Džesika Šatuk: „Volela sam svoju baku. Ali, bila je nacista.“

Moji baka i deka su bili nacisti. Do nedavno nisam bila u stanju da to kažem ili napišem. Mislila sam o njima i pominjala ih kao „obične Nemce“, kao da je to bila udaljena i moralno neutralna kategorija. Ali poput mnogih „običnih Nemaca“, bili su članovi Nacističke partije – pridružili su joj se 1937. godine.



Moja baka, koja je živela skoro do svoje stote godine, nije bila, kako sam je poznavala, ksenofob niti antisemit; temperamentom nije delovala kao neko sklon mržnji. Razumeti zašto i kako je ova žena koju sam poznavala i volela bila uvučena u pokret koji je postao sinonim za zlo je, za mene, bilo pitanje na koje sam odgovor tražila celog života.

Ona i moj deda su odrasli u naselju radničke klase u industrijskom Dortmundu, gde je bilo mnogo nezaposlenosti; okupirali su ih Francuzi nakon Prvog svetskog rata. Pridružili su se Nacističkoj partiji kako bi bili vođe mladih u obrazovnom poljoprivrednom programu po imenu „Landjahr“ tj. „godinu dana na zemlji“, koji je obučavao tinejdžere za rad u poljoprivredi. Moja baka je oduvek tvrdila da se pridružila nacistima kao „idealista“, privučena vizijom o obnovi Nemačke, povratku jednostavnijem životu i, pervezno, promovisanju jednakosti.

Projekat „Landjahr“ je predviđao da sinovi i kćeri fabričkih radnika žive i rade jedni uz druge sa sinovima i kćerkama aristokrata i bogatih industrijalaca. Dopadala joj se ideja povratku „tradicionalnom“ nemačkom načinu života, daleko od zbunjujuće svetske ekonomije. Tokom istraživanja shvatila sam da je program „Landjahr“ bio deo Hitlerove veće „Blut und Boden“ („krv i zemljište“) vizije o stvaranju Nemačke koja bi bila rasno čista agrarna zajednica. „Rasna čistoća“ je deo koji moja baka nikada nije pominjala.



„Nismo znali“ bila je mantra koju je ponavljala tokom dugih šetnji na koje smo išle kada bih je posećivala na farmi na kojoj je živela, nedaleko od mesta gde je odrasla. „Ali zar niste čuli šta je Hitler govorio?“, pitala bih je boreći se sa moralnim paradoksom o voljenoj baki koja je bila nacista.

Baka bi slegnula ramenima i odgovorila nešto poput: „Rekao je mnogo stvari – nisam ih baš sve slušala.“ Zar nije videla Jevreje koje su skupljali i odvodili, ili bar kako ih je policija maltretirala? Ne, tvrdila je, toga nije bilo na selu gde je živela. I u svakom slučaju, mučila je ona svoje muke, krpila kraj s krajem i, kada je rat počeo, mislila je samo kako će da zaštiti svoju decu.

Ovo insistiranje na sopstvenom neznanju bilo je opravdanje i ja ga nisam, niti to sada mogu, prihvatala. Nemoguće je da nije znala za Hitlerov zarazni antisemitizam i za nacistički cilj proterivanja Jevreja, koje je Hitler lažno (ali uspešno) povezao sa boljševičkom terorističkom pretnjom. Ali da li je pratila to što je znala od Hitlerovog plana do njegovog strašnog, nezamislivog kraja? Krajem tridesetih godina postojale su priče o slanju Jevreja na Madagaskar i u „naseobine“ na Istoku. Ali čak i da je u to verovala, zašto nije bila užasnuta tom nepravdom? Opasnim uskraćivanjem prava?

U nemačkom jeziku postoje dve reči za znanje: „wissen“ koja se povezuje sa mudrošću i učenjem i „kennen“ koja je nešto poput poznavanja.

Poznavanje je, po definiciji, površno razumevanje, podložno manipulaciji. Kada ste „upoznati sa“ nečim, mnogo je lakše da vidite samo deo celine. Posebno ako je ta polovina koju vidite i čujete nešto što vam se dopada. Hitler je doneo poslove i mogućnosti, povratio nacionalni ponos i govorio zavodljive, pojednostavljene laži. Na početku, moja baka je poput mnogih Nemaca verovala da je, na primer, rat Nemačke sa Poljskom počeo iz samoodbrane. (Nacistički operativci su 1939. godine obukli uniforme poljske vojske i iscenirali zauzimanje nemačke radio stanice u Glejvicu što je Hitler iskoristio da predstavi kao provokaciju Poljaka).



„Ali šta si mislila kada si čula glasine o postojanju koncentracionih logora?“ Pritiskala bih je. „Zar nikada nisi slušala strane izveštaje?“

„Propaganda saveznika“, bio je odgovor moje bake. To je Hitler govorio. A ona mu je, poput mnogih Nemaca, verovala. Njeno verovanje je, očigledno, oslobodilo potrebe da razume.

Kako da spojim svoju voljenu baku koju sam poznavala do njene smrti 2011. godine sa ovom osobom? Često sam brinula da moji pokušaji da razumem izbore koje je napravila – i koje nije učinila – mogu biti pomešani sa pokušajem da je opravdam ili joj oprostim. Ali za mene je to jedini način koji poznajem da se suoči sa prošlošću i preuzme odgovornost.

Moja baka je čula ono što je želela od vođe koji je obećavao jednostavne odgovore na komplikovana pitanja. Izabrala je da ne čuje i ne vidi monstruozni zbir do kog su ta pitanja dovela. I živela je ostatak života sa svešću o svom neodbranjivom saučesništvu.

Ali njeno pristajanje da govori o temi o kojoj bi malo ko iz njene generacije rekao i reč, naučilo me je životnoj važnosti toga da moram znati bolje.

Izvor: nytimes.com
Prevod: Dragan Matković