Edmundo Pas Soldan i Alberto Fuget – Makondo i Latinska Amerika danas

Deo mladih latinoameričkih pripovedača se sredinom devedesetih poetički okrenuo protiv magijskog realizma, pa je usvojio poetiku Mekonda – koja oslikava svet Mekintoša, Mekdonaldsa idr. – što je opreka Makondu, kao toposu jednog od magijskorealističkih doajena Gabrijela Garsije Markesa. Jedan od priređivača antologije „Mekondo“ (1996) je Alberto Fuget, a među zastupljenim autorima je i Edmundo Pas Soldan. Sa obojicom sam razgovarao nakon kongresa posvećenog latinoameričkoj književnosti.

Dok Fuget rado polemiše i voli da govori bez filtera i bespoštedno, Pas Soldan preferira umerenost i umekšavanje sopstvenih izjava. Iako su toliko različiti, mnoge često asociraju jedan na drugog i predstavljaju ih kao osnivače Mekonda.
U svakom slučaju, izvesno je da se dobro slažu i da omogućuju prijatan i zanimljiv razgovor.

Barselona Rivju: Da ocenimo susret?

Alberto Fuget: Bio je divan. 

A da odgovor bude iskreniji?

AF: Ne verujem baš mnogo u ovakve susrete i gotovo nikada ne idem na njih. Ovaj mi je poslužio da se malo isključim jer sam radio na filmu. Kada to imam na umu, bilo je dobro. Književni događaji više imaju veze sa piscem nego sa publikom. Ne verujem da se na njima dolazi do definitivnih zaključaka, ali ni da služe publicitetu. Ovaj susret bio je prijatan, mada je trajao malo predugo. Ali bih voleo da ponovim da se književni život ne odvija na kongresima. Mislim da je istinski motiv za kongrese da na njima učesnik upozna ljude koje nije video u životu, mada to nije najbolji način za susret sa knjigama. Velike pisce koje sam otkrio, nisam otkrio na kongresima. Ne mislim ni da se na njima donose velike odluke, kakva bi bila: „Roman je mrtav.“ Niti da se na njima ikada došlo do takvog pitanja. Ni Mekondo nije osmišljen na kongresu, nego u Mekdonaldsu.

Edmundo Pas Soldan: Interesantno je gledati kako se na kongresu poput ovog pojavljuju nove teme ili kako na njima neka pređašnja tema odjednom gubi na značaju i na skandalmejkerskom potencijalu koji je posedovala. Na primer, sada smo mnogo debatovali o uticaju korišćenja engleskog jezika na književnost koja se piše u Latinskoj Americi. Pre deset-petnaest godina bilo bi nezamislivo dodirivati se ove teme. A sada pojedini počinju da priznaju da neki američki autori koji pišu na engleskom gaje razvijen odnos prema latinoameričkoj književnosti. Drugo što mi je privuklo pažnju a o čemu nije ni raspravljano, jeste to što smo, boraveći blizu Festivala latinoameričkog filma u Ljeidi, jedne noći gledali film čiji scenario je napisao Huan Viljoro, druge film Antonija Gamboe, dok ovde Alberto (Fuget) upravo završava jedan film…Tako da je, iako posredi nije tema diskusije, veza između filma i književnosti sve jača kod latinoameričkih pisaca.

AF: Da se nadovežem na Edmundove (Pasa Soldana) reči: Mekondo je sada tema, a ranije je bio skandal. Prvi put kad sam bio na nekom kongresu, u Ostinu, bilo je ljudi koji su se istinski naljutili pa smo na kraju maltene napadnuti. Prošle godine, kada sam bio na turneji sa svojom knjigom na engleskom, ručao sam sa nekim Teksašanima. Jedna profesorica mi je rekla: „Vi to nikome niste prethodno poverili. Vi ste buržuji.“ Mislila je da smo zaverenici, da se poznajemo od malih nogu, a uistinu sam tamo imao priliku da upoznam mnogo pisaca, na primer Pas Soldan mi se veoma dopao. Znaš šta je bizarno? Loše je viđeno biti sam na bekstejdžu kongresa jer to znači da ne pripadaš grupi, a grupe na dugi rok ne postoje. Čovek piše upravo zato da bi bio nezavisan.

Znači li to da je gotovo sa Mekondom?

AF: Ne. Za mene, Mekondo je država a ne nešto književno pa tako ni nešto što može da bude gotovo. Ja ga vidim kao istinsku državu, kontinent, kao eru koja prevazilazi granice književnog i političkog. To što još ima pisaca koji žele da se kandiduju za predsednika, čini mi se delom fenomena Mekondo. Za mene je Mekondo sve ono što je indijansko i bastardno, mešavina prošlosti i budućnosti. Mekondo je za mene gotovo nepismena mladež koja igra elektronske igrice na visokoj planini. Čak je bilo nekoliko mekondovskih predsednika država, na primer Fužimori, ili njegov šef Obaveštajne službe Montesinos, sa svojim klipovima. Stoga mislim da je Mekondo daleko od toga da bude gotov. Da bi to bio, morala bi da se desi radikalna promena, možda da se Latinska Amerika transformiše u Švedsku.

Edmundo Pas Soldan: Međutim, ako misliš isključivo na istoimenu antologiju, svaki uvršćeni pisac nastavio je sopstvenim putem. Skandal koji je Mekondo izazvao u svoje vreme jeste prošao. U kongresu održanom pre dve godine u Sevilji, privuklo mi je pažnju to što se o Mekondu govorilo kao o nečemu već prepoznatom i priznatom, kao o referenci. To je nešto što je, na sreću ili nesreću, postojalo kako bi se razumela književnost devedesetih godina prošlog veka i tačka. Dobra strana za mene jeste u tome što razni pisci koji su uvršćeni u antologiju i dalje pišu i što imaju veoma osobene književne karijere.

AF: Ne verujem da svi oni smatraju da i dalje pripadaju Mekondu, ali ja mislim da pripadaju, bili dobri ili loši pisci.

Kako se snalazi Latinska Amerika u smeši siromaštva i novih tehnologija, odnosno novih muzičkih tendencija?

Edmundo Pas Soldan: Jedna od najfascinantnijih stvari vezanih za latinoameričku kulturu jeste ta što ona nikako da nadmaši prethodno vreme nad kojim se nagomilava ono što se zbiva u sadašnjosti. U Latinskoj Americi postoji neka vrsta tektonskih ploča koje pokrivaju jedna drugu s tim da donja nikada nije prevaziđena. Tako postoje pretradicionalističke, tradicionalističke, premodernističke, modernističke, arhaične i postmodernističke vizije, jedna iznad druge. Mi se nalazimo u jednom od ovih slojeva a lično me zanima da pripovedam o tom sudaru.

Znači da između slojeva postoji komunikacija?

Edmundo Pas Soldan: Da, ali s vremena na vreme ima i zemljotresa. Jedna se tektonska ploča spusti, a druga popne.

AF: Na primer, u Čileu nalaziš na proteste Opus Deija, nudiste usred ulice, kulinarsku tradiciju iz šesnaestog veka kombinovanu sa dolaskom nove peruanske kuhinje.

Edmundo Pas Soldan: Tektonske ploče mogu da dugo vode neudobnu koegzistenciju da bi odjednom došlo do eksplozije, i, zatim, do ulančanog protoka. Mene zanima da pišem o toj krhkoj ravnoteži. Na primer, zanima me da ispripovedam sudar jednog sveta koji se kladi na osavremenjenost i drugog, koji se tome opire jer se plaši. To se dešava na sve strane, ali na različite načine i sa različitim intenzitetom. Mene zanima da vidim kako se takav konflikt odvija u Latinskoj Americi.

AF: Ja to vidim malo drugačije, mislim da sve postoji u isti mah. Recimo, svakodnevno se u Latinskoj Americi dešava da zemljanim putem ide autobus koji preko satelita emituje „Operaciju trijumf“. To je kontinent ekstremno sklon medijima. Čovek bi pomislio da jedna zemlja u razvoju svakako ima tehnologiju u ranom razvoju, kako je bilo ranije. Nekada su u Čileu samo bogati imali telefon i TV. Potom se nešto dogodilo i svi ih imaju, svako ima kablovsku televiziju. U Čileu se grupe gospode od po šezdeset godina nalaze da prepričavaju poslednju epizodu „Sopranosa“. Ali kontinent je sklon medijima ne samo zbog tehnologije, nego i stoga što postoji medijski diskurs. Politički i socijalni diskurs… sve prolazi kroz medije. Jedan primer je bio Fužimori, drugi Ugo Ćaves, ono čega nema u medijima, ne postoji.

Kako se ogleda medijski svet – televizija, internet, film – u književnosti?

Edmundo Pas Soldan: Što se tiče mog slučaja, bio sam znatno tradicionalnije nastrojen, imao sam ideju da je književnost vrlo zatvoren svet sačinjen za bibliotekare, za intelektualce, dalek popularnoj kulturi i, čitao sam, pre svega, klasike, žive pisce gotovo da uopšte nisam. Zauzeo sam drugačiji stav neposredno pre nego što sam počeo da prisustvujem kongresima i da upoznajem pisce iz svoje generacije. Uvideo sam da se književnost može stvarati puštajući u nju zvukove ulice. Zainteresovao me je prodor novih tehnologija, ne toliko filma i televizije kao Alberta, nego najviše kompjutera, interneta. Zanima me prodor ovih medija i načini na koje nas oni menjaju. To mi je donelo veliko oslobođenje, mada posle svog poslednjeg romana želim da se odmorim od rečene teme, što ne znači da mi se iscrpla.

AF: Meni se čini da u govoru o medijima više nema ničeg novog. Svi koji pišu, oduvek su koristili medije. Učestvovao sam u čileanskoj radionici Zona kontakta, u Merkuriju, u kojoj smo mi, za razliku od ostalih što vode slične radionice, obavezivali učesnike da objavljuju. Sve priče su izlazile u tom dnevnom listu. Odgovor onima koji su govorili „strah me je da objavim“ glasio je: „Objavićeš.“ Kada bi priča iz radionice bila odobrena, išla je u štampu, i čitalo bi je milion ljudi a napalo 500.000 njih. Ali meni se to činilo dobro. Mnogi mi kažu da je živeti u nekom kulturnom centru prednost jer si okružen kulturom, ali ja ne mislim tako. Ako živiš u kulturnom smetlištu, slobodniji si, ne osećaš se nadgledanim niti da moraš da slediš trend. Mislim da je takav život slobodniji; ako je okružen piscima, čovek ne želi da ometa, poželeće da se dopadne drugom i da prati ćudi mode.

Edmundo, na čemu trenutno radiš?

Edmundo Pas Soldan: Radim na romanu smeštenom u Gasni rat, pripovedanom iz tačke gledišta intelektualca koji piše govore predsedniku u trenucima kolapsa države. Intelektualac mora da nađe retoriku kojom bi ubedio narod u projekat države u koji ni sam ne veruje, ali to mu je posao. U suštini me je interesovalo bavljenje mitologizacijom uloge intelektualca u Latinskoj Americi. Likovi koji su u devetnaestom veku vrlo pozitivno uticali na stvaranje republika, našeg ustava, obrazovani ljudi iz devetnaestog veka poput Andresa Belja, nizali su se i duž dvadesetog i možeš ih sada prepoznati u intelektualcima kao što su Vargas Ljosa ili Karlos Fuentes. Iako u latinoameričkoj tradiciji postoje takvi slučajevi, postoje i oni poput dvorskih intelektualaca koji se primiču vlasti jer su njome zaslepljeni i ostaju blizu vlasti zbog njenog magnetizma. A mnogo je slučajeva da jedna te ista osoba igra obe ove uloge. Govorim o intelektualcu koji je u isti mah veliki kritičar vlasti ali je njome fasciniran. Prisetimo se, na primer, Garsije Markesa, koji je napisao jednu od najvećih kritika vlasti, „Jesen patrijarha“, ali u isti mah ne može da odoli magnetičnoj auri Fidela Kastra, želi da bude njegov prijatelj, da živi u njegovom kvartu i u njemu poseduje kuću.

