Filip David: Živimo u vremenu netolerancije

Filip David, pisac koji pripada samom vrhu jugoslovenske i srpske savremene književnosti, i čiju je literarnu snagu teško dosegnuti, ponovo je potvrdio svoje pripovedačko umeće. U izdanju beogradske Lagune nedavno je objavljena Davidova četvrta knjiga pripovedaka „Priče o stvarnom i nestvarnom“. U njoj su se našle tri prethodne – „Bunar u tamnoj šumi“, objavljen 1964, „Zapisi o stvarnom i nestvarnom“ i „Princ vatre“, kao i najnovija, pod naslovom „Nove priče“. U ovoj nesvakidašnjoj zbirci četiri zbrike pripovedaka pred čitaocima je Davidov šestodecenijski literarni svet u kojem su, prema rečima izdavača, priče stilski besprekorno ispripovedane u duhu hasidskih priča, sa elementima fantastike u istorijskoj ravni, uz poigravanje pisca sa nekim istorijskim epizodama na balkanskom razmeđu Istoka i Zapada.

Filipa Davida čitaoci znaju i po sjajnim romanima „Hodočasnici neba i zemlje“, „San o ljubavi i smrti“, „Kuća sećanja i zaborava“, kao i po esejističkim delima. Sa Mirkom Kovačem objavio je i „Knjigu pisama 1992–1995“, a dobitnik je najvećih književnih priznanja među kojima su nagrade „Milan Rakić“ i „Andrićeva“, zatim Ninova nagrada i regionalna nagrada „Meša Selimović“. Romani su prevedeni na strane jezike, a priče zastupljene u dvadesetak antologija. Autor je i TV-drama, a kao dramaturg, koscenarista ili scenarista radio je na filmovima „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“, „Ko to tamo peva“, „Bure baruta“, „Poseban tretman“, „Paviljon 6“, „San zimske noći“, „Kad svane dan“...

Koji je zajednički kôd zbirkama koje su sada objedinjene u „Pričama o stvarnom i nestvarnom“?

Upravo to da se većina priča događa u nekom međuprostoru između sna i jave, između mogućeg i nemogućeg, stvarnog i nestvarnog. To je prostor u kojem se kao pripovedač osećam dobro, a to je uostalom i književnost koja odgovara mojim afinitetima, pisci od kojih sam učio, koji su mi otvorili nove mogućnosti pripovedanja, od Kafke, preko Poa, Birsa i Lavkrafta, pa sve do Borhesa.

Prvo su bili „Zapisi o stvarnom i nestvarnom“ (1969), sada su „Priče o stvarnom i nestvarnom“. Kako su zapisi prerasli u priče između fantastike i mistike?

Onako kako sam sazrevao kao pisac. Pisca određuje ne samo literatura koju čita nego i svakodnevni život, sazrevanje ličnosti, politika, porodica, dobre i loše stvari koje mu se događaju. Živimo u svetu u kojem što više saznajemo ostajemo zatečeni pred tajnama i iskušenjima kojih je takođe sve više. Ali je i naša znatiželja sve veća. To važi ne samo za područje književnosti nego i za nauku. Vrhunski naučnici su postali neka vrsta istinskih mistika jer njihova saznanja prevazilaze ono što se može objasniti racionalnim objašnjenjima.Toga je u savremenoj nauci sve više. Pisci fantastike svojom maštom i anticipatorskom sposobnošću takođe dotiču ono što je mistično, tajanstveno, u pokušaju da se približe onome što su paralelni svetovi, vidljivi i nevidljivi, onome što se krije u dubinama ljudske ličnosti, da dodirnu sveprisutnu iracionalnost na uzbudljivom putovanju kroz nepoznate svetove. To me je oduvek privlačilo, kako sam stariji zagonetka naših života pokazuje se kao sve manje razumljiva, nerešiva. Kuda idemo, čemu naše ovozemaljsko bitisanje kada smo stalno na ivici sveopšteg uništenja. Izlazimo iz jednog lavirinta a ulazimo u drugi. Svako otkriće stavlja nas pred bezbroj novih tajni sveta u kojem živimo. Krupna, ambiciozna pitanja koja jednako, bez odgovora, postavljaju deca od pet ili šest godina, kao i uvaženi naučnici. Mistika, fantastika, najnovija naučna istraživanja čine jednu zaokruženu celinu. U jednom broju svojih priča, napisanih u zrelom dobu, inspiraciju sam nalazio i u kabalističkim tekstovima, posebno u hasidskim pripovestima što je samo dokaz da su ove teme bile prisutne i u prošlosti kao i danas, insipirativne za sve one koji traže vezu između ovostranog i onostranog, iracionalnog i racionalnog.

