Ako želite pravi kvalitet, trajnu vrednost, morate da date i knjizi vremena da odleži, da joj se vraćate više puta, sa odmornim očima, i pre svega, da besomučno brusite svaku rečenicu do perfekcije. To je dug i naporan proces, usamljenički posao i borba sa samim sobom.
Pavle Zelić piše onako kako razmišlja i govori – jasno, zanimljivo i precizno. Pisac zarobljen u svesti savesnog farmaceuta strpljivo je čekao svoju priliku i dobio ju je, u vidu debitantskog romana „Peščana hronika“ u izdanju Lagune. Od izgradnje zemlje do njenog razaranja, Pavle kroz sve simbole države u kojoj zlo ne miruje sa lakoćom svoj raskošni talenat prenosi na stranice koje je moguće čitati na svakom mestu, pošto knjiga svojim sadržajem kupuje svoje čitaoce, pa i članove naše redakcije među njima. Roman o jednom zaboravljenom vremenu i sa brojnim omažima popularnoj kulturi ex Yu za šest meseci otkako se pojavio na tržištu izborio se za svoje mesto, sa punim pravom. Za čitaoce „Doživeti 100“ govori na takav način da svi u okviru profesije mogu biti ponosni zbog uspeha izuzetnog mladog čoveka i talentovanog pisca Pavla Zelića.
Roman se opisuje terminima istorijski, horor, drama. Šta je od toga najviše? I šta je zahtevalo najveću posvećenost i izučavanje, a šta je od toga nastalo spontano?
Takve oznake svakako znače i knjižarima i čitaocima da se lakše snađu u šumi naslova i novih izdanja na policama, ali ja mislim da se književnost samo može deliti na dobru i lošu. „Peščana hronika“ je pored navedenih etiketa još i ljubavna i priča o odrastanju, napeti triler, priča o teorijama zavere, a možda pre svega jedna ogromna fantastična alegorija o vremenima koja su za nama a nikako da ih ostavimo za sobom, o lepoti i nadi koje prkosno izniču iz najnegostoljubivijeg tla i o tajnama koje više ne smeju biti sakrivene. Svakako da su istorijski elementi bili zahtevni, i teže je piscu da meandrira sopstveni zaplet u okolnostima koje su fiksirane i nepromenljive, ali je i veća satisfakcija kada to uspešno izvedete.
Koliko je vremena proteklo od prve ideje u glavi do prve stranice koja je izašla ispod štamparske prese? Koji je to put koji je pisac knjige koja je pobrala veliki broj pozitivnih kritika morao da pređe?
Inicijalna ideja je „kvrcnula” kada sam slušao priče moje bake, koja je učestvovala na prvim radnim akcijama posle II svetskog rata. Taj polet, entuzijazam omladinaca (i omladinki!) iz cele zemlje je moćan motiv, i iznenadio sam se kada sam otkrio da uopšte nije korišćen u domaćoj književnosti. Radne akcije su deo opšte kulture, svako od nas ima nekoga ko je u njima učestovao i smatrao sam da je to odličan početak i zamajac koji sam uklopio sa još jednom mojom starom idejom, pričom o duhovima smeštenom u blokove Novog Beograda. Dugo sam smišljao, istraživao i intervjuisao retke žive učesnike sada već davnih događaja koje sam želeo da opišem i taj, da kažemo „zabavni” deo pripreme je trajao skoro dve godine, dok je samo pisanje i „postprodukcija” u vidu uredničkog i lektorskog rada uzela još godinu i kusur. I sve to dobija opravdanje kada dobijete oduševljenu povratnu reakciju kritičara i čitaoca.
U jednom od javnih nastupa pomenuo si da je farmacija tvoja osnovna profesija. Šta za tebe znači biti farmaceut? Da li striktna pravila i zakoni kojih se pridržavamo sputavaju kreativnost „u radno vreme“? Da li je za tebe pisanje paralelna profesija ili još uvek samo hobi?
