Edgar Alan Po, pisac poznat po briljantnom intelektu i bujnoj, često morbidnoj mašti, danas se smatra jednim od najistaknutijih inovatora američke književnosti prve polovine 19. veka. Iako je čitalačkoj publici najpoznatiji kao autor kratkih priča (
„Izdajničko srce“, „Pad kuće Ašera“), stručna javnost pre svega odaje priznanje piščevoj svestranosti i zadivljujuće širokom rasponu njegovog talenta.
Veliki broj teoretičara smatra Poa tvorcem moderne detektivske priče. I zaista, većina tehnika kojima se služio, naročito primena deduktivnog pristupa prilikom analize ponašanja kriminalaca, predstavljaju temelj kriminalističkog žanra. U isti mah, Poova majstorska sposobnost uranjanja u dubine unutrašnjeg života njegovih junaka utrla je put psihološkom realizmu i inspirisala čitav niz kasnijih pisaca, uključujući i
Fjodora Dostojevskog. Poovi kritički spisi, pre svega oni o odnosu između filozofskih principa i umetničkog izraza, uticali su na estetske teorije Šarla Bodlera, Stefana Malarmea i ostalih pripadnika francuskog simbolističkog pokreta.
Bilo je, naravno, i onih koji su imali izrazito negativan stav prema njegovom stvaralaštvu: Henri Džejms ga je više puta oštro kritikovao, dok je T. S. Eliot tvrdio da Po nikada nije odmakao od nivoa razmišljanja preadolescenta. Zahvaljujući detaljnoj reevaluaciji Poovog opusa u drugoj polovini 20. veka, kritičari i teoretičari danas ponovo pohvalno govore o dalekosežnom uticaju ovog pisca na modernu književnost i misao.
Modernim komentatorima Po je ipak najpoznatiji po svojim kratkim pričama, od kojih je većinu objavio u tri zbirke: „Arabeske i groteske“, „Proza Edgara A. Poa“ i „Priče Edgara A. Poa“. Većina teoretičara deli njegovu kratku prozu na dve kategorije: horor pripovetke i detektivske priče. Poova horor proza obično govori o ljudima koji su zapali u stanje ekstremnog otuđenja, straha i ludila i često sadrži element natprirodnog. U priči „Izdajničko srce“ (1834), ubicu neprestano proganjaju otkucaji srca njegove žrtve, što ga navodi da prizna zločin; u „Crnom mačku“ (1843), protagonista postaje opsednut ubistvom svog mačka; pripovedač priče „Bure amontiljada“ (1846) sveti se neprijatelju za „hiljade uvreda“ zazidavši ga živog u zid svog vinskog podruma. Postoje i priče u kojima je Poov pristup nešto suptilniji: u „Nekoliko reči sa mumijom“ (1845), oživljena mumija tokom razgovora sa modernim naučnicima iznosi zloslutnu osudu demokratije 19. veka; pripovedač „Ligeje“ (1838), potresen smrću svoje prve žene, umišlja da je njena duša oživela u telu njegove sledeće izabranice. (U okviru priče „Ligeja“ nalazi se i Poova čuvena pesma „Crv osvajač“, u kojoj pesnik slika mračnu viziju moći i neizbežnosti smrti.)
Poove detektivske priče bave se kompleksnim, često zbunjujućim odnosom između ljudskog razuma i empirijske stvarnosti. Okarakterisane od samog Poa kao „priče o raciocinaciji“, one opisuju zločine koji su toliko čudni i neobjašnjivi da ih je nemoguće rešiti. Najpoznatije među njima su
„Ubistva u ulici Morg“ (1841), „Slučaj Mari Rože“ (1842) i „Ukradeno pismo“ (1845). U sve tri priče pojavljuje se lik Ogista Dipena, detektiva-amatera kome mašta i izuzetna sposobnost deduktivnog zaključivanja omogućavaju da zapazi važne detalje koji su promakli policijskim inspektorima. Mnogi stručnjaci ističu da je Dipen bio prototip modernog fiktivnog detektiva i poslužio kao uzor za likove poput Šerloka Holmsa i Herkula Poaroa.
Izvor: gale.com
Prevod: Jelena Tanasković