Jeste li u međuvremenu saznali da li je stvarno nestvarnije ili je nestvarno stvarnije?

Stvarno i nestvarno se prožimaju. Kako prolaze godine, kako starimo, kako život prolazi sa svim svojim apsurdima, shvatamo sve jasnije jednu stvar, da sve manje razumemo smisao našeg postojanja, da smo izloženi nesrećama, tragedijama koje se događaju u našem okruženju, ali i nama samima, za koje nema objašnjenja, niti se shvata njihova svrha. Pa ipak se život nastavlja uprkos svemu tome.

I da li je život priča, ili je priča život?

Život je priča koju svako od nas pripoveda neko sa više, neko sa manje uspeha. Priča koja ima svoj neumitni kraj. A kada se približi taj kraj ostaju samo razbacani delovi priče, maglovito sećanje da smo postojali, pa s vremenom i ta slika u razbijenom ogledalu izbledi, preostaje kako bi Danilo Kiš rekao samo „dim, pepeo, ništa“.

Šta ih povezuje? Nije li najčvršća spona zlo, u čije je zločine u oba slučaja najteže poverovati?

Zlo jeste dominantno, moćno, neuništivo, sveprisutno. Strašno je zlo koje ljudi čine jedni drugima, zlo podstaknuto mržnjom, ali postoji i ono drugo zlo koje je izvan ljudskog poimanja i razumevanja, posledica razornog delovanja prirode. Roman „Kuća sećanja i zaborava“ kao i neke od svojih priča posvetio sam toj temi.

Zapisali ste i da se sve u životu svodi, kako veli jedna hasidska poslovica, na uvođenje nereda u red, pa promeni nereda u red. Da li tako svet uistinu funkcioniše?

Očevidno da. Sve teži propadanju, ali i obnovi. Ponekad mi se čini da svi mi putujemo nekim svemirskim brodom u nepoznato gde će nas, možda, sačekati neko objašnjenje, neki novi početak. Naravno, to je samo iluzija, ali šta nam u ovom nestalnom svetu preostaje osim iluzije, želje da sve ipak ima nekog smisla? Teško možemo prihvatiti pomisao da je sve privid, zabluda. Pripovedanjem pokušavamo da uvedemo neki smisao, igrajući se pomalo svemoćnog demijurga. Pripovedanje koje postoji u raznim oblicima od osvita čovečanstva i civilizacija pokušava da u nered unese neki red. Reči, kao uostalom i govor, samo su moćna oružja u sudaru sa besmislom koji nas okružuje.

Kada će čovek u takvom svetu biti Ja? Kako postati, biti i ostati Drugi u vremenu zla, a da ga oni koji drugačije misle ne kamenuju?

Živimo u vremenu netolerancije kada je teško, ako ne i nemoguće opstati sa drugačijim mišljenjem, kada se to famozno ja izgubilo u haosu i okeanu društvenih mreža, političkih diktatura, različitih manipulacija. Kako se onda održati, ne izneveriti samoga sebe ali i najbliže koji vam veruju? Samo poštovanjem sopstvenih moralnih principa, poštovanjem drugog i drugačijeg, ne podležući političkim ili nekim sličnim strastima, ne podležući ograničenjima i iskušenjima vere, političkog kameleonstva, nikoga ne ugrožavajući, suprotstavljajući se izazovima i iskušenjima koji su svakodnevni i mnogostruki.



Bilo da je reč o epidemiji, o ratovima, o nesrećama u svetu – „jedino osećanje koje obuzima čoveka jeste osećanje o nemoći civilizacije“. Čemu se, onda, okrenuti: razumu ili veri?

