Svaki obožavalac Filipa Rota koji se nadao da će se proslavljeni američki pisac predomisliti po pitanju svog povlačenja iz književnog sveta, ostao je razočaran. Rot je istinski uživao u svojoj penziji.
Kada smo poslednji put sa njim razgovarali, rekao nam je da mu je odlično u životu od kada se povukao jer je tokom književne karijere (1959-2010) radio svakog dana, a sada je mogao da stvarima pristupa sa lakoćom. „Budim se ujutru, popijem veliku čašu soka od narandže i čitam sat i po vremena. To nikada u životu nisam radio“, rekao nam je.
Njegov 31. po redu, roman iz 2010. godine „Nemeza“ bio je poslednji. Rekao je tada: „Inspiraciju sam našao 31 put, ne želim više da je tražim.“
Kada smo ga upitali koji svoj roman smatra najbolje napisanim tokom karijere od pola veka, autor je odabrao „Sabatovo pozorište“, roman „koji mnogi ljudi mrze“, i „Američku pastoralu“. Za „Sabatovo pozorište“ je dodao: „Mislim da u njema ima mnogo slobode. To je ono što kao pisac tražite dok radite. Tražite sopstvenu slobodu. Da izgubite inhibiciju i zaronite duboko u sećanja, iskustva i život, a zatim da nađete prozu koja će dopreti do čitalaca.“
„Američka pastorala“ je pratila „Sabatovo pozorište“ i u njoj je, kako kaže, „želeo da pišem o konvencionalno moralnom čoveku. Preseo mi je Miki Sabat i želeo sam da odem na drugu stranu spektra. Mislim da je to uspelo, knjiga mi je omogućila da pišem o najmoćnijoj deceniji svog života, o šezdesetim i njihovoj turbulentnosti, i mislim da sam uspeo dosta toga da ubacim u knjigu.“
Rot je osvojio mnogo nagrada, između ostalog Pulicerovu, dve Nacionalne književne nagrade i Bukerovu, ali nikada Nobelovu. Čak se i diskretno podsmevao akademiji koja je je godinama odbacivala američku književnost. Pričajući o kolegama piscima poput Džona Apdajka, Džojs Kerol Outs i Vilijama Stajrona, Rot je naveo da je „trčao sa veoma brzim konjima... E sad, možda se komitet Nobela ne slaže sa mnom. Misle da smo provincijalci. Ali sumnjam da su i sami pomalo provincijalci.“
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković