Džil Santopolo: U životu ima toliko različitih vrsta ljubavi

Američka spisateljica Džil Santopolo je autorka svetskog bestselera „Svetlost koju smo izgubili“, prevedenog na 35 jezika. Završila je engleski jezik na Univerzitetu u Kolumbiji. Živi u Njujorku i radi kao direktorka redakcije za dečja izdanja u Filomel buksu. Njen roman „Svjetlost koju smo izgubili“ je grandiozna ljubavna priča koja pripoveda o najdubljim mehanizmima ljudskog srca i predstavlja potresnu odu pregnućima za koja smo spremni kako bismo ostvarili snove i žrtvama koje smo voljni da prinesemo zarad ljubavi.



Nedavno ste objavili knjigu „Svetlost koju smo izgubili“ koja je brzo postala bestseler, prevedena je na tridesetak jezika. Da li ste namerno hteli da ovom knjigom književnoj kritici date na znanje da i za odrasle možete pisati veoma dobre knjige?

Nisam razmišljala o tome, ljudi će to reći kada napišem knjigu - samo sam pokušala da napišem dobru priču.

Roman „Svetlost koju smo izgubili“ je ljubavna priča o Lusi i Gejb, dvoje studenata, koji su se upoznali tek pri samom kraju studija na Kolumbijskom univerzitetu. Zašto ste za njihov susret odabrali baš 11. septembar 2001. godine?

Bila sam student na Kolumbijskom univerzitetu 11. septembra 2001. godine, a napadi na Kule bliznakinje tog dana promenili su i moje prijatelje i moju perspektivu na svet. Kao studentkinji koja je ukoračila u svet, učinilo mi se, na neki poseban način, da niko ne garantuje sutrašnjicu, a ako je moje vreme na ovoj zemlji ograničeno, želela sam da budem sigurna da radim nešto sa strašću i da bi to moglo da ima uticaja i kad me ne bude više. Mnogo mojih prijatelja se osećalo na isti način tog dana, i želela sam da uhvatim taj osećaj u ovoj priči.

Na koji način su to dvoje mladih i zaljubljenih delili istu tragediju i razorne posledice, zašto?

Zbog toga što su Lusi i Gejb zajedno doživeli napade 11. septembra, postojala je opšta ranjivost oko njih od trenutka kada su se sreli. Njihova otpornost je bila u padu, i oni su bili u mogućnosti da se duboko povežu tog dana – i to ih je promenilo oboje. Zato je priča o njihovim životima okončana na način na koji jeste.

Ova priča je izuzetno životna i ubedljiva, a da li je zasnovana na stvarnim događanjima?

Postoje neke stvari koje je Lusi učinila u svom životu kao što sam i ja učinila – obe smo bile na univerzitetu Kolumbija prije nego što smo diplomirale, obe smo putovale u mnoge iste zemlje – ali Lusina priča nije moja priča. Ja kažem, međutim, da su mnoge njene emocije bile slične onim koje sam ja osećala tokom mog života. Dakle, iako priča nije autobiografska što se tiče zapleta, emocionalno je autobiografska.

Jesu li Lusi i Gejb stvarni likovi, jesu li postojali?

Lusi i Gejb nisu pravi ljudi. Ja sam ih stvorila u svojoj glavi.

Gejb odlazi na Bliski Istok, Lusi ostaje u Americi. To fizičko razdvajanje ovo dvoje mladih, nije značilo i njihovo emotivno razdvajanje. Šta Vas je motivisalo za stvaranje ove uzbudljive knjige pune strasti i jakih naboja?

Smatram da su ljubav i gubitak dve najsnažnije ljudske emocije i mislim da ih mnogi ljudi doživljavaju na jedan ili drugi način. Kada sam pisala ovu knjigu, želela sam da pišem o posebnom iskustvu dvoje ljudi, ali i da istovremeno pišem o nečemu što je univerzalno, nečem što bi moglo da se odnosi na čitaoce širom sveta svih uzrasta, religija i iskustava.

Da li je, po vašem mišljenju, ostvariva i moguća ovakva zaljubljenost, ovakva ljubav, kakvu ste vi opisali u knjizi?

Da, mislim da je moguće da volite ljude toliko duboko da to promeni vas kao osobu i osobu kakva ste postali. Mislim da u životu ima toliko različitih vrsta ljubavi i pokušala sam da pišem o mnogim od njih u romanu „Svetlost koju smo izgubili“.

U ovoj knjizi govorite i o nekim štetnim posljedicama za Lusi, pojasnite nam o kakvim posledicama je reč. Zar je moralo doći do njih?

Mislim da kada ljudi doživljavaju tako snažne emocije, te emocije ponekad zamagljuju njihovo mišljenje ili smatraju da su određene odluke koje ne bi doneli drugačije, zapravo najbolji izbori u to vreme. To se dešava sa Lusi u ovoj knjizi, i tako sam napisala priču, jer mi je to bilo realno. Trudila sam se, kroz cijelu knjigu, da sprovedem sve akcije koje se likovima čine stvarne i istinite.

Ipak, ova knjiga nije bez onog opštepoznatog – „hapy end“. Mislite li da je knjigu bolje završiti sa srećnijim krajem, nego sa nekim ružnim, obeshrabrujućim, užasnim?

Htela sam da napišem knjigu koja će zvučati pošteno - koja izgleda kao kulminacija svega kroz šta su tokom vremena likovi prošli. U stvarnom životu često postoji ravnoteža sreće i tuge, i to je ono što sam pokušala da uradim pisanjem ove čitave priče, uključujući i kraj.

Napisali ste desetine knjiga za decu. Neke od tih knjiga su svetski betseleri i zahvaljujući njima postali ste poznati dečji pisac. Šta znači - dečji pisac? Zar pisac nije pisac, zar je neophodan onaj atribut „dečji“?

Za mene postoji razlika između pisanja knjiga za decu i pisanja knjiga za odrasle u publici. Kada pišem za decu, onda razmišljam o tome kako deca razmišljaju, šta ih brine, šta ih čudi, i kakve mere vrednosti imaju u svom svetu. Kada pišem knjige za odrasle, te stvari se menjaju. Naravno, postoje neke stvari kojima se bave i deca i odrasli, ali isto tako često postoje i problemi koji se javljaju onda kada ljudi odrastu, a što se ne odnosi na decu.

A šta je sa pisanjem knjiga za decu u kojoj ima dosta fantastike?

Često mislim da je pisanje fantastike nešto poput glume. Ako odrasli glumac dobije ulogu deteta u predstavi, taj glumac mora da neguje iskustvo dečijeg lika. Ja isto radim kad pišem za decu.

Da li pisac u tim momentima mora, na neki način, u celosti biti dete?

Mislim da pisac za decu mora imati pristup emocijama, strahovima i čudima koja okupiraju dijete - bilo pamćenjem detinjstva ili razgovorom i provođenjem vremena sa decom, ili i jedno i drugo.

Da li je bolje (ili gore) da se dečji pisac postavi kao savetnik ili da podržava ludosti koje deca rade?

Mislim da je najvažniji aspekt pisanja za decu razumevanje i poštovanje.

Da li uspešan dečiji pisac mora da voli decu kako bi im napisao dobru knjigu?

Pretpostavljam da pisanje za decu ne uključuje obavezno voljenje dece, ali moraju se poštovati i ne omalovažavati ih i ne pridikovati u svom pisanju. Deca razumeju kada ih kritikujemo i držimo propoved i obično ne uživaju u knjigama sa tim tonom.

Polako napuštate taj književni žanr. Zašto? Da li Vam je pisanje knjiga za decu dosadilo, ili je vaša ljubav prema tim „malim ljudima“ splasnula?

Nikada nijesam nameravala da pišem knjigu za odrasle - „Svetlost koju smo izgubili“ započela sam kao nešto što sam pisala za sebe, da bih pomogla da razumem i obradim groznu pojavu poznatu kao slomljeno srce. Ali kada sam pokazala stranice svojoj prijateljici koja je i pisac, rekla mi je da je pomislila da su te stranice početak romana i da bi ja trebalo da vidim kako će se dalje odvijati. Stoga sam nastavila da pišem i to se završilo - mojom prvom knjigom za odrasle.
 
Autor: Vujica Ognjenović
Izvor: vijesti.me
Foto: Charles Grantham