Fernando Valjeho: „Sebe jedino smatram umetnikom preživljavanja“

Fernando Valjeho progovara tonom otrovnog nihilizma u „Provaliji“, romanu koji nas vodi u Medeljin odakle nemilice sipa optužbe u obliku lepe umetnosti. Valjeho je jedan od najvažnijih kolumbijskih pisaca sa posebnim, autobiografskim odnosom prema književnosti.


 
Hroničar razdora, Fernando Valjeho, napisao je 1994. godine roman „Bogorodica plaćenika“, koji je ujedno neobična ljubavna priča i izokrenuto jevanđelje, gde ubice ispaljuju osveštane metke, a preživljavanje predstavlja najveći zločin. Kao svedok optužbe u rodnom Medeljinu, Valjeho unosi i trenutke humora i saosećanja u kovitlac šrapnela. Poput čuvene Rosite Alvires iz meksičkih balada, njegovi likovi imaju sreće kada prime četiri hica, a samo jedan od njih je smrtonosan. Majstor da od optužbe načini umetnost, pripovedač često skreće sa radnje kako bi glasno i ponekad neobuzdano govorio kao u političkim pamfletima. Njegove pogrdne tirade obrušavaju se na Medeljin kao kisela kiša, kao neobuzdana oluja, kao jezička kataklizma. Fernando Valjeho – ili muzika nemira.
 
Roman „Provalija“ potvrđuje da nihilizam nikad nije tako uznemirujuć kao kada je predstavljen kroz mešavinu sreće i apokalipse. Delo govori o čoveku koji se vraća u Medeljin kako bi prisustvovao poslednjim danima svog brata obolelog od side. Našavši se pred čovekom čiji život ne može spasiti, autor otkriva moralno stanje preživelih: svaki svedok ljudske smrtnosti je leš koji pamti. 
 
Kao i uvek, Valjeho pribegava i autobiografskom stilu i prihvata rizik da će bukvalisti shvatiti njegove opaske o seksualnosti, rasi ili veterini kao uputstva za život. Suvišno je ponoviti kako je pred nama roman, a ne knjiga o samopomoći.
 
Za razliku od njegovih romana koji odjekuju ekspolzijama baruta, Fernando Valjeho je izuzetno ljubazan čovek. Ne obraćam pažnju na dioptriju njegovih sočiva, premda mora da je prilično velika. Pisac dvaput gleda svoje goste. Prvi put uz osmeh. Nakon toga, sa odobravanjem, i gost prelazi u dnevnu sobu sa pogledom na olistalu ulicu. Pripovedač koji insistira na prvom licu dobrovoljno pristaje da bude sporedni lik, zainteresovan za priče drugih. Nenametljivo i samo usput pominje ono što ga interesuje: filmove koje je radio u Meksiku, zbog kojih je kasnije i ostao u toj zemlji, klasičnu muziku koju voli da svira na klaviru, kulinarstvo, govorkanja o taštini i moći intelektualne elite, zanimljivosti iz oblasti nauke, i naravno, pse (dok hrt šarenog krzna, kao oni koji su bili omiljeni na carskom dvoru, stražari u hodniku).  

Povodom ovog razgovora sastali smo se na nešto drugačijem mestu. Razmenili smo pitanja i odgovore putem imejla 6. decembra. Šest dana kasnije, milion parohijana je ispunilo baziliku Gospe od Gvadalupea. Valjeho je molio zaštitnicu Meksika za snagu da odbija intervjue.

Preplavljena brojnim molitvama tim povodom, možda ljubomorna na nadmoć Bogorodice plaćenika ili pak zbog naklonosti prema novinarima kojima toliko duguje, Gospa od Gvadalupea je dopustila da uradimo ovaj intervju.  
 
U „Provaliji“ govorite o internetu kao epidemiji ravnoj sidi. Pretpostavljam da imate zadrške da komunicirate putem imejla.

Ni najmanje: to je jedini način da novinari ne izmene ono što kažem. Pa ni tada ne bude uvek tako: izmene svoja pitanja, izmene moje odgovore, izvuku poneku moju rečenicu iz konteksta pa zvučim kao Gospod Bog koji grmi sa gore Sinajske, tako da bez izuzetka, svaki put kada pročitam svoj objavljeni intervju, zacrvenim se od sramote. Više se plašim da će mi se pred vratima pojaviti novinari sa papirom i olovkom nego plaćenika iz Medeljina. 
 
„Provalija“ govori o elokventnosti bolesti. „Čim bolujete od nečega, razvijete svoje mišljenje o tome“, kaže Lihtenberg. Brat protagoniste doživljava uznemirujuću lucidnost, u agoniji zbog toga što je protraćio svoj život. Da li biste mogli da prokomentarišete rečitost bolesnika?

Po mom mišljenju, život je tragedija, dok je za mog brata Darija bio zabava. On se svesrdno potrudio da ga protraći i da usput polomi sav nameštaj i posuđe u kući. Dobro je što više nije u ovoj strahotni, i bolje što je umro!
 
