Ekskluzivni intervju sa Tonijem Parsonsom

Većina ljudi u Srbiji vas poznaje kao romanopisca, ali vi ste takođe i priznati novinar. Ima li razlike u pristupu pisanju romana i novinskih članaka?

Pisanje romana je poput maratona dok je pisanje za novine kao trka na 100 ili 200 metara. Za oba je potrebne određene sposobnosti koje se čak i preklapaju. Ali maraton je uvek teži jer je očigledno mnogo duži. Morate da se borite sa sumjnom i sopstvenim slabostima i da celokupno delo držite u glavi cele godine, a ne samo jedan dan.

Spisateljsku karijeru ste započeli kao muzički novinar. Kakvo je iskustvo bilo pisati po prvi put o bendovima kao što su Sex Pistols i The Clash i prisustvovati nastanku pank pokreta?

To je bilo sjajno vreme da se piše o muzici. Toliko toga se dešavalo. Bilo je to vreme pre interneta i svet se menjao mnogo sporije. Tada su čak i zaista veliki bendovi godinu ili dve čekali na ugovor za album tako da su imali vremena da sazru.

Koje pesme su po vašem mišljenju top pet pesama svih vremena?
 
Lista se menja svaki dan. Mislim da svi tako funkcionišu. Danas su to:
 
Jumping Jack Flash by The Rolling Stones
Tears Will Fall by Ry Cooder
Should I Stay or Should I Go? by The Clash
Sexual Healing by Marvin Gaye
Highway To Hell by AC/DC

Lista će sutra biti drugačija.

Posle prestanka rada u časopisu NME pisali ste za ženske časopise. O čemu ste pisali i koliko se to razlikovalo od kasnijeg rada za muške časopise?

Pisao sam o istim stvarima o kojima sam pisao i u muškim časopisima. O problemima koje tište i muškarce i žene. Ljubav i seks, brak i odanost, porodica i muževnost. Veliki problem je bio preći na te teme posle pisanja o muzici. Ali ton se menja i to je razlika. Ton se menja baš kao i kada pričate sa nekim ko je istog pola u odnosu na to kada pričate sa osobom suprotnog pola.

Vaša nova knjiga je zbirka kolumni. Pišete nedeljnu kolumnu za Daily Mirror i mesečnu za GQ. To je 64 kolumne godišnje pored pisanja romana. Sledi pitanje koje nervira većinu pisaca. Odakle vam ideje za sve njih?

Mislim da kada pišete kolumne potraga nikad ne prestaje. Stalno tražite materijal i razmišljate o sledećoj kolumni. Novinska kolumna je različita od magazinske i mnogo je više stvar trenutka. A rok za pisanje je mnogo kraći. Mislim da magazinske kolumne duže traju od novinskih jer kad pišete o vestima one zastarevaju i novi događaji ih pregaze veoma brzo. Takođe mislim da razmišljate samo o sledećoj kolumni, nema potrebe da znate o čemu ćete pisati sledećih deset kolumni. Otvorite um i srce i ideja se javi. Ako se ne javi bavite se pogrešnim poslom. Ali osećam se neverovatno počastvovanim što sam kolumnista i ne shvatam taj posao olako. Mislim da sam blagosloven.

Kako se borite protiv stvaralačke krize?

Postoje dva načina za rešavanje tog problema. Jedan je da se setite da vam je pisanje posao, i da ako ga ne uradite ljudi iz banke će doći i zapleniće vam kuću. To često pomaže. Drugi način je setiti se šta je o tome rekao Hemingvej. „Napiši jednu pravu rečenicu“. Ako uspete, otkrićete da je brana pukla i više nemate problem.

Da li je bilo teško odlučiti se koje kolumne će ući u knjigu?

Same su se izdvojile. Niko nije sve vreme u top formi. Ponekad ste srećne ruke. Izaberete one koje ste pisali onih dana kad vam je išlo od ruke.

