Enes Halilović: Pisanje je pričanje

Sa 18 godina predstavio se svetu kao pesnik, ali je u biti umetnik reči. I dok govori, on pripoveda, a kad piše, stvara umetničko delo. Enes Halilović je dobitnik Vitalove nagrade za 2020. za roman „Ljudi bez grobova“ jednoglasnom ocenom žirija, a knjiga se našla i u najužem izboru za Nina. Sa Enesom smo razgovarali o stvaralaštvu, istini, laži, slobodi.



Šta je starije, stih ili rečenica?

Reč je starija od rečenice, jer nema rečenice bez makar jedne reči. Rečenica je starija od stiha, jer prvi govor nije pesnički govor. Ali pesnik svaku rečenicu može staviti u pesnički govor, pa i najstariju rečenicu; ta najstarija rečenica usvaja stih i daje mu svoje poreklo. Tako je stih usvojen od rečenice bez obzira na to da li je prvi pesnik govorio iz sebe ili je, kako neki misle, oponašao pticu.

Šta za Vas predstavlja pisanje? Kakva su to stanja u koja dolazi pisac i koliko se on sam menja tokom pisanja jednog umetničkog dela?

Pisanje je pričanje. Bilo je mnogo nepismenih koji su kazivali priče i pesme. Mnogi od njih bili su vrsni umetnici iako nisu znali slova. Ja znam slova, pa zapisujem ono što pričam. Proces pisanja je u mnogo čemu raznolik, od pisanja do pisanja, od teme do teme, od forme do forme, ali u jednome uvek je istovetan: ili umetnost jeste ili umetnost nije. Kao skakač uvis koji preskače lestvicu – ili јu je preskočio ili nije. Pisac je napisao umetnost ili nije. Ima mnogo knjiga koje nisu umetnost. Piščeva stanja su različita, ponekad je potaknut zlobom, a ponekad estetikom. Da, dobro ste čuli, ima literarnih dela iz kojih viri zlo, a ima ih koja su čisto istraživanje lepote. Pisac se, naravno, menja kroz pisanje kao i živo biće – nekad je u stanju semena kada se nudi drugima, nekad u fazi larve koja čeka, ponekad leptir koji leti, a ponekad tvrdi fosil koji čeka da bude otkriven.

Koliko je važan period priprema za stvaranje, sazrevanje priče u svesti i duhu pisca? Da li u Vašem slučaju cela priča postoji pre nego što stigne na papir ili dozvoljavate iznenađenja i razvoj tokom samog procesa pisanja?

Nema univerzalnog pravila. Akumulacija postoji, ali ima različita trajanja kao i kod naučnika kojima je ponekad potreban otklon od problema da bi ga rešili. Kod mene proze zru, ali zru i pesme. Nekad se pesmama vraćam, pa ih dorađujem; na nekim pesmama godinama radim. Tek grob piščev je tačka stavljena na njegovo delo, osim ako ne dođu budale – što se skoro dešavalo u blizini – pa posle piščeve smrti prilagođavaju njegov govor nekom pravopisu koji je donet nakon piščeve smrti.

U kojim okvirima se kreće pisac Enes Halilović? U okviru onoga u šta građanin Halilović veruje, čemu teži i šta smatra ispravnim? Da li pisanje donosi slobodu i bekstvo od stvarnog života?

Možda je moja misao slobodnija od mog govora. Sigurno jeste. Svašta mi pada na pamet. Siguran sam da su moji društveni stavovi koje ne izgovaram uglavnom ispravni. Ipak, postoje porodica i neki prijatelji sa kojima slobodno mogu razgovarati o svemu što mislim. Moja sudbina je da danas zaista živim kao slobodan čovek. Ipak, bejah slobodan i onda kad bejah mlad i mišljah da sam neslobodan. Pod pojmom slobode ovde smatram samo nezavisnost od ljudi. Stvarni život nisam odbacio. Stevan Raičković je u knjizi „Stihovi“ rekao da je pisanje pola njegovog života. Ja ne smem ni da pomislim koliki deo mog života zauzima pisanje.

Roman „Ljudi bez grobova“ baziran je na istinitim događajima, a mašta pisca je dopisala delove za koje nije bilo svedočanstava. Priča je slojevita, kao gusto tkanje traži angažovanog čitaoca. Prepliću se fikcija i stvarnost. Stiče se utisak da je i Enes Halilović lik u romanu, a pripovedač „nije siguran koliko mu je vjerovati“? Kakva je funkcija ovih delova?

Konačan odgovor na Vaše pitanje prepustio bih tumačima, pa makar ne bili u pravu. Ono što od sebe mogu da odvojim jeste da je priča o odmetniku, junaku romana „Ljudi bez grobova“ rasla u meni 28 godina; dodirivao sam tu temu i kroz priče u knjigama „Potomci odbijenih prosaca“ i „Kapilarne pojave“, ali neki toponimi iz mojih prethodnih romana se pojavljuju i u ovom romanu. To je mapa mojih literarnh fascinacija po kojoj šetaju moji likovi. Kao što je pripovedač romana uzeo Enesa Halilovića za lik, tako valjda i Enes Halilović ima prava da pripovedača Semira Numića nazove svojim likom.

