Ekskluzivni intervju: Toni Parsons govori o romanu Novi početak

Toni Parsons govori o romanu Novi početak

 

Posle romana Moja omiljena supruga, smeštenog u Šangaj, Novi početak mnogo više liči na vaše ranije knjige.

T. P.: Želeo sam da napišem knjigu u svojoj sobi. Za neke knjige neophodno je da skitate po svetu pre nego što možete da ih napišete, a neke knjige možete pisati u svojoj radnoj sobi. Moju omiljenu suprugu pisao sam tri godine, zato što sam mnogo vremena proveo u Šangaju, istražujući. Uživao sam dok sam pisao tu knjigu, ali nisam želeo da na sledećoj provedem još tri godine. I želeo sam da, pišući novu knjigu, mogu svakog jutra da vodim kćer u školu. Prema tome, da, želeo sam da se vratim počecima. Želeo sam knjigu smeštenu u kraj koji poznajem i želeo sam da pišem o temama koje sam već obrađivao. O savremenim muškarcima i ženama koji se trude da im brak uspe. O tome kako je živeti život uhvaćen između roditelja i dece. Čovek i dečak bio je roman koji sam napisao u svojoj sobi. Izlazio sam povremeno da doživim ono što je ispunilo knjigu, ali kad sam prošao ta iskustva, mogli ste me zaključati u podrum na godinu dana, i na kraju bih izašao s rukopisom.

 

Po čemu je onda Novi početak drugačiji?

T. P.: Glavni junak je stariji, pa su zato njegova deca tinejdžeri – uz sve komplikacije i užase koje to podrazumeva. Oženjen je gotovo dvadeset godina, i to je zanimljivo – biti u vezi koja definiše vaš život odrasle osobe. On ima zdravstvene teškoće, što je i osnova knjige. Džordž doživljava srčani udar i dobija srce devetnaestogodišnjeg momka. I to ga čini dečkom, na dobro i na zlo. On ponovo postaje nezasiti ljubavnik svojoj ženi, drugar svojoj deci, briga i teret svojim roditeljima, i na kraju sve dovodi do ludila. Uključujući i samog sebe. I zato mora ponovo da odraste. Ovo mi se dopada jer zvuči kao nešto poznato – mislim da se prepoznaje pisac Čoveka i dečaka i Čoveka i žene – ali uz novi obrt.

 

Zvuči kao potraga za prosvetljenjem.

T. P.: Pa, to je bila prvobitna zamisao. Kako živimo naše živote? Koliko marimo za planetu i društvo u poređenju sa time koliko nam je stalo do naših najbližih? Da li svojoj deci želimo da budemo drugovi ili roditelji? U kom trenutku prestajemo da očekujemo od roditelja da se staraju o nama i počinjemo mi da se staramo o njima? U kojim godinama muškarac počinje da izgleda glupo u farmerkama? Kako je moguće da ova pitanja nekoga ne zanimaju? Osim toga, volim priče o glupim ljudima koji se opamete. Ovo je roman o traganju za mudrošću, ali napisan, nadam se, zabavno, dirljivo i pristupačno. Hoću da kažem, Sidarta Hermana Hesea jeste priča o traganju za prosvetljenjem. Ali takva priča je i Dan mrmota. A i dopada mi se elemenat fantastike – Džordž dobija novo srce i to ga preobražava. Postoji nešto pod nazivom sindrom ćelijskog pamćenja, kada primaoci organa navodno dobijaju osobine davaoca. Nije zapravo ni važno je li to istina ili ne, prosto mi se dopala zamisao, bajka za odrasle. Pomalo podseća na Pitera Parkera kog ujede pauk i on postane Spajdermen, ili na Bila Marija koji se budi na Dan mrmota i otkriva da je taj dan potpuno isti kao prethodni. Šta ćete učiniti? Živeti dalje radi onih koje volite? Trudićete se da poboljšate svet? Borićete se protiv zločina? Ili ćete se prežderavati kolačima? Čini mi se da je to velika ljudska dilema – treba li da se borim protiv zločina ili da se prežderavam kolačima?

 

I, jeste li ovaj roman zaista napisali u svojoj sobi?

T. P.: Na kraju sam morao malo da izađem. Razgovarao sam s policajcima, s lekarima i igračicama. Ako razgovarate s policajcima, lekarima i igračicama, knjiga se gotovo sama piše. Oni su puni zanimljivih priča.

 

Niste mogli da izmislite? Ili da potražite na internetu?

T. P.: Tokom pisanja shvatite da imate rupe u znanju koje se ne mogu popuniti ni maštom ni istraživanjem. Onda morate izaći i razgovarati s ljudima. Upoznao sam jednog policajca kad je neko pokušao da mi ukrade auto, i zapanjilo me je njegovo držanje. Bio je to krupan momak, očigledno na strani dobra, prijatan i učtiv, ali niko ne bi ni pomislio da se zakači s njim. Upotrebio sam to za Džordžovo držanje. A moj lekar mi izuzetno mnogo pomaže kada pišem o medicinskim temama. Tu je i moja prijateljica Suman Su. Ona je bila igračica – i još je igračica, uostalom – pa sam neka njena iskustva upotrebio za Larinu prošlost igračice u vestendskim mjuziklima. Suman je nastupala u predstavi Kralj i ja. Lara je učestvovala u Jadnicima i Šerloku. Pisca zanima mehanika drugačijih života. Kako je to biti na audiciji? Kuda se odlazi posle predstave? Igrači žive potpuno u telesnom svetu, i to je uvek zanimljivo za pisce, zatvorene u sopstvene glave. Zato se mnogi pisci zanimaju za boks. Suman mi je dala i Larin san – san o jednom danu plesa u Buenos Ajresu. Čuo sam to od nje i pomislio kako je to predivan san. Da sam ostao u sobi, nikada to ne bih smislio.