Ako sam mogao da se foliram da je ovo usputna zanimacija, sada to više nikako nije. Ja sam već neko vreme profesionalac u pisanju, prvo kao kritičar, zatim pisac kratke proze i strip scenarista, i konačno, romansijer. Stalno se šalim kako je farmacija moj „dnevni” posao, dok se pisanjem bavim u sitne sate, kada iščistim mozak od INN-ova i pustim unutra anđele i demone. Farmacija je struka koja mi je dala mogućnost da zaista pomažem ljudima, i posao u Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije nosi za mene ogromnu odgovornost prema javnosti kojoj se često obraćam, ali i mojoj državi koju imam čast da predstavljam na međunarodnom planu. Takođe sam otkrio da su doslednost u poslu, a svakako i preciznost i pravila koja važe u svetu farmacije korisni i za pisanje. Rokovi i disciplina koje sam sâm sebi nametao su me tokom pisanja brzo doveli do finalnog rukopisa, a unutrašnja struktura i logičnost radnje mogu da podsećaju i na hemijsku reakciju u kojoj na početku i kraju moramo imati isti broj atoma.
Da li se pisac iz tebe „oslobodio“ iz hobija, potrebe, želje da iskažeš drugi deo ličnosti?
U stvari, ja sam čak želeo da upišem paralelno farmaciju i svetsku književnost, ali pored toga što je te turbulentne 1998-me taj smer bio ukinut iz političkih razloga, saznao sam da mi da bih postao pisac nije neophodan fakultet. Ta ambicija je kratko tinjala, da bi se ubrzo razbuktala kroz priče koje pišem već preko deset godina, a zatim i sve ostalo. Svakako da su tome doprineli bezbrojni tomovi najrazličitijih knjiga koje sam gutao od malih nogu, počev od avanturističkih romana pomenutog Stivensona, Žil Verna i Emilia Salgarija, a sloboda i originalnost koju sam pronašao u žanrovskoj književnosti i kod autora kao što su King, Simons, Barker, Gejmen, Bredberi, Asimov, Klark, Tolkin, Martin mi je otvorila vidike ka novim svetovima. Često se kaže da je pisac bog u svom delu, a ima li boljeg primera za to od fantastike koja vam pruža neslućene mogućnosti da izmislite šta god poželite?
Knjigu opisuju kao „Novi hit srpske književnosti“ a tebe kao „novu srpska zvezda istorijskog horora“. Kako to doživljavaš i koje mesto zauzima fantastika u srpskoj književnosti?
Neću lagati i reći da takve pohvale ne gode egu, ali mi je mnogo važnije da knjiga zaista utiče na ljude, da se iznenađuju, plaše, razneže, nasmeju i rasplaču dok je čitaju. Pravi uspeh, na kraju, dolazi od samih čitalaca, koji roman preporučuju dalje, poklanjaju ga prijateljima, komentarišu ga na društvenim mrežama i samo zahvaljujući njima neko može imati “hit” ili biti “nova zvezda”... Fantastika je po meni sveprisutna, od sve većeg broja istaknutih i tiražnih žanrovskih romana, pa do mase priča, stripova, čak i pesama... Iako zvanično nije prepoznata i prepoznata, fantastika je u Srbiji neuobičajeno autentična po temama i vredna proboja i na svetska tržišta što su neki pisci u ovom domenu, poput Milorada Pavića i Zorana Živkovića već sa ogromnim uspehom učinili.
Pominju se pioniri koji postaju neupokojeni duhovi. Kako je došlo do te ideje? Uzimajući u obzir da i sam poripadaš jednoj od generacija pionira, kakva su tvoja sećanja i emocije vezani za taj period detinjstva?
