Filmovi o piscima koje morate pogledati

Ovog vikenda, imala sam priliku da pogledam film „Kraj turneje“. Trebalo mi je dve godine da se nateram da pogledam ovaj film. Sada mi je žao što ga nisam pogledala ranije.

U „Kraju turneje“ prvi put vidimo filmski lik čuvenog američkog pisca Dejvida Fostera Volasa, koji je slavu stekao romanom „Infinite jest“.

Nakon što je roman objavljen, 1996. godine, Dejvid Foster Volas je stekao ogromnu porpularnost sa 44.000 prodatih primeraka samo u prvoj godini objavljivanja. Časopis Rolling Stones je poslao Dejvida Lipskog da intervjuiše kontroverznog pisca, a mi ljubitelji književnosti i filma, dobili smo pravu poslasticu prateći na filmu autorove filozofske i društvene rasprave o životu, pisanju, ženema i ljubavi.

Pogledavši ovaj film, zapitala sam se koliko li dobrih filmova o pisanju i piscima postoji. Ovo su neki od naslova kojih sam se setila.
 
1. Adaptacija (Adaptation)

U ovom vrlo kompleksnom kinematografskom delu koje je režirao Spajk Jonz, Nikolas Kejdž glumi Čarlija i Donalda Kaufmana. Čarli Kaufman (stvarna ličnost, scenarista) napisao je priču koja opisuje teškoće kroz koje je prolazio adaptirajući za film knjigu „The Orchid Thief“, autora Suzan Orlean, čak i dok dramatični elementi priče iz knjige počinju da cure u njegov privatni život. Ono što „Adaptaciju“ izdvaja, pored snage samog scenarija, jeste obim literarnih tema koje film istražuje. Opisujući nesigurnog glavnog lika, koji proživljava depresiju i prolazi kroz stvaralačke blokade, Kaufman je kroz ovo ostvarenje isterao sopstvene demone pružajući iskren uvid u težak rad pisca pod stresom. Kaufman takođe uvodi tenziju koju autor oseća između umetničkog integriteta i pritiska da „se proda“. Njegova veština naracije maskirana je u sposobnosti filma da piše sam sebe dok ga gledate, čineći „Adaptaciju“ retkim filmom koji je uspešno prikazao zapetaljane, i često ludačke, slojeve stvaralačkog procesa.
 
2. Patnja (Misery)

Samo Stiven King može san svakog pisca da pretvori u košmar.

Većina slavoljubivih autora provede život u pokušaju da se dodvori svojim potencijalnim čitaocima. Pisac ljubavnih romana Pol Šeldon (glumi ga Džejms Kan) će učini apsolutno sve da bi pobegao od svog obožavaoca „broj jedan“, koji je ga je zarobio u personalizovani pakao. Početak Rejnerove adaptacije Kingovog romana zatiče Šeldona zarobljenog u kolima nakon nesreće u mećavi. Spašava ga Ani Vilks (Kejti Bejts), medicinska sestra, koja je sasvim slučajno i Šeldonova najveća obožavateljka. U početku srećan što je spašen, Šeldon ni ne sluti šta ga čeka, jer Anine namere... nisu baš altruističke. U sadističkom obrtu, Ani drži Šeldona zatvorenog u svojoj kući, terajući ga da ponovo napiše čitave delove svoje trilogije kako ih je ona zamislila. Kada Šeldon počne da se opire, čekaju ga raznovrsne kazne; telesno sakaćenje, jedenje mrtvih pacova...

Ono što je fascinantno u vezi sa ovim filmom nije samo njegova izopačenost, već subverzija arhetskih priča o piscima. Umesto da se muči sa stvaralačkom blokadom, Šeldon piše s nožem pod grlom ne bi li spasio svoj život; umesto da nastoji da se bavi intelektualno stimulativnijim temama, Šeldon je primoran da se povinuje željama svog obožavaoca, zarobivši sebe u popularnu fikciju iz koje godinama pokušava da pobegne.
 
3. Kapote (Capote)

Filip Simur Hofman je odigrao ulogu svog života kao romanopisac Truman Kapote, u Benet Milerovoj adaptaciji romana „In Cold Blood“. Film prati Trumana Kapotea na zadatku za Njujork Tajms. On putuje u gradić u Kanzasu kako bi istražio svirepo ubistvo jedne porodice. Kapote se lagano dodvorava stanovnicima grada, dok konačno ne dobije pristup zatvoru u kom se ubice nalaze. Oštro i precizno zabeležen, film osvetljuje kompleksan odnos između pisca i teme, dok Kapote počinje da se vezuje za jednog od osumnjičenih. Kako njihovo prijateljstvo raste, tako Kapote gubi svoj novinarski integritet, a novonastala emocionalna bliskost ga tera da zanemari svoj zadatak. „In Cold Blood“ i „Kapote“ čine tandem kao dva najznačajnija dela koja istražuju novinarski integritet. Iako Kapote baca sve, uključujući i sebe, pod autobus da bi zadovoljio potrebe dobre priče, on ne uspeva da shvati da su upravo užasne posledice ono što njegovo iskustvo čini vrednim čitanja (ili gledanja).
 
