Emili Kilgor je tokom celog života bila okružena magijom knjiga. Kao književnica i učiteljica, trudi se da stvara knjige koje razvijaju empatiju, maštu i pobuđuju prirodnu radoznalost. Do sada je pisala udžbenike, a pred nama je njena debitantska knjiga za decu „
A šta ako...?“. Kada ne piše, voli da putuje, trči i provodi vreme sa najdražima. Rođena je Dulutu u Minesoti, a sada živi Mineapolisu sa suprugom i mačkom.
Recite nam nešto o sebi i onome što pišete?
Zovem se Emili! Odrasla sam na obali jezera u severnoj Minesoti, a sada sa suprugom i mačkom živim u Mineapolisu. Učiteljica sam i učim celog života, obožavam da postavljam pitanja, istražujem svet i slušam priče drugih ljudi. Stvaram slikovnice i jedva čekam da pročitate moju prvu knjigu „A šta ako...?“.
Kada ste shvatili da želite da se bavite pisanjem?
Celog života sam bila okružena knjigama. Moj otac je pisac, tako da najranija sećanja koja imam su vezana za njega kako čita priče mojoj sestri i meni. Pokazao mi je da je pisanje profesija vredna truda, tako da sam oduvek volela da pišem – oduvek sam želela da budem poput njega. Nakon koledža ozbiljnije sam počela da shvatam pisanje, a kao učiteljica svakodnevno čitam deci slikovnice i obožavam da učim decu da pišu. Deca su toliko kreativna i inspirativna da mi nije trebalo mnogo da shvatim da želim da pišem za njih. Počela sam da pišem, uglavnom kod kuće vikendima ili tokom raspusta. Dakle, ovo je bio produženi odgovor u kome je suština da sam oduvek želela da budem pisac, a posebno sam se na to fokusirala otkad sam učiteljica.
Koji je najteži deo ovog posla? A u čemu najviše uživate?
Najteže: sve što je nepoznato. S obzirom na to da je ovo moja debitantska knjiga, sve mi je novo i nepoznato. Često brinem zbog stvari koje ne znam, da li radim previše ili premalo... Srećom, imam prave ljude uz sebe koji mi rado daju odgovore na pitanja.
Najviše uživam u „prvim stvarima“: prvi ugovor, prvi predujam, prvi susret sa ilustracijama, prve kritike... Znam koliko su ovi trenuci važni pa uživam u svakom i osećaj je neverovatan!
Da možete da se vratite u prošlost i nešto promenite, da li biste?
Iskreno, zaista ne bih!
Gde biste želeli da budete za 5 ili 10 godina? Kakvi su Vam planovi za budućnost?
O, na ovo je teško sada odgovoriti! Ne znam gde bih želela da budem za 5 ili 10 godina. Nadam se, ipak, da ćemo moji najdraži i ja biti zdravi, i da ću objaviti još knjiga koje ću podeliti sa čitaocima širom sveta. Ništa ne bih volela više nego da nastavim da stvaram još priča.
Koji savet imate za pisce koji tek počinju?
Čitaj, čitaj, čitaj i piši, piši, piši. Potpuno uronite u svoj žanr i tek onda pokušajte da nešto stvorite.
I sada ono najvažnije...
Kečap ili majonez? Nijedno (na veliko razočaranje mog supruga).
Čokolada ili čips? Bombone!
Noć ili dan? Dan.
Sunce ili kiša? Sunce.
Unutra ili napolju? Napolju.
Psi ili mačke? Mačke!
Tviter ili Fejsbuk? Tviter.
Elektronske ili štampane knjige? Štampane.
Komedija ili drama? Komedija.
Tastatura ili papir i olovka? Papir i olovka za stvaranje, tastatura za uređivanje.
Izvor:
katejfoster.com
Prevod: Dragan Matković