Da li postoji neka kolumna koja nije ušla u knjigu a mislite da je trebalo?

Ne, sve su tu. Bez žaljenja i bez propusta, mada sam napisao neke kolumne pošto je knjiga izašla za koje bih voleo da su mogle da uđu. Posebno kolumna o puštanju brade i odnosu muškaraca prema brkovima i bradama.

Šta je uzbudljivije biti? Romanopisac ili novinar?

Nisam siguran. Kada napišete dobar roman možete dopreti do nečijeg srca na način na koji to ne možete sa 1000 ili 2000 reči. Ali, verovatno sam bolji novinar. To je veština kojom je lakše ovladati. Članak zahteva manje vremena. Lakše je biti izuzetan neko kraće vreme.

Na početku karijere radili ste takođe i na televiziji. Možete li nam reći nešto više o radu na BBC-ju? Nedostaje li vam rad pred kamerama?

Voleo sam televiziju. Taj posao sam smatrao lakim. Mnogo lakšim od pisanja zato što mi uopšte nije bilo stalo do njega. Bila je to zabava na kraju dana. Pravio sam dokumentarne filmove. To je bilo teško, ali sam na televiziji bio najpoznatiji po emisiji koja se zvala Late Review na kanalu BBC 2. Prikazivala se šest godina. Sedeli smo ispred kamere i pričali o kulturnim događanjima te nedelje. Novim filmovima, knjigama itd. Malo mi nedostaje, ali nemam ambicija da postanem TV zvezda. Mislim da je televizija plići i efemerniji medij od pisanja.

Džulija Roberts vas je angažovala da uradite adaptaciju vašeg romana Prava porodica ali film nikada nije snimljen. Da li je vaše holivudsko iskustvo podjednako loše kao ona o kojima pričaju mnogi pisci čiji filmovi nikada nisu došli do prve klape.

Moje iskustvo je bilo divno. Istina je da film nije snimljen i to je bilo razočaravajuće. U stvari više mi je slomilo srce nego što me je razočaralo. Ali platili su mi jako puno za prava na film i još mnogo preko toga da napišem scenario. A instrukcije sam dobijao od jedne od najvećih holivudskih zvezda. Takođe, veoma mi laska što se Džuliji Roberts svidela moja knjiga. Tako da je na kraju to bilo divno iskustvo. Dobra stvar u Holivudu je da iako vam slome srce daju vam milion dolara da obrišete suze.

Danas se mnogo priča o stresu kao bolesti savremenog doba. Da li mislite da je to tačno ili je stres postojao oduvek a problem ležu u tome što smo mu mi podložniji danas?

Mislim da smo verovatno svesniji mentalnog zamora nego što su to bile prethodne generacije. Ne smatram da je to loše. Ranije nije bilo dozvoljeno da osetite pritisak. Sada smo iskreniji nego što smo bili u prošlosti. A život je postao lakši. Svačiji roditelji kao i dede i babe su imali stvarne razloge da osećaju stres kada su nacisti pokušavali da nas pobiju ili porobe. Iako je i danas teško, u prošlosti je bilo mnogo više stresa.

Često za vas kažu da ste predstavnik sentimentalnog, emotivnog „modernog muškarca“. Da li taj termin uopšte znači nešto ili je u pitanju samo predstava na kojoj možemo da zahvalimo filmovima?

Nije, mislim da su se muškarci zaista promenili. Ja se ponašam različito od mog oca. Muškarci su iskreniji prema sebi i prema svetu nego što su to ranije bili. U mnogim stvarima ja sam i dalje staromodni mačo muškarac (zato me vole u Srbiji) ali shvatam da sam, na primer, mnogo više uključen u odgajanje svoje dece nego što je moj otac to bio sa mnom.

Da li „moderni muškarci“ vole silikone?

Ne mogu da shvatim da bi iko ko je ikada dotaka silikonske grudi mogao da ih smatra boljim od pravih. Prave su uvek bolje.