4. Repriza (Reprise)

Režiser Joakim Trir i glumac Anders Danilsen Li, na čelu su norveške kinematografije još od 2006. kada su realizovali svoj prvi zajednički film „Repriza“. Film se bavi poteškoćama i iskušenjima dva mlada pisca, najbolja prijatelja. Filip i Erik su dugo maštali o literarnoj slavi, ali kada pošalju svoje prve rukopise izdavačima, njihovi putevi se razilaze na način koji niko od njih nije očekivao. Erikova knjiga je odbijena, Filipova je objavljena, lansiravši ga među zvezde. Nesposoban da se nosi sa slavom, Filip doživljava nervni slom nakon čega je hospitalizovan. Erik u međuvremenu pomaže prijatelju, ne prestajući da radi na ostvarivanju sopstvene ambicije. Naracija i dinamična montaža daju energiju filmu koji otelotvorava potragu za nedostižnim kreativnim instinktima. Ponekad se čini da akteri filma sami pišu naraciju koja se zaustavlja, startuje, premotava kao i svet koji pisci nastanjuju, u konstantnom pokretu, izazivajući ih da ponovo stvore točak. „Repriza“ je romantičan film pun potencijala, baš kao i njegovi likovi sa svojim snovima, a kada se ti snovi ne ostvare, film vodi publiku u ponor u koji tonu i njegovi protagonisti.
 
5. Pisac iz senke (The Ghost Writer)

Vrhunac uspeha u svetu „ghostwritinga“ (unajmljenih pisaca čije autorstvo ostaje nepoznato) je prilika da se napišu memoari za lidera svoje zemlje, stoga je protagonista (Juan Mekgregor) Polanskovog „Pisac iz senke“ oduševljen kada mu premijer Britanije nudi da završi njegove memoare. Ali za Duha, ovaj posao će doći sa cenom. Dok pretražuje arhive, istražujući premijerov život i poreklo, Duh otkriva mračne tajne. Tragovi su pohranjeni na stranicama nedovršenog rukopisa, a Duh na osnovu njih otkriva da je njegov kolega-prethodnik doživeo „tragičnu nesreću“ nakon što je otkrio tajnu mrežu informacija koje povezuju premijera i CIA. Tenzija ovog napetog trilera raste dok ne dostigne eksplozivni kreščendo a se Duh bori sa odgovornošću prema istini, čak i po cenu života.
 
6. „Ronilačko zvono i leptir“ (The Diving Bell and the Butterfly)

„Ronilačko zvono i leptir“ pripoveda neverovatnu istinitu priču o Žan-Dominiku Bobiju (Matju Almarik), uredniku francuskog Elle časopisa, koji je doživeo paralizu celog tela u četrdeset i trećoj godini. Doktori su u početku mislili da je Žan-Dominiku i mozak prestao da funkcioniše, dok nisu otkrili da je potpuno svestan svega i svakoga oko sebe. Jedini problem, može samo da pomera svoje oči. Posvećena medicinska sestra, neumorno radi sa Žan-Dominikom, kako bi stvorili jezik koji bi se zasnivao samo na treptanju, i kada Žan-Dominik izrazi želju da napiše roman, medicinska sestra provodi mesece transkribujući njegove misli na stranice. Režiser Džulijus Šnabel koristi zapanjujuću impresionističku scenografiju i poetski jezik da bi prikazao kreativnog čoveka na svom dnu, čoveka kome su ostale samo bogate uspomene i vizuelni reljef sopstvenog uma koje bi mogao nazvati domom. „Ronilačko zvono i leptir“ je veličanstveno istraživanje granica ljudske imaginacije i nezasite ljudske volje.
 
7. „Barton Fink“

Kao što je „Adaptacija“ bila rešenje Čarliju Kaufmanu da probije stvaralačku blokadu, „Barton Fink“ je pomogao braći Koen da se oslobode svoje blokade kada su pisali „Milerovo raskršće“. Ali za razliku od „Adaptacije“, „Barton Fink“ se sa mnogo više žestine obrušava na ovu temu. Ovo satirično remek-delo svojom mračnom komedijom vešto ismeva Holivud. Barton Fink (Džon Torturo) je njujorški visokointelektualni pisac drama. Seli se u Holivud da bi se bavio pisanjem scenarija, ali ga tu dočeka susret sa grubom, nepopustljivom stvarnošću koja podrazumeva stvaralačku blokadu, licemerje i smrt. Citat jednog od glavnih negativaca u filmu „Pokazaću ti ja život uma!“ sugeriše da život pisca može imati vrlo mračne implikacije na zdrav razum.
 
Šta mislite o ovoj listi? Ako vi znate za neki dobar film o piscima, podelite ga  sa nama.
 
Autor: Emili Buder
Izvor: indiewire.com