Roman takođe veliča mladost i lepotu, ne samo momaka iz Medeljina, već se odnosi i na prošlost, koja je, premda nije bila idilična, daleko superiornija u odnosu na sadašnjost. Kao da čitavo vaše stvaralaštvo opisuje taj gubitak. Ali vaša sećanja su osvetoljubiva: nikada se ne fokusirate samo na nostalgiju, a da ne pronađete i razlog da na briljantan način pokudite sadašnjost.

Manrike je rekao: svako prošlo vreme je bilo bolje. Što se mog vremena tiče, nije bilo bolje samo zato što sam tad bio dečak ili mladić dok sam sada (skoro) starac, već zato što je bilo manje ljudi; što je više ljudi, to je gore: pakao čine drugi ljudi, rekao je Sartr. A Sartr je imao sreće jer nas je bilo samo tri milijarde u trenutku kada je on umro. Sad je već više od šest milijardi ljudi na zemlji koji zagađuju vodu, zagušuju mora i troše kiseonik.
 
Sebe opisujete kao pisca koji piše u prvom licu. Vaši naratori veoma zvuče kao vi, što doprinosi utisku da su vaša dela autobiografskog karaktera, da su „stvarnija“. Da li biste mogli da objasnite razliku između pripovedanja u prvom i u trećem licu?

Da, mada će mnogi reći da se ponavljam. U proteklih dvesta godina je roman (a pod romanom podrazumevam književno delo u trećem licu) bio smatran vrhovnom književnom vrstom. Sada je drugačije: to je već utabana staza koja ne vodi nikud. Šta je originalno u tome da na primer, od jedne osobe iz stvarnog života napravite književni lik promenivši joj ime ili da nekoliko poznanika spojite u jedan lik? Ja sam odlučio da govorim u sopstveno ime jer ne mogu da prodrem u tuđe umove pošto čitanje misli još uvek nije moguće. Nemam ni običaj da idem po kafeima, ulicama i tuđim sobama i snimam razgovore, ne zavirujem u tuđe krevete i misli da bih to izneo kao trač u romanu. Balzak i Flober su bili kao seoske tračare. Sve što su napisali mi zvuči kao rekla-kazala.
 
Još od Voltera niko nije bio toliko otvoreno protiv pape kao vi. Kritičar Kristofer Dominges Majkl vas poredi, prema mom mišljenju s pravom, sa moralistima iz 18. veka.

Volter se obrazovao među jezuitima, a ja među salezijancima. Ako bismo ih poredili, jezuiti su preblagi u odnosu na salezijance. Video sam najgore među najgorima. Ali ja nisam u konfliktu sa papom, koji na kraju krajeva, nije ništa više od mučenika koji će srećom umreti; ja sam u konfliktu sa Hristom koji je dao dušu a da nije razumeo ono što je trebalo da razume: i životinje su naši bližnji, a ne samo ljudi koji su najgore životinje od svih. A posle Hrista sam u konfliktu i sa Muhamedom, koji je bio pohotna zver.
 
Kao i kod Bunjuela, u vašem ateizmu može se osetiti vrlo religiozna nota. U romanu „Bogorodica plaćenika“ napisali ste žustro kontrajevanđelje.

Mrtvi iz tog romana su odavno pokopani i već sam ih zaboravio.
 
Vaš pripovedač je mizantrop čija oštra ironija može da uništi svaki trag političke korektnosti, ali u svom ophođenju prema životinjama pokazuje franjevačku saosećajnost. Isto se može primetiti i u sećanjima na oca i na prirodu Kolumbijaca pre nego što su usledile godine nasilja. Moglo bi se reći da su vaše najveće brige u vezi sa ekologijom. 

Ne, ekolozi su osobito podli i lažljivi: žele da očuvaju zemaljske vrste zarad čoveka, da bi čovek mogao da uživa u njima ili da se prehrani. Ja ne. Moje mišljenje je drugačije od njihovog: vrsta koja nestane više ne pati. Neka nestanu psi, krave, pacovi – moja braća pacovi, to je ono što želim.
 
Čini mi se da svojim pisanjem pobijate Darvina.

Darvin je bio prevarant. Još jedan prevarant, kad smo već pomenuli papu. A „Poreklo vrsta“ je glupa knjiga, loše napisana i na trenutke lamarkovskih ideja – jedino što ne bi smela da bude! Ovaj prevarant ju je objavio 1859. godine, dvanaest godina pre nego što je Oskar Hertvig otkrio oplodnju jajne ćelije uz pomoć spermatozoida. Kako osoba koja ne zna da je nastala spajanjem jajne ćelije i spermatozoida može da objašnjava takozvano „poreklo vrsta“? Proces prirodne selekcije koji je on opisao je tautologija, prazna priča, objašnjenje koje ništa ne objašnjava. Isto kao i Božje delo, to je objašnjenje svega. A ko ga zapravo razume? Naravno da je evolucija stvarna, to je jasno kao dan. Ali nju nije otkrio Darvin, već drugi: Moperti, Lamark i, ako potražimo u okviru njegove sopstvene porodice – njegov deda, Erazmo Darvin.  
 