O muškarcima i ženama uglavnom razmišljamo kao o dva različita sveta. To je uobičajeni kliše, ali da li ima istine u tome?

Svet je isti, ali su muškarci i žene biološki različiti. Ženama za bebu treba devet meseci, a muškarcu devet sekundi. Nekima od nas treba čak i manje!

Da li je jedna žena zaista dovoljna ili je u pitanju mit?

Mislim da svi sanjamo o jednoj ženi, ili jednom muškarcu sa kojima bi proveli ostatak života, ali mislim da je to danas teško jer ne živimo ceo život u nekom malom selu. Na svetu ima mnogo fantastičnih ljudi. Prava ljubav je ipak nešto čemu treba težiti i u nju možete verovati čak i kad veza ne uspe.

Dugo ste bili samohrani roditelj. Koliko i na koji način roditeljstvo menja muškarca?

Samohrani roditelj sam bio dok sam bio mlad, u kasnim dvadesetim i početkom tridesetih. Već dugo to nisam. Moj sin je postao muškarac pre mnogo godina. Imam osmogodišnju čerku a njena majka je veoma prisutna i pravi je šef. Ali roditeljstvo je životno iskustvo koje vas najviše i iz korena menja zato što ste od jednom odgovorni za sledeću generaciju, za ljudsku vrstu kakva će biti kada vas više ne bude bilo. Mislim da vas roditeljstvo nauči po prvi put da volite, zaista da volite jer ljubav koju osećate prema detetu je bezuslovna. 

Da li je teško odgajati decu u svetu koji je sve agresivniji i razorniji? Da li uspevate da im prenesete porodične vrednosti koje su u sve većoj suprotnosti sa onim što mogu da vide na televiziji i internetu?

Teško je biti roditelj. Danas su deca prinuđena da prebrzo odrastu. Sve što možete je da ih naučite onome što su svi očevi i majke oduvek govorili, da cene ono što je dobro i istinito, ne budu glupi i plitki i preispituju sve što im političari, učitelji pa čak i roditelji kažu.

Pratite li politiku i koliko ona utiče na vaš život? Osećate li potrebu da zaštitite vašu porodicu od loših vesti koje prenosi televizija?

Ne osećam tu potrebu. Moja ćerka je zainteresovana za svet oko nje tako da stalno vodimo razgovore o politici i trenutnim dešavanjima. Na primer, već ima mišljenje o situaciji u Libiji. Pre imam potrebu da je zaštitim od idiota iz šou biznisa. Ali smatram da je dobro što se interesuje za situaciju u svetu. Mislim da se od politike ne može pobeći. Ako bomba eksplodira u metrou u centru Londona razlog će biti nečiji politički stavovi. Kako onda da ne budete zainteresovani?

Vaša žena je iz Japana i često putujete tamo. Da li vas inspiriše različitost kultura i da li ona utiče na vaše pisanje?

Obožavam Japan. Mislim da je nivo kulture tamo prelep. Način na koji se tamo ljudi ophode jedni prema drugima sa poštovanjem i uljudnošću. Engleska uopšte nije takva. Volim Japan iz mnogo razloga, jak osećaj identita (kao i Srbi), čistoća ulica, bogata kultura i hrana. Ali najviše me inspiriše nivo kulture. Mislim da je život kolekcija svakodnevnih ljudskih odnosa, od toga kako se ophodimo jedni prema drugima iz dana u dan. U Japanu su od ljudskih odnosa napravili umetnost. Tamo se ljudi odnose prema svakome kao da je ta osoba zaista bitna, i to me zaista inspiriše.

Šta planirate dalje?

Pišem knjigu o porodici koja odlazi na Puket na Tajlandu bi naučili da se ponovo vole. Radni naslove je CATCHING THE SUN.

Kada ćete ponovo doći u Beograd?

Pokušaću da dođem na proleće. Da li neko hoće sa mnom na pivo?