Vest da je otišao
Tiago zatekla me je u kupovini poklona za pod jelku.
Ostatak boravka u šoping centru gde su radnici imali božićne džempere protekao je u nekom transu kako to obično biva kada te šok izmesti.
Pokloni su nam bili vazda dobar povod za štos.
Dejanu sam obožavala da poklanjam neobične darove negde u vreme njegovog rođendana.
Jednom prilikom smo se zezali kako je folk zvezda bila ubeđena da je on proganja po avionima.
Zalomilo se da su leteli istim avionom nekoliko puta i uvek bi se štrecnula kada bi ga ugledala.
O koliko smo se smejali kada je iz kutijice lepo upakovane izvukao njen broj telefona.
*
Jedan od najozbiljnijih projekata na kome smo radili beše „Tajni plan Madona“.
Kada se Luiza preselila u Lisabon, javila sam mu.
I zaista nije prošlo puno vremena, naleteo je na nju u lokalnoj kultnoj knjižari.
Nije je najpre prepoznao.
Što zbog plastičnih operacija, što zbog kamuflaže – velikih naočara.
U tom trenutku objavio je svoj „
Estoril“ i počela sam da ga nagovaram da joj dostavi roman.
„Obožavala bi ga!“
„Misliš?“
Bila sam ubeđena.
Lisabonskim kanalima saznao je za njenu adresu.
Bilo nam je toliko zabavno da planiramo do detalja plan isporuke, način na koji će knjigu upakovati i naravno – posvetu, a posebna priča je bilo šta bi sve moglo da se desi kada bi ona roman zavolela i izreklamirala – postao bi definitivno „najčitaniji pisac“.
Smejali bismo se na to dugo i temeljno.
Posle isporuke – narednih desetak dana svako jutro sam ritualno posećivala Luizinu instagram stranicu – silno sam želela da mu javim da ga je tagovala.
To se nije desilo, ali smo se dobrih mesec dana baš fino zezali na njen račun.
*
Zezali smo se stalno i na svoje i na tuđe račune.
Moj prijatelj koji je prevodio
Andrića na portugalski imao je poseban talenat za druženja.
Okupljao je oko sebe različite ljude i pažljivo je slušao sve naše priče.
I vazda je nešto pisao.
Sediš sa njim na njegovoj terazijskoj mansardi, iz zvučnika ide uvek neka muzika neobičnih ritmova – bilo da je portugalska ili brazilska – pričamo, pa malo ćutimo, a on vazda nešto kucka u komp.
Nikada nisam srela čoveka koji je toliko pisao – obožavao je slova, a i ona njega.
*
Tiaga je zanimalo sve – radoznalost mu je bila najjača strana.
Mogao si da pričaš sa njim o anegdotama sa pijace, ali i da bistriš visoku međunarodnu politiku ili svetske skandale tipa „Balenciaga“.
Mogao je satima da priča o svojim susretima sa
Dragoslavom Mihailovićem koga je izuzetno poštovao.
Zezali smo se kako je jedva čekao da postane star i mudar i da postane VIP član SANU.
Tajni plan mu je bio da svi zavolimo čorbe.
Čorbe su bile njegov specijalitet i najbolji deo dana.
*
Lisabon je bio njegov dom, a u Beogradu je bio kralj sa najboljim pogledom iznad bioskopa „Zvezda“.
Najviše sam volela leta kada bi bio u gradu.
Krala bih trenutke provedene na terasi dok se čuo film – sprat ispod, na platnu.
Izabrana remek-dela u okupiranom bioskopu.
Koliko sam ja volela njegovu terazijsku gajbu – toliko je on voleo Višnjičku banju i Ciglanu.
*
I eto, na policama Lagune možemo do besvesti čitati sva dela objavljena pod imenom Dejan Tiago-Stanković.
Ali najžalije su od svega – a toga toliko ima – sve te NEnapisane knjige.
Pravi kuriozitet je jedna od njih – ona o Silvani Armenulić.
Jedna od najluđih saga je upravo kako je Silvana ušla u njegov život – molila sam ga da mi svako malo iznova i iznova ispriča tu priču.
I svaki put bi dodao novi detalj i novi sloj boje.
Potrudiću se da je zadržim u ušima do kraja vremena.
*
Nedostajaćeš nam, Tiago.
Plakaće se.
Pred nama su dani za fado.
Fado – Tiago.
Autor: Luna Lu
Izvor: nova.rs