Filip Pulman: „Oslabiti stege imaginacije“

„Ako želite da vam deca budu inteligentna“, rekao je jednom Albert Ajnštajn, „čitajte im bajke. Ako želite da budu inteligentnija, čitajte im još bajki.“ Sa ovakvim pogledom se u potpunosti slaže i Filip Pulman. Dok sedi na sofi u svom udobnom domu u okrugu Oksford, govori nam: „Bajke uspevaju da oslabe stege imaginacije. Daju vam oruđe za razmišljanje – slike – i stvaraju osećaj da je sve moguće. Dok su istovremeno smešne, zastrašujuće ili utešne. Ili sve to odjednom.“



Shvata da se ne bi svako iz naučnog sveta nužno složio sa njim. Ričard Dokins je, na primer, rekao da nije baš siguran kakav efekat izazivaju bajke kod dece zbog toga što ih „podstiču da veruju u čarolije, čarobnjake i magične štapiće i to da se stvari pretvaraju u nešto drugo“. Sve je to „veoma nenaučno“, zaključio je Dokins.

Pulman, koji ne samo da je jedan od najvećih autora za decu i odrasle – trilogija „Njegova mračna tkanja“ prodata je u preko 15 miliona primeraka i prevedena na 40 jezika – već je i pisac koji koristi motive iz narodnih priča (veštice, demone, životinje koje govore, magične predmete), čvrsto je uz Ajnštajna. „Dokins greši zbog toga što je zabrinut“, rekao je Pulman. „Žabe se ne pretvaraju zaista u prinčeve. Nije reč o tome već o ’hajde da se pretvaramo’, ’šta ako’... takve stvari. Potpuno je bezopasno. S druge strane, doprinosi i ohrabruje maštu.“

Razgovarali smo sa autorom nekoliko nedelja pre objavljivanja knjige „Grimm Tales for Young and Old“, njegove nove knjige o bajkama, i zapitali se šta to vezano za njih može da objasni trajnu privlačnost mladima i ne tako mladima. Kasnije smo prešli na razgovor o pričama uopšte i zašto je njihovo čitanje i pričanje toliko važno za decu i njihove porodice. Ali prvo bajke. Šta ih čini toliko posebnim?

A kod bajki je sve u nastavljanju sa pričom. Savremen roman, za decu ili odrasle, pokušava da dosegne „psihološku dubinu“ kaže Pulman. „On predstavlja uverljive ljude koji rade uverljive stvari na uverljive načine. Ali bajka se ne bavi psihološkim dubinama, kod nje je reč o izuzetnom događaju koji prati izuzetan događaj. Sve ostalo bi samo smetalo.“



Pulman primećuje da u svega nekoliko bajki, odnosno narodnih priča, postoji ispitivanje osećanja u nekom značajnijem smislu: „Zapravo, možda u njima i nema osećanja. Zaista, možda u njima nema ni misli. Možda likovi samo... rade stvari.“

Nisu samo psihologija, motivacija i zaokruženost likova stvari koje su u bajkama izostavljene. Veoma često one ne pružaju mnogo toga o prošlosti i kontekstu niti daju objašnjenja.

„Jednom davno živeo je farmer i imao tri sina“, počinje Pulman. „I to je to: spremni ste. To je sve što vam je potrebno. Ne idete u pozadinu cele priče. Ne kaže se gde se to dešavalo jer nije važno. Ne navode se imena sinova jer nisu važna: najstariji, srednji i najmlađi sin.“

Sve to znači da ne možete – uprkos nebrojenim pokušajima interpretacije koje su svi sprovodili, od frojdovaca do feministkinja – niti bi trebalo da pokušavate da bajku čitate „onako kako čitate ’Midlmarč’ ili Prusta ili šta god drugo. Bajka nije tekst u književnom smislu. Nije sastavljena od reči koje su toliko pažljivo birane da ih druge ne bi mogle zameniti. Sačinjena je od događaja.“

Da li je to ono što je privlačno deci? Čista, nekomplikovana radnja bajke, njena užurbanost da se završi, potpuno odsustvo odvlačenja pažnje, objašnjenja ili čak emocija, njeni jednostavni likovi, njihova večno zapanjujuća dela? Pulman smatra da je delimično tako. Ali veruje da privlačnost bajki leži u nečemu drugom.
„Mislim da to ima veze sa pravdom“, kaže autor. „Deca imaju duboku i neukaljanu veru da stvari moraju biti poštene. Ona vole priče u kojima su dobri ljudi nagrađeni, a loši kažnjeni. I to je karatkeristika svih bajki braće Grim i mnogih drugih narodnih priča.“

Tu su i druge stvari koje deca vole, naravno: „Ona vole zlatnu kosu koja se spušta iz kule, vole devojčicu koju juri vuk, sve to. Ali da je Crvenkapu na kraju pojeo vuk, to im se ne bi dopalo. Ove priče moraju se odvijati u moralnom svetu koji prepoznajemo kao ispravan, stvaran i pravedan.“

