Ja sam realista, nisam sklona čudnovatim snovima, stoga sam retko kad razočarana. Pre nego što je u martu 1989. Izašao „
Klub radosti i sreće“, rekla sam mužu da će se moj roman zadržati na policama knjižara otprilike šest nedelja, a onda nestati sa njim. Čula sam kako se to desilo većini romana prvenaca, a nisam imala razloga da očekujem da moj prođe bolje. Štaviše, mogao je da prođe i gore.
Na kraju krajeva, ovo su bile čudne priče nepoznate kinesko-američke autorke. A u to vreme, knjige koji nisu bile široko rasprostranjene, bile su etiketirane kao etničke, za posebne grupe čitalaca. Likovi u knjizi su majke koje su se doselile iz Kine i njihove ćerke, u tridesetim godinama, savremenih shvatanja i rođene u Americi. Njihovi odnosi obiluju dugogodišnjim nesporazumima i nagomilanim bolom. Majčine nade i očekivanja ćerka smatra za neuspeh. Ona odbacuje majčinski savet jer ne želi da prihvati svoje pravo poreklo. Zauzvrat, majka smatra da ćerka ništa ne zna o njoj i da nije ništa naučila od nje, one koja je najviše voli.
Ko bi platio da to čita? Više od 30 godina, zahvalna sam i zadivljena što je odgovor na to pitanje: mnogi.
Podozrevam da većina čitalaca veruje kako su te priče nevešto prikriveni memoari. Jedna žena mi je rekla da se od muža razvela iz istog razloga kao i ja. Ja sam udata za istog čoveka od 1974. U intervjuima su me pitali šta sam naučila sopstvenu ćerku. Ja imam samo pse, i loše sam ih istrenirala. Pošto sam napisala priču o šahovskom talentu, časopis o šahu me je zamolio da napišem članak o završnici igre. Igrala sam šah samo jednom, kada sam imala dvanaest godina. Ljudi pretpostavljaju da sam odrasla u Kineskoj četvrti. Iako sam bila okružena porodičnim prijateljima koji su pripadali društvenoj grupi zvanoj Klub radosti i sreće, živela sam u mešanom okruženju u Ouklendu, a kasnije u belačkom predgrađu.
Svaki roman me emocionalno uzdrma i izazove iznenadna prosvetljenja. Kod mog prvenca, ta otkrovenja ubrajam među najžešća i najdivnija iskustva u mom životu, kao da gledate kako davno izgubljena voljena osoba ulazi na vrata. Ali da bih pronašla tu snažnu istinu, moram naporno da radim kako bih napisala uverljivu priču – da to ne bude naprosto sećanje, već i ono što mi se u tom trenutku dešava.
Fikcija mi služi kao portal ka dubljem razumevanju sebe, a kada sam prvi put prošla kroz njega, znala sam da ću da pišem fikciju do kraja života. Ona mi daje slobodu da dočaram scene, da dodajem detalje iz svog ili majčinog života, da ih menjam – šta god se najbolje uklapa u pripovedanje priče. To je sveopšta rasprodaja. Iskoristila sam pohabanu sofu iz jedne kuće i tračeve ispričane za stolovima za madžang tokom sastanaka pravog Kluba radosti i sreće. Oživela sam užasno vrištanje devojke iz komšiluka koju je majka tukla u kupatilu. U mnoge priče sam unela nade i očekivanja svojih roditelja: da teško vežbam kako bih postala koncertni pijanista; da budem Amerikanka kako bih iskoristila prilike, ali da karakterno ostanem Kineskinja; da se udam za velikodušnog, dragog i uglednog čoveka. Nisam želela da ispunim njihova očekivanja, što je dospelo u knjigu, i kako je priča napredovala, manjak mog samopouzdanja je izašao na videlo.
Zaista sam, poput Džun Vu, imala katastrofalni recital za klavir i iskusila sam ogromnu sramotu i strah da se moj potencijal smanjio. Iako moja majka nije napustavila svoje dve bebe tokom rata, ostavila je svoje tri ćerke kod bivšeg muža i sela je na poslednji brod koji je isplovio iz Šangaja 1949. kako bi došla u Ameriku i udala se za svog ljubavnika, mog oca. Kao i Džun, nisam znala da imam polusestre dok to nije izletelo mojoj majci tokom jedne svađe, i u trenutku sam bila zatečena, nisam više bila jedina ćerka, već jedna od četiri, koju bi majka takođe mogla da odbaci, ako bi našla razloga za to. Iako nisam imala mlađeg brata koji je upao u okean, priča „Pola - pola“ je zasnovana na odlučnosti moje majke da se izbori sa sudbinom kada su mi stariji brat i otac oboleli od tumora na mozgu u razmaku od šest meseci.
