Ekskluzivno: nov odlomak iz romana Dejana Stojiljkovića „Dukat za lađara“

Ekskluzivno za sajt Lagune, Dejan Stojiljković nam je poslao nov odlomak iz romana na kome trenutno radi. Reč je o romanu pod naslovom „Dukat za lađara“, nastavku romana „Olujni bedem“, trećeg u serijalu koji počinje knjigom „Duge noći i crne zastave“. Ilustracije za tekst ovog intrigantnog nastavka potpisaće Dražen Kovačević i Aleksa Gajić.


 

U doba Nemanjića, Muzgović bi nosio čin stotinara.
Sada je samo vođa izvidnice.
U to zlatno doba, niko ne bi smeo ni popreko da ga pogleda.
Sada leži u blatu, razbijenih usta i pljuje krv i slomljene zube.

Doba slave je očigledno prošlo, to je Muzgović naučio na bolan način. Ali ne samo Nemanjićke slave, već i slave koju mu je obećao njegov gospodar, vojvoda Novak Belocrkvić.

Postoji razlika između služenja Nemanjićima i služenja oblasnim gospodarima. Stefan Dušan je znao da kada treba čekati a kada udariti, kada biti mudar a kada biti surov, kada napasti a kada se povući… Pričao je Muzgoviću pokojni otac o tome. Zato je narod Dušanu Nemanjiću i nadenuo nadimak „Silni“. A narod nikad ne greši u proceni. Čak i kada je Dušanovom sinu dao ponižavajući prilepak „Nejaki“. Koliko je Muzgović znao, poslednji car Srbije je bio više pobožan nego silan i više za monaha nego za ratnika. Ali to nisu bile vrline koje je iskao presto na koji su svi tvrdili da polažu pravo i nemirna zemlja koju nastanjuje nesložna gospoda i nezadovoljni narod. Zato je sa njom okopnila i pređašnja slava a nakon toga su iz mulja isplivale secikese i nesoj koji je brže bolje krenuo da se jagmi za titule i zemlje.

Njegov gospodar Novak je stolovao u Hvosnu, u dolini Toplice, tik uz posed vojvode Milana, a imao je i zemlje na Kosovu, u Crkolezi. Gospodar je bio dobar prema njemu, plata je bila odlična, konji takođe, a momčad poslušna i vična oružju. Gospodar je takođe bio i tvrdoglav. Možda i u većoj meri nego što je bio srebroljubac i skorojević. Takva je bila i većina ostale gospode i gospodičića srpskih. I zato je gospodar Novak čim je čuo da je njegov sused postradao u Nišu, odmah naredio svojim ljudima da deo po deo, zauzmu Topličin posed.

Muzgović je skrenuo pažnju starom vojvodi da se to neće svideti jednom drugom susudu, Milanovom pobratimu Kosančiću, na šta mu je Novak odgovorio kako je Kosančić ranjen u bici na Pločniku. Nije rekao gde i koliko. Pa je tako Muzgović morao jutros da se uveri lično koliko je stvarno povređen vojvoda Kosanički i to ga je koštalo razbijenih usana i par zuba.

Muzgović se nije mnogo bunio.
Moglo je da ga košta života.
„Ova zemlja pripada mom pobratimu“, zagrme muški glas kroz purpurnu koprenu bola koja se vođi izvidnice navukla na oči.
„Kako bilo šta može da pripada mrtvom čoveku?“, uzvrati Muzgović.
„Postavi još jedno takvo pitanje i saznaćeš.“

Muzgović podiže glavu da bolje pogleda čoveka koji je nadvijao nad njim. Bio je samo krupna senka iza koje je sijalo škrto jesenje sunce. Nije mu video lice, tek izvezenog zmaja na crvenom kavadu koji je nosio.

Gospodar Novak ih je poslao da izvide ove krajeve i usput ulove nešto. Naišli su na nekoliko odbeglih sebra i krdo divljih svinja. Muzgović je ubio velikog vepra dugim kopljem, onda su ga rasporili, isekli najbolje komade mesa, a kožu, kosti i ostatke ostavili u polju. Taman su naložili vatru a masno i teško veprovo meso počelo da se peče na ražnju, kada je naišao taj vitez u crvenom, crnom i sivom. Ostali momci ga nisu prepoznali, ali Muzgović je znao ko je.

Sišao je sa konja i Muzgović je tada primetio da hramlje. To ga je ohrabrilo, pa je zato odlučio da se krajiškom vojvodi obrati na način na koji se to nikako ne čini.
Kosančić ga je udario teškom jabukom mača pravo u lajava usta.

Ostali momci bili su dovoljno pribrani da potegnu mačeve ali je Muzgović, pokrivajući jednom šakom krvave usne, drugu podigao u nemom znaku predaje.
„Nemojte…“, samo im je rekao.
I tako je naknadna mudrost nekadašnjeg pronijara a sadašnjeg zapovednika izvidnice spasila tog jutra šest života.
Momcima, ruku na srce, nije bilo potrebno dodatno ubeđivanje.
Sam pogled na mač i viteza koji ga je držao bio je dovoljan.

Muzgović je, u međuvremenu, od Topličnih sebara čuo priču kako je u bici na Pločniku vojvodu Kosančića pogodila agarenska strela a da ovaj nije ni trepnuo već je sa njom u butini posekao onog koji ju je odaslao. I sve ostale koji su ga sledili. Svedoci pričaju da je sam sultan ustuknuo pred njim i da su ga iz pločničke šume spasili janjičari izbavivši ga iz nje u poslednjem času.