Takođe nije važno što kazna za loše ljude ponekad može biti stroga. Ljudima odsecaju glave ili vade oči ili ih ubacuju u burad prepuna oštrih eksera. „Sve je to savršeno u redu“, kaže Pulman. „Deca, čak i ona poprilično mala, znaju da te stvari nisu istinite u bukvalnom smislu, ali ipak jesu stvarne u drugom smislu. Zaista, bajke su zabavne: ’O, to će ga boleti. Zaslužio je!’“
 


Još jedna stvar kod bajki je ta da one predstavljaju transkripcije reči koje su prvobitno izgovarane. Bajke su glasovne, prosto vas mole da ih ispričate. A to je zapravo veoma važno. Davno, kada je obučavao buduće nastavnike (a i sam je počeo kao nastavnik), Pulman bi od njih tražio da imaju „nekoliko priča u glavi“ koje će znati dovoljno dobro da ih ispričaju, a da ne koriste knjigu.

Tvrdi da je to savršeno funkcionisalo. „Potrebno je da vam priča bude na umu, da znate da je ispričate dovoljno dobro da ne napravite neku veliku grešku. Vežbajte. To sam radio dok sam šetao psa. Zatim je ispričajte. Nije važno da li je pričate detetu ili unučetu (Pulman ima četvoro, od 2 do 11 godina), deci na zabavi ili dok ih autom vozite na bazen.“

Pulman veruje da koliko god bilo važno pričanje priča, ono ipak ne treba da zameni čitanje knjige pred spavanje. „Knjiga je takođe veoma važna. Važna stvar, vredna stvar. Sam taj trenutak deljenja vremena sa detetom i knjigom; i dozvoljavanje da knjiga zarobi dečju pažnju, pa postane pomalo pohabana, neke stranice se pocepaju, na nekim ponešto i zapiše.“

Kada detetu čitate priču, savetuje: „Ne preskačite slike. Viđao sam roditelje koji jure kroz knjigu, samo čitaju reči s jednim okom na satu. Pravi način je da govorite o slikama i postavljate pitanja.“

Ali zašto su zapravo knjige sa pričama i same priče toliko važne? Pulman na to pitanje odgovara elokventno i strastveno koliko biste i očekivali – reči ne prestaju da izlaze iz njega: „Ubeđen sam da su ove stvari – i dečje pesmice – osnove svih jezičkih sposobnosti koje dolaze kasnije. Ovo su fundamentalne stvari, prave osnove. Naši političari govore o ’osnovama’ sve vreme, ali ono na šta misle su stvari koje možete u poslednjem trenutku ispraviti na svom računaru: pravopis, interpukcija, takve stvari. Ali najvažnija stvar od svih je vaš odnos prema jeziku.“

„Ako je vaš stav prema jeziku formirao roditelj sa kojim ste uživali, koji vas je držao u krilu, čitao sa vama i pričao vam priče, pevao pesmice i zatim razgovarao sa vama i postavljao pitanja, odgovarao na vaša pitanja, e onda ste odrasli sa osnovnim pogledom da je jezik zabavan. Jezik i treba da bude sredstvo govora, deljenja, uživanja u rimama i pesmama, zagonetkama i takvim stvarima.“

„To je veoma važno. Ne mogu čak ni da iskažem koliko je važno; najvažnija stvar od svih. Osećaj da nam jezik pripada i da mu mi pripadamo i da je zabavno biti tamo, da sa njim možemo rizikovati i reći luckaste stvari, a da ne bude važno jer je zabavno. Sve to. Ako niste imali sreće da stvorite takav odnos prema jeziku, sigurno ćete biti obeleženi zbog toga, sudiće vam po tome, pa... to je veoma tužno.“

Poslednje pitanje koje se takođe tiče bajki je vezano za Pulmanovu opservaciju – naši životi počinju kada se rodimo, ali naše priče počinju onoga dana kada shvatimo da nemamo objašnjenje za to što osećamo da smo rođeni u pogrešnoj porodici. „Svi to shvatimo, najčešće u ranim tinejdžerskim godinama“, kaže autor. „Morate da odrastete i morate da nastavite. Pepeljuga je šablon za takve stvari. Ali i mnoge druge bajke sadrže tu temu, pa ste prinuđeni da čitate dalje kako biste saznali šta se dogodilo. Jer... ako ne odete, nema priče. A užasna je sudbina kad nemate priču.“

Zato čitajte i pričajte priče svojoj deci, poručio je svima Pulman. Na kraju je rekao: „Mislim da je reč u osećanju da nešto delite. Osećaj deljenja čuda. Ovo su čudesne priče. I ako ne budete kruti i sumnjičavi prema njima, ako dozvolite čudu da samo procveta i pusti korenje i obogati dečju maštu, a i vašu, bićete bolji zbog toga. I to je to.“

Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković