Tema 109. tribine Laguninog književnog kluba bio je roman
Đanfranka Kaligariča „
Poslednje leto u gradu“, a o knjizi su govorili književna kritičarka Aleksandra Đuričić i prevodilac Saša Moderc.
Na samom početku razgovara, književna kritičarka Alesandra Đuričić rekla nam je da se već u prvom pasusu romana oseća egzistencijalna praznina.
„Glavni junak romana Leo Gazara došao je iz Milana u Rim, sa idejom da će tu uspeti i da će napraviti nešto od sebe, ali on u sebi nosi prazninu i dolazak u prestonicu neće ništa preterano promeniti u njegovom životu. Atmosfera koju nam Kaligarič od samog početka nameće jeste da je Rim zapravo glavni junak romana, ili jedan od junaka, bar prema mom osećanju dok sam čitala, jer to je ne samo grad nego živo biće koje preti da proguta, samelje i ispljune one koji u njemu ne uspeju. I kroz ceo ovaj kratki, ali efektni roman, imamo osećaj da grad pokušava da samelje i ispljune Lea, kao da je zagrcnut ribljom kosti u grlu. On se tu ne snalazi i stalno ima otklon od svog okruženja, od poslova koji mu se nude, stalno oko njega lebdi ta egzistencijalna praznina. Ovaj roman i njegovu atmosferu porede sa čuvenim Kamijevim ’Strancem’, ali za razliku od Kamijevog junaka, Leo nije čovek bez osećanja. On ima duboke emocije prema mnogim stvarima, ali ne može da se izbori sa prazninom oko sebe. Mene atmosfera ovog romana podseća na romane Simon de Bovoar.“
Prevodilac Saša Moderc prisetio se da je bilo mnogo izazova prilikom rada na prevodu „Poslednjeg leta u gradu“.
„Taj roman je nastajao krajem šezdesetih godina, u vreme dolce vite, procvata italijanske ekonomije, u vreme brzog prelaska na potraščki mentalitet i društvo, u Italiji koja je bila razorena u Drugom svetskom ratu, a koja ni pre rata nije bila naročito bogata i srećna u ekonomskom smislu. Leo se ne snalazi u tom okruženju, a i sâm Kaligarič koristi jedan prestupnički jezik u odnosu na tadašnji tradicionalni italijanski književni jezik. Unosi novine iz razgovornog jezika, razne dislokacije, razne metaforične slike, koje sam se pomučio da prevedem i usaglasim sa mogućnostima srpskog jezika, koji je, što se tiče strukture rečenice, jednosmeran, ne dozvoljava slobodu razmeštanja konstituenata rečenice kakvu dozvoljava italijanski, što u punoj snazi koristi Kaligarič u ovom romanu. Ima i nekoliko rekurzivnih izraza, koji se ponavljaju kao određene tačke, znaci. Roman odiše odustajanjem, odbijanjem glavnog junaka da uđe u život. Povlači se od svake pružene šanse i pušta da ona prođe pored njega, tako da je junak prilično neobičan. Čita puno, ima velike intelektualne domete i ambcije, ali u praktičnom, realnom životu u jednoj zemlji koja je još uvek pružala mogućnost za uspeh, on od svega odustaje, što je pomalo onespokojavajuća spoznaja.“
Aleksandra Đuričić nadovezala se na priču o Leu Gazari, ističući da je on, kako bi mlađe generacije rekle, nesnađen.
„On neće da ide klasičnim putem, da nađe unosan posao, da se oženi, da gaji decu, da se skrasi. Traži nešto drugo od života, ali nema potencijal da to i pronađe. I u suštini, Leo je osrednji u svemu što pokuša, ali donekle je svestan toga. On je vrlo strastan čitalac, i u romanu se nalazi mnogo citata i opaski na poznate pisce i njihova dela. On kupuje knjigu čak i na staničnom peronu da bi čitao u vozu. Očigledno ume da uroni u nešto što je intelektualni svet, ali ne zna kako do kraja to da realizuje i onda u jednom trenutku doživi stid, zato što u redakciji u koju ga na jedvite jade zaposle, on zapravo prekucava tuđe tekstove. Ja sam se zaustavila na jednom poređenju u romanu, kada se pominje čuvena Kavafisova pesma ’Grad’. Naš junak Leo se oseća pomalo kao i nesrećni aleksandrijski pesnik – ne može da se otme gradu. Ali postoji jedna krupna razlika između njihova dva doživljaja grada – dok se Kavafis mirio sa svojom trgom u Ulici Lepsijus i prihvatio tu prašnjavu Aleksandriju kao jedno od mnogih mesta na svetu, dotle Leo ne zna šta bi i kuda bi, njega grad ne prihvata, a ni on ne prihvata ono što mu grad nudi. Njegov karakter možda najviše opisuje epizoda kada pokuša da se vrati u Milano, gde i dalje živi njegova bazična porodica, sa ulice vidi svoga oca, vidi božićnu atmosferu u svojoj kući i odluči da se ne javi ukućanima. To je za mene najstrašniji trenutak. Postoji to u literaturi i u filmovima, kad junak sopstveni život gleda sa distance, kad se izmakne i pobegne iz onoga čemu pripada, pa se u tom trenutku vidi sva njegova egzistencijalna praznina, i to da on ne može da pronađe svoje mesto, niti da iskoristi ono što mu se nudi, ni u profesionalnim ni u ljubavnim vezama.“
Važno je pomenuti i kako je ljubavna priča sa lepoticom Arijanom uticala na našeg glavnog junaka.
„Očigledno je da je ta priča uticala na Lea, to je zapravo lajtmotiv u romanu“, rekao nam je prevodilac. „Vrlo rano se upoznaju i do kraja romana su u nekakvom kontaktu, u neekspliciranim trouglovima. Nazire se pokušaj saživljavanja sa duhom vremena. To je kraj šezdesetih godina, to su deca cveća, hipi pokreti, koji se osećaju i u konzervativnoj Italiji, koja je 1973, 1974. godine tek odobrila razvod braka. Likovi ovog romana pokušavaju da daju jednu sliku slobode, neopterećenosti, lagodnog života, gde ljubavni trouglovi mogu da postanu deo lagodnog života. Odnos Lea i Arijane je i kičma celog romana, njihovo stalno približavanje i udaljavanje, ta nemogućnost da jedno drugome priđu iskreno i otvoreno. Stalno se igraju mačke i miša, što drži tenziju i nije loše za roman. Do samog kraja se između njih oseća strujanje, koje se ne realizjue, i to daje snagu romanu, da njihova priča može do kaja da opstane u toj potencijalnosti.“
Naredno okupljanje na tribini Laguninog književnog kluba zakazano je za 5. april, kada će tema biti roman
Barbare Kingsolver „
Demon Koperhed“. Ovaj roman je na popustu 30% do 5. aprila u Laguninim klubovima čitalaca, Delfi knjižarama i na sajtu laguna.rs.