U romanu „Dvadeset i četiri zida“ Igora Marojevića se prepliće ljubav, politika, socijalni angažman i pakleni ritam devedesetih kroz priču o grupi ljudi odbačenih, obolelih od „kuge dvadesetog veka“ i kuge ne-ljubavi koji pokušavaju unutrašnjom emigracijom da reše probleme kako svoje tako i kompletnog srpskog društva devedesetih.
U reprintovanom, osveženom izdanju romana Marojević se otklanja od sindroma čamotinje i mraka devedesetih i u prvi plan stavlja socijalni i društveni kontekst odbačenosti od društva i poziciju u kojoj „društvo odbačenih“ eliminiše one koji se od razlikuju, da li zbog intelektualnog, emotivnog ili, pak, medicinskog stanja.
Kroz pripovedačku poziciju jednog od članova „odbačene družine“ čitaoci se upoznaju sa mikrokosmosom junaka koji ne žele da potpadnu pod „filozofiju grupe“ i pokušavaju, da li u smislu svoje ličnosti ili u jezovitoj snazi žigosane ličnosti AIDS-om, svoje male živote da učine velikim u širem kontekstu društva i celine.
„Dvadeset i četiri zida“ imaju postmodernu strukturu i prilično avangardno-knjiženi pristup aktuelnim temama, ali dovoljno konzervativan narativni tok i jezik, razumljiv i prijemčiv svakome ko je dovoljno zainteresovan da čita savrmenu srpsku prozu, nadomešćuje hrabri i brutalni sadržaj koji ne ostavlja ravnodušnim. Ako ne ravnodušnim onda bar nezainteresovanim za nedostatak emocije i empatije u novom srpskom društvu. Posledice već odavno gledamo.
Autor: Ivan Jovanović