Ekskluzivno: nova priča Mirjane Bobić Mojsilović

U iščekivanju novog romana Mirjane Bobić Mojsilović, danas vam poklanjamo njenu još neobjavljenu priču.



KIŠA

 „Dobro jutro.“

Odmah sam se trgla.

Bila je to prva rečenica koju sam čula, ako ne računam nerazumno veseli glas spikerke sa radija koja je nekoliko trenutaka ranije, sa istim entuzijazmom najavljivala rasprodaju zidarskog materijala na stovarištu na obodu grada, najnoviju pesmu Boba Dilana i kišni dan u celoj Srbiji, sa mogućnošću da negde bude i obilnijih padavina. Uz njen veseli šareni glas, sivkaste vesti i pesmu Boba Dilana budila sam se, ali avaj – nisam imala ni gram kafe u kući.

Izašla sam napolje, do samoposluge, u sparno i oblačno jutro, sluđena i neprobuđena.

I onda, iza leđa, siglo je to nenadano „Dobro jutro“, i sletelo poput vrapca na moj potiljak.

Glas je bio ozbiljan, čvrst, muški, odlučan, sa nekom majušnom iskrom smeha, neke kapljice radosti bilo je u njemu bez sumnje, i učinilo mi se da je posle tog „dobro jutro“, usledilo nešto tiše i „lepotice“. Bilo je to, sve u svemu, „dobro jutro, lepotice“, dobro sam to čula, nisam luda, i pre nego što sam se okrenula, mahinalno sam prošla rukom kroz kosu, i tek tada sam se setila da se nisam ni očešljala, i da nisam ni našminkana, a glas je bio tako nekako fantastičan, i muški i poznat, i na sekund sam se preznojila, jer je taj glas neodoljivo ličio na onaj isti takav, muški, odlučan i veseo glas koji je nekada, jednom, bio prvo što bih čula svakog jutra, pre bilo kog radija, pre muzike, pre cvrkuta ptica, pre šuštanja vode u kupatilu, i isekla sam se u trenutku: ne, nije trebalo to da bude ovako.  

Pogledala sam u svoje noge odozgo – bila sam u razvaljenim baletankama i u haljini – majici u obliku džaka, događa se to svakom, ponekad. Bilo je to prvo što sam dohvatila da obučem, htela sam samo da skoknem do samoposluge, i noge mi nisu bile savršeno izdepilirane, dođavola, izgledam najgore u životu, u ovoj haljini džaku izgledam deblja nego što jesam, pa sam spontano stavila ruku na struk, odmah sam to uradila. Sve te misli su u jednom jedinom deliću sekunde protutnjale kroz moju glavu: „Zar je od svih jutara na ovom svetu, on našao da me sačeka, iznenadi i oduševi  baš ovog jutra koje i nije nešto naročito sa tim nebom boje miša, zar taj fatalni susret da me sačeka tako nespremnu, ovog toplog jutra na koje se nalaktilo sivilo pred kišurinu, a ja već izgledam pokislo, da sam bar ponela naočari za sunce da me spasu“, pomislila sam.

Ali, sad nisam imala kud. Udahnula sam duboko i onda sam se, namestivši svoj najradosniji osmeh, koji briše moje podočnjake i sve ostale činjenice stvarnosti, kao neka mala balerina u teatru koji je bio samo za njegove oči, okrenula.

Preda mnom nije bio moj Hju Grant, i moj Petar Pan, moj vitez u sjajnom oklopu koji drži kacigu ispod miške, i žvaće žvaku odmeravajući me onako, onim pogledom, na koji pada svaka tinejdžerka, ni moj ludi Salvador Dali koji je zbog mene bio spreman da sam sebi crta brkove mojim krejonom za obrve, ni moj Vasko Popa, koji je znao da me zadirkuje i raspamećuje svojim iskrzanim fantastičnim stihovima, koje nisam čula više od hiljadu godina.

U dobnom automobilu koji je mileo pored mene, otvorenih prozora, sedeo je sredovečni čovek, krupan, nasmejan, proređene kose, sa frizurom koja je bila više nalik poznom Daliju nego Hju Grantu, i bio je tu poznati osmeh na licu, ali sada nekako nekako stidljiv i umoran. Na tren sam čak primetila da je levom rukom pokrio svoj stomak. U njegovom pogledu, bilo je onog tračka svetlosti koja me je obasjavala nekada davno, kad smo mislili da smo Petar Pan i Zvončica. Učinilo mi se da smo postiđeni i nikakvi, oboje. Na trenutak sam se rastužila, a onda sam brže bolje prekrstila nogu preko noge.

„Eheeeej“, mahnula sam mu. „Pa to si ti!“

„Da izvineš“, rekao je u svom stilu, slegnuvši ramenima.

„Jesi ti to meni rekao da sam lepotica?“, pokušala sam da budem duhovita.

Klimnuo je glavom.

I onda je auto iza njega, počeo nervozno da trubi – nekome se žurilo na posao, nervoza pred kišu raste, i onda je moj Vasko Popa, uspeo da mi kaže samo ovo: „Niko, čak ni kiša, nema tako male ruke kao ti“,  i onda je morao da da gas i da ode, morao je da ode, ostavljajući me za sobom, zajedno sa tim stihovima E. E. Kaningsa i sa kapima kiše koje su se odjednom sručile na mene, da poliju i pokriju sve ono što je odjednom blistalo na mom licu.

Bilo je to, zaista, dobro jutro.

I posle, i kafa je bila odlična, i doručak je bio još slađi, iako je kišilo toga dana, kod nas, kao u Brestu.

Ali sreća je što letnje kiše kratko traju.