Svakako da nosim u sebi lepe uspomene na doba kada sam bio „veran i iskren drug” i pored pionirske kape sa zvezdom i crvene marame, sačuvao sam i principe tog duha za koji je, i pored ideološke pozadine, bio nešto pozitivno za svu decu koja su odrastala u to vreme. Upravo zato u „Peščanoj hronici” veliko zlo koje vreba ispod peska Novog Beograda uzima pionire, nešto najbolje, najnevinije što zemlja ima, i koruptivna moć te tajanstvene sile ih pretvara u svoje sluge, ali nisam želeo da oni budu negativci. Sa jedne strane strane, oni postaju deo operacije zataškavanja neprijatne istine sa kojim komunistička vlast ne zna da se nosi, a sa druge su nalik večitim dečacima iz Nedođije Petra Pana. Oni bi samo da se igraju, zauvek.
Zašto si odlučio da jedan od glavnih likova bude samohrani otac, pripadnik tajnih službi? Da li je na tebe uticalo otuđenje u vremenu u kome živimo da formiraš taj lik?
Želeo sam da kao centralnog junaka imam ličnost koja je u startu čak i nesimpatična, jednog pravog pandura, unapređenog u DB-ovca, sa svim bagažom koji takvi poslovi nose u smutnim 90-im godinama. On je neosetljiv, grub, nasilnik koji ne oseća posledice svojih dela, zapostavlja ženu koja umire i ostavlja ga sa malim sinom sa kojim ne zna šta će... I kao takav je mnogo zanimljiviji od običnog pozitivca koji neće moći da ima razvojni put ka nečem boljem. Taj Ilija Orlović je neko ko biva oslobođen od prošlih grehova kroz ljubav i žrtvovanje, ko mora da nauči da podredi sve porodici, sinu kojeg ne poznaje i novoj romansi koju odgaja kao nežnu biljčicu. I sve to dok mu nebo bukvalno pada na glavu, progone ga bivše kolege, a osvetnički raspoloženi duhovi pokušavaju da mu ubiju dete. Kao i u mnogo čemu, bazirao sam ovog lika na meni poznatim osobama, i bilo mi je važno da demistifikujem stav prema tajnim službama, kao i mnogo druge priče u romanu, a to sam učinio pre svega zahvaljujući ekipi konsultanata, koji popunjavaju celu stranu zahvalnice na kraju knjige.
Marketing tvog romana je brižljivo isplaniran i pažljivo se sprovodi. Koliko ti profesionalno iskustvo iz farmacije pomaže u ovom segmentu? Kako ti doživljavaš ovo veliko interesovanje i, samim tim, i popularnost?
Svakako da imam odličnu podršku u marketing timu mog izdavača Lagune, ali i pomoć prijatelja iz mog redovnog posla u Agenciji. Jako sam zadovoljan originalnim vizuelnim rešenjima kao što je naslovnica romana za koju su prihvaćeni moji predlozi i materijali i jedino još nikako da stignem da uradim kratak film inspirisan knjigom što je najmoderniji način promocije, a može biti zamajac za neku veliku adaptaciju. Kako mi je jedan od tekućih poslova rad sa medijima, zadovoljstvo je za promenu ne pričati o redovnim izazovima vezano za lekove i medicinska sredstva. Ipak, upravo je taj spoj farmaceuta i pisca jedna od najvećih udica za novinare i često u nastupima imam prilike da govorim i o jednom i o drugom. Najzad, iako ta pažnja godi, uvek želim da istaknem ne sebe, već samo delo.
Gostujući u emisijama sa tobom se pojavljuju i davno afirmisani pisci respektabilnih renomea? U kojoj meri ti to imponuje? Da li razgovore sa njima vidiš kao konstruktivne u svom daljem sazrevanju kao pisca?
Neverovatno je zadovoljstvo naći se u društvu i biti smatran ravnopravnim kolegom po peru sa piscima na koje sam se ugledao. Ima toliko divnih anegdota kao što je trenutak kada sam poklanjao moju knjigu Davidu Albahariju, koji je, čuvši za moju obradu teme radnih akcija, rekao da je i on planirao da piše nešto na tu temu, ali i sa osmehom zaključio kako „sada više ne mora”. Otkrio sam da su to pre svega predusretljivi, neposredni i ljudi sa puno duha, i kako se ipak u tom društvu krećem već godinama, pokupio sam i poneku tajnu zanata, a pre svega stekao sjajne prijatelje sa kojima provodim i provodiću nezaboravne trenutke.
