguće prepoznati istinu u ratu“. Kako je uočiti danas u svetu punom lažnih vesti i revidirane istorije?

Nije važno da li govorimo o sadašnjosti, prošlosti, dalekoj istoriji ili bilo kom drugom vremenu. Istinu je uvek bilo teško pronaći. Uvek! Istina zahteva mnogo istraživanja, jasnog promišljanja i istorijski kontekst – ali, čak i tada ne možeš biti potpuno siguran. Uvek sam verovao da je za svaki film potrebno što je više moguće istraživačkog rada. Ali, ne dozvoljavam da me to istraživanje ograniči. Umetnička sloboda je neophodna u mojoj profesiji, međutim, ključ je znati šta menjate i zašto to menjate. A što se tiče političkog argumenta o lažnim vestima, koji je aktuelan u Sjedinjenim Državama, to je takvo sr... jer zvanični američki mediji već godinama izvrću istinu o svetu, kreirajući ideološku borbu između SAD i njenih neprijatelja, što je besmislica. Zaključak je da ima mnogo lažnih vesti u mejnstrim medijima. I onda kada čujem mejnstrim medije kako optužuju disidentske da fabrikuju lažne vesti, to me uvek nasmeje.

U „Poteri za svetlom“ saznali smo o mnogim poteškoćama koje su pratile snimanje i plasiranje filma „Vod“. Da li bi danas bilo moguće snimiti jedan takav smeo film?

„Vod“ je bio vrlo težak za snimanje. Trebalo mi je deset godina. Kasniji trijumf na dodeli Oskara bila je zaista slatka pobeda. Da li bi danas bilo moguće snimiti tako smeo film? I da i ne. To bi zahtevalo da filmski autor izađe van zvaničnog kanona SAD, što znači da ne možete bez posledica da kritikujete američku spoljnu politiku. I, kad već govorimo o tome, bilo bi teško finansirati i distribuirati jedan takav film. To je oduvek bila borba ali, ponekad, jedna ili dve male „ribe“ se provuku kroz mrežu. Ja sam bio jedna od tih malih riba. I to se može ponovo desiti.

U knjizi, pored ostalog, kažete da se „patriotizam najbolje prodaje“. Ima li danas iskrenih patriota?

Patriotizam se dobro prodaje, i to važi za skoro svaku zemlju na svetu. Svakako važi za Sjedinjene Američke Države gde smo, od 2001. godine, imali mnoštvo filmova sa ratnom tematikom koji podržavaju američko gledište o „ratu protiv terorizma“, kao i odnose SAD sa zemljama poput Rusije i Kine. To je loše za ceo svet jer, kao što uvek govorim, mogli bismo imati mir između velikih sila. Sada, sa klimatskim promenama, potrebnije nam je nego ikad da zajedno radimo na očuvanju naše planete.

Imaju li male države pravo na prezentovanje sopstvenih istorija? Pitam vas jer je pre nekoliko meseci naš kandidat za Oskara „Dara iz Jasenovca“ Predraga Antonijevića, o srpskom stradanju u ustaškom logoru, označen kao „politička propaganda“.

Naravno da sve zemlje imaju pravo da prezentuju svoje priče i uvek će imati. Jedino pitanje bi trebalo da bude koliko je dobra ta prezentacija. Da li je filmska priča dobra?

Ono što se dešavalo oko srpskog kandidata za Oskar donekle je tipičan primer američkog uskog pogleda na svet, gde su Rusija i Srbija često predstavljeni kao propagandisti, a oni koji se bore protiv njih kao jedini koji polažu pravo na istinu. To nije fer i pošteno, ali tako nalaže „pravilnik“ onih koji veruju da su superiorna bića.

Može li se biti politički neutralan u današnjem svetu i imati dobre odnose istovremeno i sa SAD, Evropskom unijom, Rusijom i Kinom (kao što Srbija pokušava)?

To je izuzetno teško. A, uostalom, šta je neutralnost? Često, neutralan znači biti popustljiv i ne uvrediti nikoga i ništa. Svet je definitivno u jednoj veoma osetljivoj fazi, bar je tako na Zapadu, gde svako jasno i čvrsto izraženo mišljenje može biti ocenjeno kao „bezosećajno“ ili nešto slično tome. Ovo je izuzetno teško vreme za filmske autore.

Ali, kao što je poznato, tokom istorije je bilo mnogo sličnih izazovnih perioda. Ejzenštajnu i drugim ruskim autorima sigurno nije bilo lako da stvaraju posle Oktobarske revolucije, ili sineastima u našoj zemlji tokom Drugog svetskog rata, u eri Mekartija, Vijetnama, posle terorističkih napada 2001. godine i tome slično. Niti će ikada biti lako, osim ako se ne zadovoljite sa „neuvredljivim“ materijalom.

Kada se osvrnete unazad na svoju karijeru, šta vam je bilo najizazovnije: pisanje, režiranje ili „preživljavanje“ u Holivudu?

Mislim da je najteže od svega preživeti u filmskom biznisu. Uživam u pisanju, uživam u režiji, uživam u snimanju filma, ali organizovanje budžeta i plasman dela često postaju noćna mora.

Zvali su vas: provokator, intelektualac naprednih ideja, majstor kontroverznih tema, legendarni autor, kontroverzna ličnost... Šta vam se najviše sviđa?

Od ovih što ste nabrojali „intelektualac naprednih ideja“ za mene ima najdublje značenje. Naravno, počastvovan sam kada uz svoje ime čujem „legendarni filmski autor“, mada je ta definicija u poslednje vreme postala kliše. Nadam se da će i oni koji ne znaju moje filmove da ih vide prvi put ili, možda, drugi put, što je ponekad potrebno. Kako bilo, zadovoljan sam svim što dobijem. Uživao sam u svojoj karijeri i u ovom veoma teškom poslu, najbolje što sam mogao.

Vraćate se na Kanski festival, gde će sutra svetsku premijeru imati vaš dokumentarac JFK Revisited: Through the Looking Glass. Očekujete li medijsku buru poput one koja je pratila vaš igrani film o Džonu Kenediju iz 1991?

Ne, ne očekujem ništa slično. Ovo je ipak dokumentarac, a ne igrani film, a i ljudi znaju šta da očekuju budući da sam o tom slučaju jasno izrazio svoje mišljenje u filmu „DŽFK“, a sad sam tome dodao ono što je do sada urađeno u skidanju oznake poverljivo sa nekih od dokumenata. Taj posao bio je poveren Komisiji za reviziju dokumenata o atentatu, koja je radila od 1994. do 1998. Ova komisija je jedinstvena u američkoj istoriji jer ju je Kongres imenovao da bi istražila navode iz jednog filma. Ali, postojale su granice u onome šta se istraživalo. Verujem da je to bilo iz želje da se ubije bilo kakav pokušaj dalje istrage. U našem dokumentarcu prikazujemo rezultate ove Komisije, treće zvanične koja se bavila atentatom na Kenedija, i voleo bih da vidim nastavak ove istrage. Ali, kada su u pitanju mračne tajne iz prošlosti i ubistva, to je uvek teško.

Razgovarala: Ana Popadić
Izvor: novosti.rs