Numan, junak knjige, kreće u osvetnički pohod zbog povređene časti. „Ako me ponize... kud ja mogu svetom hoditi...“. Liči na tragičkog junaka. Da li je imao izbora i šta je u stvari branio?

Najteže pitanje za svakog čoveka jeste pitanje da li sam imao izbora. Neki narodi su zalutali zbog toga što su pitali – gde je naš izbor ako nam je sudbinom zapisano šta ćemo učiniti. Moj roman i jeste delo koje ukazuje na snagu sudbine. I nije slučajno dotaknut Sofoklov „Edip“ u mnogim mojim delima.

Numan je bio prilično običan mladić, autsajder. Sa odmazdom koju je preduzeo, kontradiktorno, dostigao je svoj puni kapacitet, stekao je slavu, poštovanje. Pokazao je dosetljivost u trikovima i skrivanju. Kad je sve izgubio, stekao je slobodu.

Da, dobro ste primetili. Sloboda ponekad nastupa kad čovek ostane bez svega. Varlam Šalamov je rekao da samo u zatvoru čovek može slobodno da misli. Konačni pad čovekov zna da bude i veliki predah. Onaj koji gubi nije potpuno usamljen, jer tek tada, na dnu i u nerešivom problemu, susreće svoju sudbinu, gleda je baš kao senku pored sebe. Možda se baš tada istina jasnom ukaže i razdvoji od neistina.

„Ljudi bez grobova“ su i priča o ocu. Na koji način prošlost određuje našu sadašnjost? Jer ako nemamo korena, koliko možemo izrasti?

Prošlost nikad nije prošla. Ona je samo ustupila mesto sadašnjosti, budućoj prošlosti. O tome nije pevao samo Eliot. Tomas Man kaže: „Dubok je bunar prošlosti.“ Možda bi ga zapravo trebalo nazvati bezdanom? Skoro svi veliki romani govore o očinstvu ili majčinstvu, a i jedno i drugo je priča o Ja koje baca plodove u budućnost, a traži snagu u prošlosti. A vreme prolazi i prolazi...



Glavni junak ima govornu manu, muca, i to ga onemogućava da ispriča sve priče koje u njemu žive... Ali piše. Da li je pisanje spas ili kompenzacija?

Pisanje, to je način da se sačuvaju reči. Možda to nije jedini način. I ne znam da li je važnije meni da kažem reči ili je važnije da ih ima ko čuti. Ljermontov peva da „pesnik, kada viče, ne viče radi drugih, već sebe radi“. Kako pobediti govornu manu – to je možda jedan rukavac ove prozne reke kojoj sam kopao korito.

U romanu ubedljivo govore ljudi koji su po merilima drugih pomerili pameću. Čija je istina prava?

Istina svima pripada, i svako je dodiruje, ali istinu svako ne izgovara. Pojedini ljudi svoje nakaradne reči uzmu kao zakonitosti i počnu verovati u njih. Istina žubori među svima nama, ali njenu cenu ne znaju ni mnogi koji govore istinu, a o njoj ne misle ni oni koji lažu.

Šta simbolizuje jaje u Vašem romanu?

Jaje... to je život, to je istina, to je ljuska, to je problem, to je ćutanje, to je čekanje, zavijenost; jaje ovisi o tuđoj toplotnoj energiji. Izaći na slobodu, živeti, raširiti krila, naravno i poleteti, i zapevati!

Ko su ljudi bez grobova? I da li je priča za njih besmrtnost?

Ljudi bez grobova su oni koji nemaju grobove; i oni kojima ne znamo grobove; i oni u masovnim grobnicama. Ali ljudi bez grobova su i umetnici kojima, kada odu, ne tražimo grobove nego delo.

Znavana, zimomoran, smajčila, posečita, obrazli čovjek... stare, a zaboravljene ili nove reči? Koliko pisci obogaćuju i razvijaju jezik?

I planinski potočić teži da se sjedini sa morem, tako i svaka reč žudi da zaleprša na jeziku i da se nađe u rečniku. Romani su kao ribarske mreže u koje se uhvate mnoge poznate, ali ponekad i nepoznate ribe.

Nagrade. Imaju moć. Skreću pažnju na književno delo, povećavaju krug čitalaca i pisac ispunjava svoju misiju. Je li misija pisca da stigne do što većeg broja čitalaca?

Nagrade nisu presudne. Presudno je napisati dobru knjigu. Svaka dobra knjiga može da nosi svaku nagradu. Svaka loša knjiga ne može da nosi ni aplauz. Loših a nagrađenih knjiga nagledali smo se za poslednjih trideset godina... Drago mi je što sam Vitalovu nagradu dobio jednoglasnom odlukom žirija.

Književnost odavno nije samo pisanje. To je i promovisanje, polemika, komunikacija sa čitaocima. Kako se osećate u svim ovim ulogama?

Verujte mi, dužan sam da govorim za medije i zbog same knjige, ali desi se da neki mediji zloupotrebe pisca. Slobodan sam da govorim o mnogo čemu, ali sada treba da govorim isključivo o literaturi. Danas, kad svako ima mišljenje o svim društvenim pitanjima, moj stav je da ne treba tako lako da iznosim stav, i ne na svakom mestu.

Koja je osnovna funkcija književnosti i jednog umetničkog dela?

Igrati se lepotom kao što se dete igra loptom.

Razgovarala: Tanja Vučković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 5