Koliko je pretakanje u reči vizije o misteriji i sudara prošlosti i budućnosti (1948-1998) bilo mukotrpno? Šta za tebe simbolizuje Novi Beograd i Staro Sajmište?
U neki trenucima je bilo sporo i teško, ali kada vas ponese neka ideja ili lik, to onda krene toliko brzo da ne možete da stignete da otkucate sve ono što vam ključa u glavi. Za mene je Novi Beograd, u vreme kada sam ga kao klinac istraživao, 80-ih i 90-ih godina, kada nije bilo izgradnje i napretka, bio jedan skoro naučnofantastični prostor, sa ogromnim kontrastima između gigantskih građevina koje su razdvajali ostaci one peščane pustare kakvu su akcijaši zatekli ’48. Iako nikada tamo nisam živeo, ili upravo zato, to je u mojoj dečačkoj imaginaciji bilo mesto gde je sve moguće. O Starom Sajmištu, a naročito periodu kada je to bio jedini nacistički koncetracioni logor u II svetskom ratu koji se nalazio maltene u velikom gradu sam znao mnogo manje, i bio sam šokiran činjenicama sa kojima većina naših sugrađana nije upoznata. Možda i najveću pohvalu za roman sam dobio od čuvenog pisca Ivana Ivanjija, koji se preživeo nemačke logore smrti a roditelji su mu ubijeni upravo u beogradskim. On mi je rekao kako smatra da će tim temama, direktno ili usput, uspešno prilaziti tek predstavnici „treće generacije” koja nije emotivno isuviše vezana za događaje i dao mi ogromnu pohvalu i podstrek.
U tvojoj knjizi postoji i dosta slovenske mitologije. Koliko je folklorno nasleđe imalo uticaja na formiranje tebe kao pisca fantastike i scenarija za stripove?
Svako dete koje je makar malo vremena provelo na selu zna za vampire, duhove, vukodlake, ale i bauke i za mene je to nasleđe predaka rezervoar iz kojeg crpim inspiraciju ali i svojim delima dajem preko potrebni asocijativni potencijal zbog kojeg ih čitaoci još bolje prihvataju. Konkretno, osnovni zaplet u mom strip albumu „Družina Dardaneli” je upravo vezan za prave, srpske vampire, sasvim drugačije od onih holivudizovanih i mislim da imamo dužnost i obavezu da sačuvamo te legende od nestajanja u našim pričama i knjigama, pa tako recimo i duhovi u „Peščanoj hronici” poštuju pravila koja važe u narodnim predanjima.
U romanu govoriš o ljubavi koja iskupljuje. Da li je to dovoljno da spasi tvoje junake? Koliko su emocije prednost, a koliko teret u poslu menadžera, stvaralaštvu i životu?
Zvučaće otrcano, ali zaista mislim da se bez ljubavi ne može živeti. Tj. može, ali kakav je to život? Ona je sveprisutna, i naročito one velike, kao što su ljubav roditelja prema detetu imaju moć da preokreću sudbine, da daju smisao i svrhu i pre svega snagu koju ni ne znamo da posedujemo. Sve su priče na neki način priče o ljubavi, o osećanjima i kao takve daju nam nadu i veru da sve ovo ima smisla, i zbog ljudi koje nas vole i koje mi volimo nalazimo i razlog da ustanemo svakog jutra iz kreveta.
Knjiga je uspešno ocenjena i u regionu, gde se odlično i prodaje, a dobila i međunarodni prizvuk. Da li možeš da nam kažeš nešto više o tome i o ambicijama po ovom pitanju?
