Dušan Nedeljković: „Najbolja pohvala mi je što su me nazvali životopiscem“

Zašto su književne nagrade obesmišljene; zašto knjigu više prodaju korice nego štivo; kako dobra knjiga ipak pogodi svoj cilj; na koji način pisac pobeđuje sebe i osvaja publiku; zašto je za knjigu najbitnije prvih 40-50 strana; otkriva nam bestseler pisac Dušan Dule Nedeljković, čiji je roman „Odsev“ nedavno stigao pred čitaoce
 
Nedavno vam je u izdanju Lagune objavljena nova knjiga „Odsev“. Dobili ste odlične kritike. Šta vam kritike znače?
 
Iskren da budem, nisam dobijao kritike nego samo pohvale. Čitaoci su odlično reagovali na moj roman prepoznajući „proživljenost“ proze u mom narativu. Meni je kao piscu najbitnija ta interakcija sa publikom, a jedna od najboljih pohvala stigla je u vidu toga da su me nazvali: životopiscem.
 
Da li ste čitali knjigu dobitnika NIN-ove nagrade Dejana Atanackovica, „Luzitanija“? Šta mislite o tome sto je jedan prvenac dobio tako značajno priznanje?
 
Nisam čitao. Kada je „Luzitanija“ objavljena ja sam bio pred završetkom mog romana, i tada je period kada ništa ne čitam pošto mi smeta da ispratim svoj tok misli. Drago mi je da je jedna, uslovno rečeno, mala izdavačka kuća koja ima hrabrosti da izda ovakav roman dobila nagradu. To je dobar znak da umetnost nije baš do kraja podlegla komercijalizaciji. Interesantne priče kada su vešto obrađene imaju potencijal. Dobitnik NINa ima takvu priču. Želim mu svu sreću.
 
Kakav je vaš stav prema književnim nagradama, uopšte? Da li taj publicitet koji donosi i piscu i knjizi, pomaže da to delo ima veliku čitanost i prodaju, ili mislite da dobra knjiga uvek nađe put do čitalaca?
 
Književne nagrade su po meni potpuno obesmišljene. Nema kritike, to je odabir nekog malog incestuoznog kružoka nedodirljivih ljudi u komisijama. Iza svega stoje neki lobisti. Sto ljudi-sto ćudi. Svedok sam da nagrađivani autori nemaju baš „čitljive“ romane, a ja ne podnosim elitizam. Svakako da nagrade imaju neki komercijalni efekat i publicitet u medijima ali to je kratkotrajno. Dobra knjiga uvek pogodi svoj cilj. Nažalost sve je manje iskusnih čitalaca, sve je postalo plitko. Knjigu više prodaje korica nego štivo. Ali takvo je vreme.
 
U jednom prethodnom intervjuu ste mi rekli da je za knjigu najbitnije prvih 40-50  strana, da bi privukla i zadržala paznju čitaoca. Kako se vi „borite“ sa tih 40 strana kada pišete?
 
Isto kao i kada čitam. Ako meni to ne legne s početka, jednostavno odustanem i bacim napisano. Pisac kome je žao teksta nije iskusan pisac. Prvo treba pobediti sebe, pa onda tek osvajati publiku. Pisac mora hrabro da pristupi pisanju bez mnogo filozofiranja. Ako mene lično priča ne radi, koga će?
 
Za glumce kažu da je vrlo bitno kako će da izaberu svoju prvu ulogu, jer ga ona nekako, obeleži za čitav život. Da li je tako i sa piscima? Da li je bitno kako će se prvi put predstaviti publici, kojim žanrom?
 
Ja nisam žanrovski pisac. Imam šest vanžanrovskih romana iza sebe. Prvi roman je uvek bitan, ali po meni je bitniji nastavak. Druga-treća-peta knjiga. Onda to nije samo pojedinačni incident, nego zaokružena karijera.
 
Kako je to biti bestseler pisac u Srbiji? Može li se živeti od pisanja danas i ovde?
 
Od relativno dobro prodavanog romana može da se skrpi par meseci lagodnog života. Dobar roman otvara mnoga druga vrata koje imaju veze s pisanjem, donosi nove poslove, tako da može da se živi od pisanja. Evo ja sam još uvek živ.
 
Šta čitate? Koje, ili kakve knjige čita pisac?
 
Volim trilere. Skandinavske, britanske. Čitam francuske novele, istočnjačke bajke, američke nove romane. Voleo bih da pomenem nekog našeg autora, ali generalno se scena previše razlila, tako da kvalitet opada.
 
Koju knjgu/e biste preporučili javnosti za čitanje i zašto?
 
Toplo preporučujem „Džef u Veneciji, smrt u Benaresu“, Džefa Dajera. To je po meni jedan od najboljih romana 21. veka. Vrhunac proznog štiva, bez naznaka patetike i žala za starim vremenima. 2018 godine nas u Srbiji još uvek opčinjavaju tople ljudske priče iz 19. veka što je za mene nesnosno. Trudim se da to promenim svojim pisanjem.
 
Šta vam je donelo pisanje, a šta možda, oduzelo?
 
Pisanje mi je donelo neizmerno lično zadovoljstvo. Kada pogledam minuli rad, čini mi se da se nisam uzalud rodio. Ništa pisanje ne može da ti oduzme ako si siguran u svoj rad i nemaš kočnice. U prozi je sve dozvoljeno osim da publici budeš dosadan.
 
Izvor: Grazia magazin