Sećam se vaše konferencije u Kaliju pre nekoliko godina. Trebalo je da putujete idućeg dana i odavali ste utisak da je ta noć izuzetno opasna po vas. Ostrvili ste se na sve: na gerilu nacionalne oslobodnilačke armije FARK, paravojne jedinice, na Crkvu, narko bodove, političare. Ima li leka protiv nasilja u Kolumbiji?

Kolumbija je katastrofa kojoj nema pomoći. Čak i ako ubijete sve pripadnike FARKa, paravojne jedinice, sveštenike, dilere i političare, zlo opstaje: ostaju Kolumbijci.
 
Tomas Bernhard je svoju mržnju prema Austriji koristio kao hranu za nadahnuće. Vi već dugo živite u Meksiku, prestonici laži, kako je nazivate, ali hrabro i učestalo posećujete Kolumbiju. Da li sebe vidite kako pišete u mirnom okruženju ili vam je, kao Bernhardu, potreban dodir sa onim što prezirete?

Nisam čitao njegova dela, ali znam da je Bernhard vređao svoju rodnu Austriju zato što je mrzi, dok ja svoju domovinu Kolumbiju napadam jer je volim. I baš zato što je volim, želim da nestane, da ne pati više.
 
U „Provaliji“ pominjete da ništa nije samoubilačka misija kao kad zatražite taksisti da smanji ton na radiju. Ali kada to čini protagonista, on ostaje živ. Ovo je odličan primer koji pokazuje da ste majstor preuveličavanja. Ubacujete i svoj smisao za humor, kao u primeru gde opisujete kicoša koji se vozi po siromašnim kvartovima i baca kocke za supu sirotinji iz svog sportskog automobila. Komično-dramatični efekti koje postižete uglavnom proističu iz preterivanja. Ili možda preuveličavam?

Kocke za supu i otrovne narandže. Sebe jedino smatram majstorom preživljavanja: u svetu punom besnih ludaka uspeo sam da dočekam starost.
 
Napisali ste dve sjajne biografije pesnika – Hosea Asunsion Silve i Porfirija Barbe Hakoba. Koliko je poezija igrala ulogu u pisanju proze?

Poezija se mora pisati u prozi. Stihovi su izgubili smisao postojanja kada je nastao prozni tekst, što će reći, malo posle Homerovog vremena. Napisao sam te dve biografije koje ste pomenuli jer sam bio nezaposlen. Poštovao sam književno pravilo koje nalaže da autor biografije ceni onoga o kome piše, pa sam pomenuo za svakog od njih da je jedan od najvećih pesnika španskog govornog područja, ali ne. Stihovi su melodični, to jest, takve su pesme bile ranije; imale su ritam i rimu, a ove danas su samo fragmenti rečenica.
 
Prilično ste dobar pijanista, sa kojim kompozitorima nalazite narativne sličnosti?

Želeo sam da se bavim muzikom i da budem kompozitor. Ali pošto mi muzika nije bila u biti, nije mi bilo druge nego da se posvetim slabijim umetničkim izrazima kao što su film i književnost. Glik i Mocart su najbolji. Posle njih je „Don Kihot“.
 
Još od „Ostrva s blagom“ niko nije ubio toliko likova a da je to bilo neophodno. Pomenuli ste i da vas je kontakt sa smrću pretvorio u posthumnog pisca. Vaša ironija kao da uvek počiva na ovom principu tragikomičnosti: šale onoga ko je „već prešao na onu stranu“. Imate li komentar?
 
Sviđa mi se što ste rekli „a da je to bilo neophodno“. Ako ne napravimo mesta, neće niko više moći da stane. Treba skidati sa jedne strane da bi na drugoj bilo mesta.
 
Kraj „Provalije“ me podseća na „Mrtve duše“, likovi se rastaju, jedan odlazi smrtonosnim taksijem, a drugi kočijom, nakon što su popisali umrle. Deluje mi kao zgodna podudarnost. Da li ste je imali na umu?

Jedino čega se sećam u vezi sa Gogoljevim „Mrtvim dušama“ je da je protagonista (Čičikov?) prodavao preminule kmetove na papiru, kao da su i dalje živi, kao i da je izdanje koje sam čitao bilo meksičkog izdavača Porua.
 
Obećali ste Gospi od Gvadalupea da nećete raditi više intervjua osim ako ona to ne naredi. Da li da pripišemo ovaj razgovor jednom od njenih čuda?

Da, zato što je za šest dana njen praznik.
 
Izvor: elpais.com   
Autor: Huan Viljoro
Prevod: Sonja Laštro