Kažu mi: Srbi su loši momci
Ma, je*eno ne znate o čemu pričate!
Sede ljudi pred svojim kompjuterima, nikada nisu bili u Beogradu, a misle da nešto znaju. Teško je podleći predrasudama ako ste negde bili i upoznali ljude, poručuje pisac.
Toni Parsons više i nije gost u Srbiji, a sam ističe kako mu svaki dolazak budi osećaj povratka kući. Najpopularniji i najčitaniji engleski pisac današnjice za Srpski telegraf govori o optimizmu, samoći i predrasudama koje rađaju mržnju.
Govorite kako je Srbija nepravedno optužena za zločine?
– Nikada se nisam bavio politikom bivše Jugoslavije jer sam stranac i ne znam dovoljno, a svakako nisam ekspert. Ipak, uvek sam srećan što mogu da kažem da sam toliko puta bio gost u Srbiji, gde sam uvek dočekan sa poštovanjem i pristojnošću. Smatram sebe prijateljem Srbije jer sam upoznao ljude. Ali kada oni koji nikada nisu bili u Beogradu sede ispred televizora ili kompjutera i smatraju da znaju nešto – a uobičajena glupa pretpostavka je da su Srbi nekako loši momci – ja sam srećan da im kažem da je*eno nemaju pojma o čemu pričaju. Teško je podleći bezumnim predrasudama ako ste negde bili, videli ljude.
Da li je pravda samo iluzija obespravljenih i slabih?
– Teško je govoriti o apsolutnoj pravdi jer svako od nas vidi stvari iz svoje perspektive. Kada neko hoće da te ubije – bombom, nožem ili autom – ne razmišljaš da li imaju opravdan razlog za gnev. Koga je briga? Činjenica da rade o glavi tebi ili ljudima koje voliš dovoljna je da ih mrziš. U Prvom svetskom ratu britanski i nemački vojnici prestali su da se ubijaju na Božić 1914. i odigrali fudbalsku utakmicu. Zašto ne bi? Svi su oni bili ljudi iz radničke klase, momčići sa farmi ili iz gradova. Samo prvog božićnog dana nisu se ubijali. Nakon toga, mržnja je bivala sve veća.
Onim što pišete pokrećete pitanja o ljudskoj prirodi. Da li ste ikada naleteli na odgovor ili makar nagoveštaj?
– Nema odgovora u mojim knjigama, osećam da je moj posao da ispričam priču najbolje što mogu. A to je veština koja se stiče čitavog života i evo, još uvek se borim da naučim.
Da li biste voleli da budete u koži svoje dece, današnjih mladih?
– Teže im je ovih dana. Iako sam školu napustio sa 16 godina, uvek sam mogao da nađem posao, makar u fabrici džina. Nikada nisam posumnjao da će mi se san da postanem pisac ostvariti. Biti klinac u Engleskoj šezdesetih značilo je odrastati sa optimizmom, čak iako ste dete siromašne radničke porodice, kao što je moja bila. Imali ste razloga da verujete da će vam život biti bolji nego što je bio vašim roditeljima, koji su iskusili rat, bombardovanje i bedu. Na zapadu deca sada strahuju da neće imati život ni približno dobar ni lak. Nedovoljno novca, nedovoljno prilika, previše pretendenata na jedno radno mesto.
Vidite li nadu?
– Vidim ja nadu u očima mladih ljudi, ali onih iz Poljske, Mađarske, Litvanije... Iz tih mesta, koja su bila pod Sovjetskim Savezom pola veka, a sada su deo EU. Činjenica da mladi ljudi danas mogu da putuju bilo kuda – sećam se jednog poljskog frizera koji mi je govorio o ukusu govedine u Argentini – hrani ih optimizmom. Nada je velika stvar u ljudskom srcu.
Nakon Dilana, dobili smo još jednog senzacionalnog laureata – Donalda Trampa, kojem je predat tron sveta.
– Nisam ubeđen da Tramp drži presto sveta. Mislim da mu je moć data jer previše Amerikanaca oseća da ih političke elite ignorišu. Ne verujem da će biti sjajan predsednik, ali razumem zašto je izabran, upravo zbog tog osećaja izostavljenosti. Trampov nedostatak i krivica je što, čini mi se, bije previše bitaka iz kojih ne može da izađe kao pobednik. Arči mnogo energije za jednog debeljuškastog matorca.
Vaše knjige se prodaju u milionima primeraka, ali kako pretvoriti kupca u čitaoca i najzad, mislećeg čoveka?
– Ili voliš knjige ili ne. Ili su ti prozor u svet ili nisu. Ili su ti najluđa zabava na svetu, ona koja te svog obuzme, ili nisu. Zaljubiš se u knjige u detinjstvu, pa ih voliš čitavog života. Ali to se ne može siliti. Ono što najviše volim kod Srba je što su među najnačitanijima, pravi knjigoljupci ove planete.
Nedostaju li vam novinarski dani, kada ste putovali sa Rolingstonsima ili Pistolsima?
– Nisam nostalgičan tip i trudim se da živim u trenutku. Ovo su najbolji dani za mene. A još radim kao novinar, pišem nedeljnu kolumnu za San i mesečnu za britansko izdanje GQ magazina. Problem sa pisanjem priča je što ne možeš da nestaneš na godinu dana, da se zamandališ u svojoj sobi. A i ja volim da budem napolju, u svetu.
Uživam u samoći
Muči li vas usamljenost?
– Nikada nisam usamljen, a uživam u samoći. Verovatno i previše. Bio sam jedinac, a profesionalno se bavim pisanjem preko 40 godina. Moram da budem srećan u sopstvenoj glavi. Jer potrebno ti je to vreme kad si sam sa sobom – svet je pun stvari koje ti odvlače pažnju i neophodni su ti trenuci mira, kada sve staje.
Ljubavno pismo Srbiji
– U novoj knjizi „Poslednja žrtva“ ima nekih srpskih likova koji su noseći u priči i, nadam se, predstavljeni tako da čitaoci širom sveta uvide moju ljubav i poštovanje za ljude ovog dela sveta. Tu je mlada žena po imenu Sara, koja je ime dobila po briljantnoj, prelepoj mladoj Srpkinji koju sam upoznao na književnoj večeri u Nišu. Tu je i jedan Dejan, diplomata pri srpskoj ambasadi u Londonu, a kojem sam ime dao po svom izdavaču u Laguni. Najvažnije, tu je i jedan tinejdžer Nenad, po mom prevodiocu, kog oslovljavam sa Neš ili Nešer. Čuveni Neš mi je pružio neprocenjive detalje o konfliktima u bivšoj Jugoslaviji. „Poslednja žrtva“, kao svi moji trileri sa Maksom Vulfom, odigrava se u Londonu, ali je, nadam se, ujedno i ljubavno pismo Srbiji – poručuje Parsons.
Autor: Aleksandra Malušev
Izvor: Srpski telegraf