Ne bih se usudio da dajem savete. Svaka generacija, a i svaki pojedinac prolazi kroz ono što se činilo nezamislivo, gubitak najdražih, bolesti, katastrofe koje se sručuju nenajavljeno, apokalptične strahote. Mirni dani kada se živi dobro i srećno ne traju dugo. Generacije koje dolaze zaboravljaju poruke i pouke generacija koje su prolazile kroz velika stradanja. Razum je nemoćan, vera uzaludna. To nije pitanje pesimizma ili optimizma nego činjenica u ovom našem, kako ironično veli Volterov Kandid, najboljem od svih svetova.

Razum veruje u jednu stvarnost, vera ostavlja razum po strani. Da li je strah taj koji određuje izbor?

Kako možemo govoriti o spasonosnom razumu u svetu gde je razum nejasna kategorija, gde se i tlačitelji i žrtve pozivaju na razum? I šta znači to „jedna stvarnost“ gde svako ima svoju istinu, najčešće zloupotrebljenu za sebične interese pojedinaca ali i čitavih država? A strah nadvija svoju mračnu senku nad čitavom planetom. Strah može da zaustavi neke velike sukobe, strah od opšte katastrofe, ali strah nije osnova na kojoj se mogu stvarati i dugotrajno održavati zdrava društva.

Ili se treba odreći i razuma i vere? Onda bi izbor bio – bekstvo u sebe... Po kojim bi zakonima, tada, valjalo živeti?

Možemo se odreći svega, osim nas samih, naših uverenja, naše istine, našeg pokušaja da učinimo svet boljim nego što jeste. Svet menjaju pojedinci, a ne mase. To je sreća u nesreći da su u svakoj epohi postojali pojedinci koji su uspevali da održe ravnotežu između dobra i zla. Ali čini mi se da živimo u jednom periodu, kada su takvi pojedinci, možda prvi put u čitavoj istoriji ljudskog roda, nemoćni pred naletom i mašinerijom novih tehnologija i veštačke inteligencije koje odbacuju spasiteljsku ulogu pojedinaca, i prete da se otrgnu svakoj kontroli.

Da li je zlo zaista „kosmičko, iracionalno, nezaustavljivo“, kako kaže junak priče „Dajmon“? Danas se vidi da je zlo sve samo ne banalno! Da li je to Hana Arent pogrešila?

Ta teza Hane Arent posle suđenja ratnom zločincu Ajhmanu u Jerusalimu čini se suviše pojednostavljena. Tu se ozbiljno razišla i sa svom najboljim prijateljima. Posmatrajući Ajhmana, tog „činovnika smrti“, bila je uverena da se zlo poput Holokausta ne može ponoviti. Sve ono što se potom do dana današnjeg događalo uverava nas, međutim, da zlo nije iskorenjeno, da se ponavlja u raznim oblicima širom naše planete. Zlo je, nema sumnje deo ljudske prirode, ali i prirode uopšte, neiskorenjivo, doseže metafizičko.

Kako odstraniti bolesni deo prošlosti? Postoji li uopšte mogućnost bekstva od učinjenog zla?

Nema se kuda pobeći kada ste opkoljeni rastućim požarom, kataklizmičnim poplavama ili suludim, surovim istrebljivačkim ratovima.

U svom tekstu „Čudesna stvarnost Filipa Davida“ koji prati knjigu, Mirko Kovač piše da je fantastika sama po sebi „otpor poretku“, ali da za Vas fantastika nije samo izmišljanje već stvarnost drukčije obojena. Koje su to boje ondašnje, a koje današnje stvarnosti?

Mirko Kovač je u pravu. Fantastiku nikada nisam shvatao kao nešto što postoji izvan ovog našeg sveta, samo sebi dovoljno. Naprotiv, pokušavao sam da usvajajući žanr fantastike progovorim o ovome našem svetu, snovima koji su njegov deo, o morama i čudovištima koji ga nastanjuju, o naličju života koji nam je dat. To jeste način na koji pokušavam da ispričam pripovesti koje se čvrsto ukorenjene u stvarnosti, ali je i nadilaze. Pisao sam i pišem onako kako jedino umem, imajući na umu stvarnost ali i književnost koju volim i kojoj se divim.

Autor: Anđelka Cvijić
Izvor: Novi magazin
Foto: Žika slika