 

Jednom ste rekli da pisci u svojoj kutiji s alatom imaju samo tri alatke.

T. P.: Tako je – iskustvo, istraživanje i maštu. To važi za Dena Brauna koliko je važilo i za Dikensa. Zaista verujem u to. Romani se prave od ove tri stvari. Život kakav ste živeli. Život kakav su drugi živeli. Život kakav zamišljate. Iskustvo, istraživanje i mašta. Živite život, saznajete o životu i izmišljate život. I svakog dana svog književničkog života koristite ovo troje u različitim kombinacijama. Ja to činim već dosta dugo, a jedna dobra strana piščevog starenja jeste to što saznaje šta mu treba i gde to može naći. Novi početak trebalo je da bude stvoren od čiste mašte. Ali roman se piše dugo, i pisac usput shvata kako može da ga poboljša i produbi koristeći svoj život ili živote drugih ljudi. Na kraju se, ako je rad uspešan, ne vide šavovi između onoga što je izmišljeno i onoga što se zaista dogodilo.

 

Možete li nam makar nagovestiti čega ćete se latiti u sledećem romanu?

T. P.: Biće to nastavak romana Čovek i dečak. Zvaće se Ljudi i dečaci. Biće to treća knjiga trilogije koja je počela Čovekom i dečakom, nastavila se Čovekom i ženom i završiće se Ljudima i dečacima. Roman Čovek i dečak objavljen je 1999. godine. Znači, Hari sada puni četrdeset. Mali Pat više nije slatki četvorogodišnjak kao što je bio onda. Svi oni imaju deset godina puta za sobom. Imam neke zamisli o tome kako ću roman povezati s onim što se danas događa s mojom zemljom i svetom. Hari četrdesetogodišnjak umnogome se razlikuje od Harija tridesetogodišnjaka.

 

Zato želite da pišete o tome? Zato što je od Čoveka i dečaka prošlo deset godina?

T. P.: Pa, dopada mi se ideja o tom razmaku – između ostalog i zato što je Džon Apdajk uvek pravio pauzu od deset godina između svojih romana o Zeki – ali pravo nadahnuće za Ljude i dečake jeste smrt starog ratnog druga mog oca, čoveka koji je lane umro u osamdeset šestoj godini. On i moj tata bili su zajedno u Kraljevskoj mornaričkoj pešadiji u Drugom svetskom ratu i često sam ga viđao, jer su ti komandosi bili bliži nego rođena braća, i ostajali su u kontaktu s mojoj porodicom čak i posle smrti mog oca. Malo ih je danas ostalo. Kada je taj očev prijatelj umro – a ja rado mislim da je i meni bio prijatelj – činilo mi se da sam izgubio i poslednju vezu sa svojim tatom. Želim da pišem o Hariju i o svemu što se dešava s njegovim sinom, njegovom ženom, njegovom pastorkom i njegovom bivšom ženom, ali želim i da odam počast tom naraštaju – pokolenju koje se borilo u Drugom svetskom ratu, pokolenju koje me je odgajilo. Mislim da sam smislio kako da to izvedem iznenađujuće i neočekivano. Moj omiljeni prikaz Čoveka i dečaka nazvao je to „očevo pismo ljubavi sinu i sinovljevo ocu“. Mislim da je to potpuno tačno – Čovek i dečak, Čovek i žena, Ljudi i dečaci pričaju o ljubavi između tih naraštaja i o tome kako se ta ljubav prenosi od dede preko oca na sina. Mojih roditelja već odavno nema – otac mi je umro 1987, a majka 1999. godine – ali mislim da sam uspeo da izrazim svoja osećaja prema njima u Čoveku i dečaku, a Ljudi i dečaci biće prilika da to izrazim još jednom, poslednji put, jer uskoro će to pokolenje iščeznuti, a mi ćemo bez njih biti izgubljeni. To su svi razlozi – a i stalo mi je do likova iz Čoveka i dečaka i želim da otkrijem šta je bilo s njima.

 

Hoćete li uskoro ponovo doći u Srbiju?

T. P.: Uvek ću se vraćati u Srbiju. Sledeći put dolazim u jesen 2009, ali dolaziću sve dok me ljudi žele. Odgovor na moje knjige u Srbiji jači je, topliji i dublji nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Srbija me je prihvatila kao sina i zavoleo sam je kao svoju drugu otadžbinu. Ponekad mi se čini da sam jedina osoba na Zapadu koja zaista poznaje Srbiju – toplinu, inteligenciju i ljubav tamošnjih ljudi. Doći ću uskoro i uvek ću se vraćati.