Da li smo u razdoblju profesionalnih pisaca?

Edmundo Pas Soldan: U razdoblju „buma“ pojavljuje se književni agent, neko ko zastupa samo one, velike. Danas se to znatno demokratizovalo.

AF: Ideja da će književni agent poboljšati tvoju karijeru vrlo je naivna. U jednom trenutku, sami pisci „buma“ su veoma mitizovali Karmen Balseljs, kao da bi ona stvarno mogla da ti promeni život. Ja sam joj poslao knjigu i stiglo mi je pismo da nije zainteresovana, i od tada tvrdim da ta žena nikada neće biti moj agent, sve i da ima po nekoliko Servantesa i Nobela. Jer ako me sada uzimaš u obzir, kakva je razlika između danas i juče? Ja bih sebe na njenom mestu objavio.

Edmundo Pas Soldan: Za postojanje istinski profesionalnog pisca, mora da postoji ozbiljno književno tržište u Latinskoj Americi. Postoje samo ostrvca i veoma su retki autori koji žive od onog što pišu. Ja ne živim od onog što pišem. Profesionalizovanje zvanja pisca u mom slučaju bi podrazumevalo da moram da počinjem da pisanje uzimam za ozbiljno. Da počnem da smatram pisanje poslom, koji više nema romantični oreol koji je nekada imao, da mi nadahnuće pada sa neba u hodu. Istina je da bi morao mnogo da radiš kako bi pretvorio ovu ideju u realnost.

AF: Osim toga, opasno je za zdravlje biti pijan po ceo dan. To nije književni posao.

Da li biste nastavili da pišete kad ne biste imali mogućnost da objavljujete?

Edmundo Pas Soldan: Da ne idemo dalje od primera sa istog ovog kongresa, gde nam je jedna spisateljica pričala kako ima osam rukopisa u fioci. „Alfagvara“ joj je upravo objavila prvi roman. A u rukopisu ima pet romana i tri zbirke priča. Meni se to čini kao opipljiv dokaz da, iznad toga da li je objavljeno ili nije, da li je praćeno književnim agentom ili nije, da li ima tržišta ili ga nema, postoji pisanje. Iz toga se sastoji posao. Iz toga da se posvetiš pisanju kao karijeri u kojoj je najznačajnija želja da ispričaš priču bez obzira na to šta će se desiti s njom, da li će je čitati pedeset ili pet hiljada osoba. To mi se čini profesionalnijim od onih pisaca koji to jesu i koji moraju da izbace knjigu godište zbog zahteva tržišta.

AF: Ne znam šta bih uradio, uvek sam imao mogućnost objavljivanja. Ne mogu da kažem da li bih pisao izvan potrebe da objavljujem. Kada sam bio u radionici kod Skarmete, on je bez moje dozvole dao jedan moj tekst svom izdavaču koji me je pozvao rekavši mi da ga potražim kad god budem imao nešto, bez ugovora i ičega drugog. Ali od tada sam uvek imao mogućnost da objavljujem što sam pisao, tako da ne mogu da rizikujem da tvrdim da bih nastavio da pišem kada bi ta mogućnost nestala. Možda ne bih izdržao ni šest meseci i odlučio bih da se posvetim nečemu drugom.

Autor: Migel Eskirol Rios
Izvor: barcelonareview.com
Prevod: Igor Marojević