Već sam dobio pozive da je promovišem i uživo u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, a biće nuđena i stranim izdavačima koji se o njoj mogu dodatno informisati upravo preko ovakvih vesti ali i od strane agenata i na sajmovima na čemu tekođe radim. Nadam se da će ovakva priča imati onu potrebnu dozu egzotičnosti za strane čitaoce, to svakako ne bi bio prvi put, a kao što sam već rekao, srpska fantastika ima lepu prođu širom sveta pa bi neki moj veći proboj bio samo nastavak te tradicije.
Da li je to što je roman sastavljen iz segmenata koji se uklapaju jedan u drugi, posledica ranijeg iskustva na kratkim pričama, blogovima i početaka u društvu ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić” (objavljena zbirka kratkih priča „Poslednja velika avandura” - Matica srpska, 2009; urednik zbirke priča erotske fantastike „Ugriz strasti“ 2007.). Kako bi opisao ta ranija iskustva?
Pisanje kratkih priča je velika škola i najbolja priprema za dužu formu, jer vam daje priliku da isprobate i izvežbate sve neophodne elemente kao što su dijalog, promena perspektive ili lica, upotreba najrazličitijih likova, mesta dešavanja, vrsta opisa, jezika, stila... Štaviše, u mojoj zbirci koja je bila jedan od pobedničkih rukopisa za ediciju “Prva knjiga” Matice srpske se nalazi priča “Udarnica” koja je neki način prethodi “Peščanoj hronici” sa temom radnih akcija ispričanom iz ugla fantastike. Konačno, priče koje sam pisao su obično slate na konkurse i tako sam naučio važnost rokova i ograničenja u dužini što je bilo korisno prilikom pisanja romana.
Šta možeš da nam kažeš o realizaciji svojih ideja vezanih za svet stripa i o nedavnom projektu „Nomad“?
U 2014. je planirano da izađe drugi deo “Družine Dardaneli” koji nosi podnaslov „Ubistvo na Svetskoj izložbi”. Ovaj strip, koji po mom scenariju crta izuzetno talentovani i uspešni likovni i strip umetnik Dragan Paunović će imati veliku promociju u Francuskom institutu u Beogradu, u skladu sa temom koja junake iz prvog dela, Koštanu, Karađoza, Hajduk Stanka, grofa Vronskog, jazavca i Savu Savanovića vodi u Pariz na Svetsku izložbu 1900. godine. Biće tu još nekih kraći radova i projekata, a drago mi je da čak i na samoj Knez Mihajlovoj ulici u Beogradu ima mesta za strip. U okviru projekta “Nomad” smo imali prvu promociju ovakvog tipa, i iako je trebalo dosta hrabrosti da se na tako direktan način privlači publika, u konkurenciji sa uličnim sviračima i zabavljačima, izuzetno sam uživao i nadam se da ćemo uskoro tako nešto ponoviti.
Kakvi su planovi za naredni period? Hoće li pisac dati malo mira farmaceutu ili je moguća kohabitacija i pored dominantnih zahteva koji se postavljaju pred svaku od profesija pojedinačno?
Pa, već uveliko uživam u plodovima spisateljskog rada, ali je jedno od glavnih pitanja: šta pišete i kada će sledeća knjiga, i u tom pogledu ne želim da razočaram čitaoce. Kao i do sada, te dve aktivnosti se uklapaju i ispunjavaju mi svaki dan, pa kad se malo umorim od jedne, osvežavam se sa drugom i obrnuto.
Da li nam stvaralački potencijal može pomoći u težnji da „doživimo 100“? Koji je tvoj savet – kako dostići taj ideal ljudske vrste?
Oduševljavaju me ljudi koji neprestano razmišljaju, stvaraju i tako do pozne starosti. Čak i ako ne dožive tu magičnu cifru, svaka godina im je bila vredna duplo i troduplo. Na kraju, mudra je misao da nisu važne godine u vašem životu, nego život u vašim godinama.
Piše: Aleksandra Branković
Izvor: „Doživet 100” časopis posvećen farmaciji, br. 16