Džejms Balard, „Carstvo sunca“ i „Dobrota žena“: pisac jedne epohe

„Carstvo sunca“ važi za najbolji roman na engleskom jeziku o Drugom svetskom ratu. Možda ste gledali film sa Džonom Malkovičem i mladim Kristijanom Bejlom u režiji Stivena Spilberga, koji ga je proslavio kao reditelja. Ali ja ne želim da ovde pišem o filmu. Balard je kultni pisac u svetu, ali tek nakon tridesetak godina naučnofantastičke spisateljske karijere on je uspeo da napiše ovaj roman. Do tada on je pisao distopijske priče o dehumanizovanim prostorima koji su očigledno stvoreni ljudskom rukom, ali su pusti i prazni. Ljudi su možda tehnološkom revolucijom preoblikovali svet, ali su istovremeno pokrenuli i surovi proces samouništenja. Ove priče su fikcionalizovana trauma Balardovog ranog doživljaja rata. Jer on je rođen u Šangaju u predvorju Drugog svetskog rata, ali godinama je mogao da piše samo posredno o svojim iskustvima sa Istoka. Kada je konačno i napisao roman o svom detinjstvu tokom rata, nije napisao ono što se očekivalo, veličanstvenu priču o ratu. Ali jeste ispričao veličanstvenu priču o preživljavanju.



Džim, neobično živahan i radoznao dečak živi bezbrižnim, udobnim životom u Šangaju. Njegov otac je strani biznismen koji živi američki san u Kini: jedan od kolonizatora koji ekonomski eksploatišu Kinu i žive privilegovanim životom u Aveniji Armherst u diplomatskim krugovima. A onda dolazi 1941, Perl Harbor i japanska invazija i za nekoliko dana Džim je u masovnim nemirima na ulici izgubio roditelje. Pronalazi ga Amerikanac Bejzi, koji veruje da može da zaradi ako proda Japancima Džimove zdrave britanske zube. Napušten u tom čudnom gradu prekrivenom lešinama gde njegov život privilegovanog deteta sa Zapada više ništa ne vredi, jer čak i ne uspeva da se proda Japancima, a ni Bejzi, vrhunski ratni profiter ne uspeva da zaradi na njemu, on počinje da oponaša Amerikanca. Bejzi živi od iskopavanja potopljenih brodova i pljačkanja mrtvaca, on je ratni profiter. U privremenom logoru u koji ih šalju Džim će se boriti za porcije crvljivog krompira koji je ostao od tek umrlih logoraša. Završiće u radnom logoru Langua i tamo provesti tri godine.

U logoru će usavršiti svojevrsnu ratnu logiku preživljavanja. Radoznao i živahan dečko koji je oduvek bio opsednut avijatikom, divio se japanskim pilotima, a zazirao od Kineza i njihovog stoičkog podnošenja rata, postao je punopravni član logoraškog društva. On je tih godina tako udubljeno i intenzivno radio na svom preživljavanju da mu je ono davalo osećaj svrhe, a pošto je oduvek bio dečak obdaren neobično živopisnom maštom, počeo je da uživa u ratu, u zvukovima artiljerije, u svakodnevnom obavljanju sitnih poslova za kolege logoraše, čime je on za sebe izdejstvovao sitne povlastice, ali i zanimao svoj bludni duh. Njegova želja za životom i dečja razigranost razvijale su se istovremeno sa jakim nagonom za preživljavanje, tako da su izrasli u jednu čudnu i iskrivljenu svest.

U romanu piše da Džim nikada neće poverovati da se rat završio, da je „navučen na rat“. Dečak koji odrasta slušajući u pozadini artiljeriju i brujanje rata do kraja života ostaće opčinjen propagandnim filmovima, željan krvi, bombastičnih afekcija i visokoparnih doživljaja, i postaje u mnogo čemu pravi čovek svoga doba, rob senzacionalizma.

O ovome čitamo u nastavku „Carstva sunca“. Borbena, dinamična i agresivna prva knjiga nastavlja se u melanholičnu i stišanu „Dobrotu žena“. Kad je izašao iz logora, Džim (Balard) naišao je na popularnu kulturu koja se tada rađala, na permanentno stanje u novom hladnoratovskom zaoštravanju sveta, na ekspanziju medija i tehnologije, na kapitalizam i televiziju, i ta nova nasilna kultura je njega, zatrovanog smrću i željnog senzacija, potpuno obuzela. Na početku „Dobrote žena“ postoji zanimljivo opažanje da postoje dva rata, jedan koji se sluša na radiju, i to je taj propagandni rat u kojem postoje sukobljene strane, veliki heroji, politički interesi, vođe, himne i zastave, a drugi je pravi rat, u kojem je prisutna samo ljudska tragedija i stradanje, koje se doživljava fizički neposredno, i u kojem sukobi ne postoje već samo smrt čoveka, bez obzira na to sa koje zaraćene strane dolazi.

Upravo ovo svedoči o opštem doživljaju rata u „Carstvu sunca“ i čini ga najvećim romanom o Drugom svetskom ratu. Često su o Balardu govorili kao o hladnom piscu, da on jednim kliničkim postupkom secira prozu da bi servirao ono najsirovije. Balard je bio pod velikim uticajem nadrealista, borio se protiv glorifikacije rata, što je po njegovom mišljenju radila televizija. U svojoj prozi on zapravo koristi postupak odstranjivanja emocije iz samog prizora. Balard je govorio da je uloga pisca da, kao i nadrealističke slike, pruži iskustvo horora i užasa u njihovom izvornom stanju. Za razliku od filma, roman je mnogo manje melodramatičan, Džimov unutrašnji život se retko opisuje, vlada jedan aktivni princip. Iako je dete, Džim sam sebe programira tako da slike horora koje vidi oko sebe nadrealističkim postupkom prazni od značenja, jer jedino tako može da preživi. Tek negde između redova shvatamo kakve je to posledice ostavilo na Džima, pa samim tim i na Balarda, jer slike iz detinjstva koje nikad nije na pravi način procesuirao zauvek su ga progonile u fikciji i u stvarnosti.

Zato je u ovim romanima, ali i u naučnofantastičnim pričama koje je pisao, potrebno između redova i u opisima monstruoznog horora rata potražiti pravu traumu i izvorna osećanja koja se ne mogu opisati. Efekat je kao i kod nadrealističkih slika, da uznemiri i pokrene u čoveku ono istinski ljudsko, što je dehumanizovano u senzacionalističkom, savremenom svetu.

Autorka teksta: Nevena Milojević