Priče koje su najsličnije mojoj porodičnoj istoriji se tiču moje bake, koja je sa 30 godina bila udovica i 1925. je postala četvrta žena nekog bogataša – ponizna konkubina. Kada sam pisala priču „Svrake“, osećala sam je pored sebe, kako mi pomaže da shvatim zašto An-mej mora sama da odabere svoju sudbinu. Ceo roman je ispunjen brojnim živopisnim detaljima koje sam preuzela iz večitih priča moje majke: opekotina na vratu koja ju je skoro ubila, i mudar način na koji joj je njena baka dala volju za životom. Moja baka koja odseca parče mesa sa svoje ruke da bi napravila žrtvenu supu. Vila u zapadnjačkom stilu sa stubovima i kružnim prilazom, gde je moja majka kao mala živela sa mnogim konkubinama i polusestrama u brojnim sobama. Rođak sa tuberkulozom koji je kašljao i pljuvao krv baš pre nego što je dodao mojoj majci činiju supe, držeći je prstima za ivicu. Toplina koju je moja majka osećala spavajući u krevetu sa svojom majkom, kada bi se njih dve ugnezdile ispod jorgana koji je bio punjen svilenom tkaninom kakva više ne može da se kupi.
Čitaoci su me pitali da li su članovi porodice, naročito moja majka, bili besni zbog priča koje su proistekle iz porodične istorije. Naprotiv, porodica, kao i bliži prijatelji, ponosno su tvrdili da su bili u romanu, iako to uglavnom nije bio slučaj. Samo mi je jedan rođak prigovarao: majčin polubrat, čiji je otac uzeo moju baku za konkubinu.
„Beskorisno je pisati takve stvari“, govorio je ujak mojoj majci. „Ona ne može da promeni prošlost.“ Moja majka mu je žestoko odbrusila: „Može da kaže ljudima kako je moja majka propatila – što je ljaga koju nije mogla da spere. Ona može da kaže svetu. Na taj način može to da promeni.“
Moja majka je bila veoma ponosna na moj prvi roman. Odjednom je sav bol koji sam joj nanela naizgled nestao. Ona, koja se prisećala svakog mog omalovažavanja, sada se sa ljubavlju prisećala mojih nestašluka. Kada sam objavila knjigu, ona je, poput Lindo, majke Vejverli Džong, govorila strancima kako sam ja njena ćerka. Kasnije, kada je dobila Alchajmerovu bolest, dala sam joj kutiju knjiga da ih deli ljudima na Božić. Prišla bi svakome i pitala: „Da li poznajete moju ćerku, Ejmi Tan?“. Ukoliko nisu znali ko sam, uzimala bi knjigu nazad.
Ona me je uvek najjače branila. Žalila se kako ljudi nisu dovoljno cenili moju bujnu maštu, koju je ona smatrala za lenjo sanjarenje kada sam bila dete. Najbolje je znala šta sam izmislila, šta se zapravo desilo, kao i koji ljudi i događaji su inspirisali priču. Iz prve ruke je znala kojim su osećanjima protkane priče. Bila je zahvalna što sam stvarno slušala njene priče i razumela šta je pokušavala da mi kaže, kako bih stvorila najbolje moguće likove.
Od malih nogu, majka bi mi pričala priče o svojoj majci sa bezbrojnim varijacijama – nekim kontradiktornim – ali sve protkane sramotom, besom, tugom, buntovništvom i osvetom. Pisala sam priče koje su opravdavale te emocije. Kao Gajgerov brojač, fikcija neumoljivo naginje ka istini. Pripovedanjem se moja majka čistila od svoje patnje. Njeni iskazi i moje detinjstvo su zapravo bili mnogo mračniji od života izmišljenih majki i ćerki. Tokom detinjstva, imala sam zlu sreću da slušam te tragične priče. Čula sam ih stotinama puta, a uvek bi počinjale užasnim rečima: „Da li sam ti pričala kada...?“
Mrzela sam te priče. U to vreme nisam znala da sam nadarena intuicijom pripovedača. Kada sam u trideset trećoj godini napokon počela da pišem fikciju, shvatila sam da su priče koje sam pisala proizašle iz nepokolebljivih opsesija, dubokih osećanja, i očajničke potrebe za razumevanjem. Prošlost je uvek bila sveprisutna. I priča i istina u njoj su služile za iskazivanje emocija.
Kada sam prvi put otputovala u Kinu, majka je stalno bila sa mnom. Delila je savete, kritikovala me je zbog količine novca koju trošim na suvenire, i primećivala kako izgledam „američki“ u odnosu na lokalno stanovništvo. Bilo je užasno, ali je bilo i predivno. Napokon sam saosećala sa njom dok sam slušala njene priče o nadi i patnji – priče koje su počele u Kini, gde smo tada bile, u prošlosti i sadašnjosti.
Moja majka je pročitala prvu verziju rukopisa „Klub radosti i sreće“ i mnogo me je nahvalila: „Tako se lako čita“. I zaista ju je pročitala. To sam znala, jer kada je sledeći put počela da mi priča o rođaku koji se loše odnosio prema njoj, zaustavila se nakon par minuta: „Ne moram da ti pričam, ti razumeš. Ti si kao ja.“
Izvor: lithub.com
Prevod: Đorđe Radusin