Belocrkvić se brzo pojavio.
Kao da je znao šta će se desiti.
Pristigao je sa svojom svitom: sin, dva bratanca i desetina odabranih vojnika. Nosili su i steg na kome je bio crnom bojom naslikan divlji vepar.
Sve se nekako udesilo, mislio je Muzgović, kao da se sam Bog ruga njemu i njegovoj sudbini. Znao je da Kosančić i vojvoda Novak ne gaje baš veliku ljubav i poštovanje jedan prema drugom. Naročito od kad ga je Kosančić ponizio u Kruševcu prošlog proleća. Ipak, stari velmoža je takođe bio i oprezan čovek, a to je potvrdio i pitanjem koje je uputio vojvodi Kosaničkom.

„Čime te je uvredio moj čovek, Kosančiću?“
„Ničim.“
„Pa što ga ovoliko nagrdi?“
„Nego ko?“
„Reči.“
„Reči?“
„Da. Zapele mu neke pogane reči u grlu… Pa sad pokušava da ih ispljune.“
Vojvoda Novak osmotri prezrivo Muzgovića koji je još iskašljavao krv klečeći u blatu.
„Ispljunuće s njima, kako stoje stvari, i pola utrobe.“
„Reči su oštre stvari“, reče Kosančić. „Kao noževi.“
„Nisam znao da te je knez postavio za čuvara Topličinog poseda.“
„I nije.“
„Pa šta onda tražiš ovde?“
„To ja treba da pitam tebe i tvoje.“
„Ovo je sad… Ničija zemlja. Pripada onom ko je prvi prisvoji.“
„Belocrkviću… Ti odričeš mom pobratimu pravo na ove zemlje i drumove?“

„Tvome pobratimu? Toplica je mrtav!“
„Jesi li siguran?“
„Mrtav je, Kosančiću. Sahranjen ispod planine kamenja. On i njegovi momci… I gomila Agarena. Zdrobila ih je niška branič kula.“
„Kako to znaš?“
„Cela Srbija priča o tome.“
„Koliko je tih što pričaju u stvari videlo šta se desilo?“
„Znam šta hoćeš da kažeš… Narod tupi jezike i ispreda besmislice i bajke. U nekoj od tih bajki tvoj pobratim je živ… U stvarnom životu je…“
„Šta?“

Vojvoda Novak Belocrkvić zaćuta na tren, čelo mu se nabora, razmišljao je neko vreme, pa na kraju reče:
„Kosančiću… Agareni su nam na kućnom pragu… Knez nema ni snage, ni vremena, ni novca da oko sebe okupi dovoljno velmoža i vojske. Niš je pao… Opljačkan pa razoren. Priča se da je Murat iz njega izneo majdane zlata. Da… zaustavili smo ga kod Pločnika. Ali koliko će to da traje? Još koliko dok akindžije ponovo ne provale granicu? A Topličin posed je odmah uz nju. Bez gospodara. Bez vojske da ga brani.“

„Da bi došli do njega, moraju prvo da pređu preko moje zemlje.“
„A kako ćeš ti da je braniš?“
„Kao što sam je branio i do sada.“
„Sa tom… sakatom nogom?“

Kosančić se nasmeši. Priđe Belocrkvićevom konju, crnom atu, uze ga za dizgine i pomazi po njušci.
„Nisi ti prisvojio Topličine zemlje i njegove sebre jer ih ti nemaš dovoljno“, reče. „Ne. Ti si to uradio iz straha.“
„Iz straha?“
„Strah Ismailćanski… O njemu je nedavno besedio i sam knez.“
„Ničeg se ja ne bojim!“, frknu vojvoda Novak besno.
„Samo budala se ne boji ničeg. A ti nisi budala, Belockviću. Ti samo tašti, obesni starac… Strah od Turaka te tera da prigrabiš za sebe što više možeš, kao što je to činio tvoj mrtvi prijatelj, niški kefalija Nenada. Da imaš, kada za to dođe vreme, čime da se otkupiš.“
„A čime ćeš se ti otkupiti, Kosančiću? Čelikom?“
„Do sada je uspevalo.“
„E, pa ne biva više tako, vojvodo.“
„Na onaj svet ne možeš ništa da odneseš u poklad, Belocrkviću. Samo golu dušu.“

Belocrkvić obode konja i krenu.

Zastava sa veprovom glavom vijorila se na blagom povetarcu, ugljenisani komadi verpovine goreli su na ražlju šireći težak, slatkast miris.

Kosančić pogleda u Muzgovića koji se, postiđen, osovio na noge.

Bilo mu ga je pomalo žao. Muzgović to shvati, pa obori glavu.
„Jednog dana, Belocrkviću…“, reče Kosančić. „Jednog dana.“

Zatim krenu da uzjaše svog konja.

Tada se oglasi Muzgović.
„Taj dan će doći brže nego što ti misliš, plemeniti vojvodo.“

Kosančić se pope na konja, pa ga pogleda.

„A šta ti o tome znaš, najamniče?“
„Znam kako je krvariti u blatu… Je li to dovoljno?“
„Jeste“,složi se Kosančić. “Ali samo ako nakon toga ostaneš živ.“

Prethodni odlomak možete pročitati ovde.
 
Izvor: dejanstojiljkovic.rs